Poslije zarobljavanja Nikolasa Madura, Donald Tramp najavljuje preuzimanje venecuelanskih naftnih resursa i ulazak američkih kompanija u zemlju sa najvećim rezervama nafte na svijetu. Profesor Fakulteta bezbjednosti i stručnjak za energetiku Petar Stanojević ocjenjuje da takav potez ne bi značajnije poremetio globalno naftno tržište, već bi doveo do preusmjeravanja postojećih tokova snabdijevanja.
Profesor Fakulteta bezbjednosti i stručnjak za energetiku Petar Stanojević kaže da u stručnoj javnosti postoji dilema da li su naftne rezerve Venecuele zaista iznad 303 milijarde barela, kao što se tvrdi, jer, kako objašnjava, postoji razlika između onoga što se naziva resurs – onog što bi teorijski moglo da bude izvađeno iz zemlje – i konkretnih rezervi, a to je ono što je utvrđeno da može da bude izvučeno iz zemlje.
„Stručna javnost percipira da su te rezerve tri puta manje, odnosno da iznose oko 100 milijardi barela, što bi Venecuelu svrstalo u rang Kuvajta. Dakle, opet je u prvih deset. Kada je Ugo Čavez nacionalizovao naftnu industriju, Amerikanci su pokrenuli niz sankcija protiv venecuelanskih firmi, zbog čega se stalo sa razvojem naftne industrije. Zbog svega toga, proizvodnja je počela da opada“, ukazuje Stanojević.
Navodi da je Venecuela zarađeni novac ulagala u druge sektore i programe, poput izgradnje jeftinih stanova i poboljšanja životnog standarda građana.
„Američki mediji polemišu o količini novca potrebnoj za ulaganje i održavanje naftne industrije u životu. Kažu da je potrebno oko 53 milijarde dolara investicija samo da bi se održala postojeća proizvodnja, a još nekih 180 milijardi u narednih 15 godina da bi se povratio nivo proizvodnje od tri miliona barela dnevno“, objašnjava stručnjak za energetiku.
Naglašava da bi proizvodnja tri miliona barela dnevno donosila od 50 do 60 milijardi dolara u vrijednosti.
„Ima još nešto. Venecuelanska nafta je u principu takozvana teška nafta. Gustina je veća, što podrazumijeva i veći procenat sumpora. Amerikanci imaju 10 velikih rafinerija, a većina ih je projektovana da radi sa ovom teškom naftom. Nju je teže izvaditi i transportovati, ali je jeftinija i sa njom imate veću maržu“, napominje Stanojević.
„Naftno tržište ide svojim tokom“
Profesor na Fakultetu bezbjednosti smatra da čitav niz događaja iz Latinske Amerike neće bitno poremetiti naftno tržište.
„Trenutno se ništa ne mijenja, jer se nafta iz Venecuele samo preusmjerava. Umjesto što bi 80 odsto nafte otišlo u Kinu, sada će ići za Sjedinjene Američke Države. Teške nafte ima i u Kanadi, ali najviše u Venecueli, nešto od toga u Rusiji i Iranu. Zato će Kina sada morati da kupuje od Rusa, Amerikanci imaju venecuelansku, a derivate će prodavati Evropskoj uniji i svi su zadovoljni“, kaže Stanojević.
Podvlači da situacija u Venecueli ne može bitno da utiče na svjetske naftne tokove, jer se manje od jedan odsto odnosi na Venecuelu, čija je proizvodnja usmjerena na jednog kupca – Kinu.
„Kina će se snaći, preraspodijeliće tokove. Nema kataklizme. SAD proizvode oko 19 miliona barela na dan. Od toga, 13,5 dobijaju iz sopstvene proizvodnje, a najviše uvoze iz Kanade. Ostatak bi bio nadoknađen iz Venecuele. Tako, Amerikanci dobijaju svu naftu iz sopstvene hemisfere – biće energetski nezavisni i samoodrživi, kao i u slučaju gasa što su. Plaćaće oni koji nemaju resurse“, zaključuje Stanojević u razgovoru za Jutarnji program Radio-televizije Srbije.
Izvor: RTS
