Evropski parlament napravio je važan korak ka digitalnom euru, projektu koji bi mogao promijeniti način plaćanja u eurozoni i otvoriti novo poglavlje u odnosu građana, banaka, trgovaca i Evropske centralne banke.
Odbor za ekonomiju i monetarna pitanja Evropskog parlamenta usvojio je pregovaračku poziciju o digitalnom euru, čime je otvoren put za trijalog sa Evropskom komisijom i Savjetom Evropske unije. Ako se politički dogovor postigne bez većih zastoja, digitalni euro mogao bi građanima biti dostupan od 2029. godine.
Riječ je o digitalnom novcu centralne banke, koji bi izdavala Evropska centralna banka, ali bi ga građani koristili preko banaka, platnih institucija i digitalnih novčanika. Digitalni euro zamišljen je kao sredstvo plaćanja u fizičkim prodavnicama i za internet kupovinu, uz mogućnost onlajn i oflajn transakcija.
Njegova svrha nije da zamijeni gotovinu, barem ne prema zvaničnom evropskom okviru, već da ponudi javnu digitalnu alternativu u vremenu u kojem se sve veći dio plaćanja oslanja na privatne platne mreže.
Zašto Evropska unija želi digitalni euro
Iza digitalnog eura ne stoji samo tehnološka ambicija. Ključno pitanje je finansijski suverenitet Evrope.
Veliki dio digitalnih plaćanja u Evropi danas prolazi kroz američke platne sisteme i privatne pružaoce usluga, uključujući kartične mreže i velike platforme za plaćanje. Za Evropsku uniju to sve više postaje strateško pitanje, naročito u vremenu jačih geopolitičkih tenzija, trgovinskih sukoba i sve češćeg korišćenja finansijske infrastrukture kao instrumenta političkog pritiska.
Digitalni euro trebalo bi da Evropi obezbijedi sopstveni javni platni sistem. Građanima bi omogućio plaćanje digitalnim novcem koji nije potraživanje prema privatnoj banci ili platnoj kompaniji, već prema centralnoj banci. Trgovcima bi mogao ponuditi dodatnu opciju naplate, a državama članicama veći stepen kontrole nad kritičnom platnom infrastrukturom.
To ne znači da će digitalni euro preko noći potisnuti kartice, mobilna plaćanja ili postojeće bankarske aplikacije. Mnogo je realnije očekivati da će se, ako bude uveden, razvijati kao dodatni kanal plaćanja. Njegova stvarna snaga zavisiće od toga koliko će biti jednostavan za korišćenje, koliko će koštati trgovce i da li će građani u njemu vidjeti konkretnu korist.
Naknade su bile najosjetljiviji dio pregovora
Jedna od glavnih tačaka sporenja bile su naknade. Parlament je morao da uskladi interese trgovaca, banaka, pružalaca platnih usluga i potrošača.
Ako naknade za trgovce budu previsoke, digitalni euro teško će postati široko prihvaćen. Ako budu preniske, banke i pružaoci infrastrukture tvrdiće da im se ne isplati da ulažu u sistem koji moraju da održavaju. Upravo je to bilo jedno od najosjetljivijih pitanja u pregovorima.
Prema stavu Parlamenta, osnovne usluge za potrošače trebalo bi da budu besplatne. To uključuje otvaranje digitalnog novčanika, držanje sredstava i osnovna plaćanja. Oflajn plaćanja takođe bi trebalo da budu besplatna.
Kada je riječ o trgovcima, traži se model u kojem naknade neće biti prepreka za prihvatanje digitalnog eura. Parlament zagovara gornje granice naknada koje bi se u početku upoređivale sa postojećim oblicima plaćanja, dok bi se kasnije razvijao precizniji okvir na osnovu stvarnih troškova i podataka o korišćenju.
U praksi, to će biti jedno od pitanja koje može odrediti uspjeh ili neuspjeh projekta. Platni sistem može biti tehnološki dobro osmišljen, ali ako trgovci procijene da im ne donosi dovoljno koristi, prihvatanje će ostati ograničeno.
Oflajn plaćanja kao najvažniji argument za građane
Jedan od zanimljivijih elemenata digitalnog eura je mogućnost oflajn plaćanja. To znači da bi se dio sredstava mogao čuvati lokalno, na primjer u digitalnom novčaniku na pametnom telefonu, i koristiti za plaćanja čak i kada nema internet veze.
U teoriji, takav model približava digitalni euro gotovini. Plaćanje bi moglo da funkcioniše brzo, direktno i uz veći stepen privatnosti nego kod klasičnih kartičnih transakcija.
Parlament želi da oflajn verzija digitalnog eura bude posebno zaštićena i besplatna. Razmatrana je i mogućnost kartice za korisnike koji nemaju pametni telefon ili ne žele da koriste mobilnu aplikaciju. Iako se čini da je aplikacija na pametnom telefonu glavni zamišljeni kanal korišćenja, verzija sa karticom trebalo bi da bude dostupna na zahtjev.
