Među članovima „velike osmorke“ Rusija je prva po oproštenim dugovanjima. Rukovodstvo u Moskvi od početka 2000. otpisalo desetine milijardi dolara duga.
Posljednje u nizu su Tanzanija, Zambija i Mozambik, sa ukupnim otpisom od 263 miliona dolara, pišu Novosti.
Sa druge strane, Rusiji niko nije oprostio stare sovjetske dugove, već ih je ona vratila.
Na listi „pomilovanih“ su države koje su svojevremeno bile u posebnim i prijateljskim odnosima sa SSSR. Najviše je oprošteno Avganistanu i Mongoliji – po 11 milijardi dolara. Zatim slede Vijetnam i Sirija sa 10 milijardi. Iraku je oprošteno osam milijardi, Alžiru 4,7, Libiji 4,5, Etiopiji 4 milijarde dolara i Laosu 700 miliona dolara.
Poslednjih nekoliko godina dugovi su oprošteni i Venecueli, Sjevernoj Koreji i Kubi. Tako je Severnoj Koreji otpisano 11 milijardi, a Kubi će uskoro biti oprošten veći deo od velikih 30 milijardi dolara duga.
Jedina zemlja koja Rusiji regularno vraća „sovjetski dug“ je Indija.
SSSR je prodavao „na kredit“ oružje, ali i drugu tehniku i tako su mnoge zemlje postale dužnici Moskvi, a da pritom objektivno, nisu mogle da vraćaju dugove. Zato je u Moskvi odlučeno da se ti i takvi, u suštini nenaplativi, dugovi otpišu i da se „okrene stranica“ za novu saradnju.
Jedan broj ruskih ekonomista se ovome protivio i podsjećao da je Rusija morala da vrati Zapadu čak i carske dugove. Tako je Francuska 1996. dobila dio duga koji je prije 79 godina napravila carska Rusija. Nasljednici britanske kompanije „Lena Goldfilds“ koja se bavila dobijanjem zlata u Sibiru, inkasirala je 65 miliona dolara, mada su ugovor o koncesiji anulirali boljševici još 1929. godine.
U mnogim zemljama došlo je do promjene rukovodstva i nisu više na vlasti oni koji su nekada održavali dobre odnose sa SSSR. Upravo zato šanse sadašnje Rusije da vrati stari dug su bile male ili nikakve. Jedno vrijeme se vjerovalo da je moguće takav dug pretvoriti u prava na korišćenje prirodnih bogatstava zemlje dužnika, ali se ispostavilo da su sada tamo zapadne kompanije. Tako je, bilo, recimo u Iraku, kada je jedan broj ruskih kompanija izgubio dobre poslove na tamošnjim naftnim poljima, poslije ulaska Amerikanaca.
Iz sovjetske prošlosti Putin i novo rukovodstvo su izvukli još jedan zaključak – da oružje treba prodavati po tržišnim principima. U takvim poslovima, čak i kad su potpisani najkorektniji ugovori, rizik uvijek postoji jer kod velikih promjena u zemlji nova vlast može lako da zaboravi na obaveze koje je preuzela prethodna.
Od Rusije za kupovinu oružja kredite sada opet traže Indonezija, Šri Lanka i Jordan. Sume nisu male, pa obazrivi ekonomisti upozoravaju da se mora voditi računa da se ne ponovi stara priča – stvori se dug koji objektivno ne može da se vrati.
Od tržišnih principa prodaje oružja Rusija je odstupila u Venecueli. Tamo je 2011. Moskva Karakasu dala kredit za kupovinu oružja, a zauzvrat su ruske naftne kompanije dobile pravo da rade na istraživanju perspektivnih naftnih polja. Sad su počele spekulacije šta će se dogoditi ako u Venecueli na izborima pobijedi „proamerički kandidat“, i da li bi onda mnogo toga što je Čaves potpisao sa Moskvom bilo stopirano i dovedeno u pitanje?