To je važno pitanje finansijske uključenosti. Digitalni euro ne bi smio da bude alat samo za tehnološki najspretnije korisnike. Ako Evropa želi da ga predstavi kao javno digitalno sredstvo plaćanja, mora ostati dostupan i starijim građanima, osobama bez pametnih telefona i korisnicima koji iz praktičnih ili bezbjednosnih razloga žele fizičku karticu.
Privatnost ostaje ključno pitanje
Digitalni euro otvara i osjetljivo pitanje privatnosti. Evropska centralna banka tvrdi da ne bi trebalo da prikuplja podatke o pojedinačnim plaćanjima građana. Međutim, potpuno anonimni digitalni novac teško je uskladiti sa pravilima protiv pranja novca i finansiranja terorizma.
Parlament zato pravi razliku između onlajn i oflajn modela. Onlajn novčanici bili bi podložni standardnim pravilima poznavanja klijenta, što znači da bi banke ili pružaoci usluga i dalje znali ko koristi novčanik. Oflajn plaćanja trebalo bi da nude veći stepen privatnosti, ali uz niže limite transakcija.
Drugim riječima, digitalni euro vjerovatno bi bio privatniji od današnjih kartičnih plaćanja, ali manje anoniman od gotovine.
To je politički i društveno najosjetljiviji dio projekta. Građani će teško prihvatiti digitalni euro ako ga budu doživljavali kao alat za nadzor. Sa druge strane, regulatori neće pristati na potpuno anonimni digitalni sistem koji bi mogao otvoriti prostor za zloupotrebe.
Banke se plaše odliva depozita
Bankarski sektor digitalni euro posmatra oprezno. Razlog je jednostavan. Ako građani dio novca sa bankovnih računa prebace u digitalni euro, banke bi mogle izgubiti dio depozitne baze.
Zato se raspravlja o maksimalnom iznosu koji bi građani smjeli da drže u digitalnom euru. Taj limit još nije konačno određen. Parlament želi da Evropska centralna banka predloži okvir, a da konačnu odluku donese Evropska komisija.
Digitalni euro neće donositi kamatu. Time se smanjuje mogućnost da ga građani koriste kao štedni proizvod. Njegova funkcija trebalo bi da bude plaćanje, a ne čuvanje većih iznosa novca.
Za kompanije su predviđena dodatna ograničenja. One, po pravilu, ne bi trebalo da drže značajna sredstva u digitalnim eurima, osim u kontekstu primljenih plaćanja koja bi se potom preusmjeravala dalje kroz bankarski sistem.
Gotovina ostaje pravno zaštićena
Paralelno sa digitalnim eurom, Evropski parlament podržao je i jačanje pravne zaštite gotovine. To je važno jer se digitalni euro često posmatra kroz strah da je riječ o uvodu u postepeno ukidanje fizičkog novca, prenosi portal Fondovi.hr.
Prema evropskom pristupu, trgovci ne bi smjeli kategorički da odbijaju gotovinu. Time se želi očuvati pravo građana da plaćaju fizičkim novcem, naročito u situacijama kada digitalni kanali nijesu dostupni ili nijesu prikladni.
Ta paralelna zaštita gotovine politički je važna. Bez nje bi digitalni euro lakše postao predmet otpora, naročito među građanima koji već sada sa nepovjerenjem gledaju na digitalizaciju novca.
Šta slijedi
Nakon odluke odbora, stav Evropskog parlamenta ide na potvrdu na plenarnoj sjednici, a zatim slijede trijalozi sa Savjetom i Komisijom. To je faza u kojoj se usklađuje konačni zakonodavni tekst.
Evropska komisija svoj predlog za digitalni euro predstavila je još u junu 2023. godine. Savjet je ranije usaglasio svoju pregovaračku poziciju, dok su se razgovori u Parlamentu pokazali složenijim zbog sporova oko privatnosti, naknada, uloge banaka, limita držanja i oflajn plaćanja.
Ako zakonodavni okvir bude usvojen tokom 2026. godine, tehničke pripreme mogle bi se ubrzati, a pilot-faza mogla bi početi 2027. godine. Potencijalno šire uvođenje digitalnog eura pominje se za 2029. godinu.
Za građane to znači da digitalni euro još nije pred vratima. Za banke, trgovce i pružaoce platnih usluga, međutim, sat već otkucava. Ako projekat dobije konačno zeleno svjetlo, evropsko tržište plaćanja ući će u fazu u kojoj će javni digitalni novac prvi put ozbiljno konkurisati privatnim platnim rješenjima.
Digitalni euro zato nije samo pitanje aplikacije za plaćanje. To je test sposobnosti Evrope da u digitalnom finansijskom sistemu zadrži sopstvenu infrastrukturu, sopstvena pravila i povjerenje građana.
