Dominic Cummings, nekadašnji buntovni savjetnik bivšeg premijera Borisa Johnsona i arhitekta Bregzita, danas ima druga posla.

Ali u ponedjeljak je nakratko prekinuo niz svojih proročanstava o imigraciji, cenzuri i neuspjesima političkih elita da bi prokomentarisao koliko je loš trgovinski sporazum Evropska unija postigla s predsjednikom SAD Donaldom Trampom.

„Zahvaljujući Bregzitu, van smo ove ponižavajuće katastrofe za EU — i svih koje tek dolaze“, napisao je Cummings u objavi na mreži X, koju je započeo sa dva emotikona klovna, piše Politico.

Za čovjeka poznatog po živopisnom jeziku i neumoljivoj kritici bivših kolega, ova objava bila je relativno blaga. Možda je procijenio da nema potrebe da pretjeruje, s obzirom na to koliko je sporazum loše prošao unutar same EU.

Trgovinski sporazum koji je Brisel postigao s Trampom na njegovom golf terenu Turnberry u Škotskoj u nedjelju, nije bio slavljen čak ni od strane Ursule von der Leyen, predsjednice Evropske komisije koja ga je pregovarala. Najviše što je mogla reći bilo je da „donosi izvjesnost u neizvjesnim vremenima“.

Za Evropljane je posebno bolno bilo to što su „gole brojke“ pokazale da je EU, sa osnovnom carinom od 15 odsto na svoj izvoz u SAD, prošla lošije od post-Bregzit Britanije, koja je dogovorila nižu carinsku stopu od 10 odsto na robu prodatu na američkom tržištu. Povrh carina (koje EU neće primjenjivati na američki uvoz), Brisel se obavezao da će evropske zemlje potrošiti stotine milijardi eura na američku energiju i vojnu opremu.

Francuski premijer François Bayrou izjavio je da sporazum predstavlja „mračan dan“ dok je oplakivao kapitulaciju Komisije. Komentatori su se žalili da EU nije pokazala dovoljno otpora i da je trebalo da uzvrati Trampovim prijetnjama carinama kako bi demonstrirala snagu koju bi on možda poštovao.

Ali njemački kancelar Friedrich Merz uspio je da nametne svoj stav za brzo postizanje dogovora, odbijajući da ugrozi svoju industrijski orijentisanu ekonomiju u transatlantskom trgovinskom ratu. „Molim vas, hajde da brzo pronađemo rješenje“, rekao je u Briselu prije mjesec dana. Za Merza, stara bregzitaška maksima — „bolje nikakav sporazum nego loš sporazum“ — očigledno nije važila.

Iako se pravni detalji Trampovih sporazuma još uvijek razrađuju, za neke u EU najviše je boljelo to što je Ujedinjeno Kraljevstvo očigledno postiglo bolji rezultat. „Izgleda da smo dobili gore uslove nego Ujedinjeno Kraljevstvo“, rekao je Brando Benifei, italijanski poslanik u Evropskom parlamentu i predsjednik delegacije za odnose sa SAD. „To nije dobra polazna tačka.“

Pitanje koje zvaničnici EU ne žele da postave jeste: da li je Trampova transatlantska trgovinska ucjena trenutak u kojem se Bregzit konačno isplatio?

Bregzit bonus

U Londonu, laburistička vlada Keira Starmera bila je diplomatska u tonu, ali je javno jasno stavila do znanja da je sloboda Ujedinjenog Kraljevstva da vodi sopstvenu trgovinsku politiku van EU bila velika prednost u pregovorima s Trampom.

Međutim, evropske diplomate privatno uzvraćaju da je malo vjerovatno da postoji ijedan ekonomista koji bi tvrdio da nešto bolji sporazum o carinama s Trampom može nadoknaditi dugoročnu štetu koju je Bregzit nanio britanskoj ekonomiji.

Prema nezavisnim predviđanjima britanskog Trezora, koja daje Kancelarija za budžetsku odgovornost (Office for Budget Responsibility), napuštanje EU smanjiće dugoročnu produktivnost za 4 odsto, dok će i izvoz i uvoz biti oko 15 odsto niži nego da je Britanija ostala članica bloka.

U Evropi, međutim, ovaj nepovoljni trgovinski sporazum s Amerikom naveo je neke da preispitaju svoje kritike britanskih napora.

U maju je EU ismijala nacrt sporazuma koji je britanski premijer ispregovarao. „Nismo zainteresovani za ovakve sporazume; ono što želimo jesu suštinski razgovori sa SAD“, rekao je tada jedan evropski diplomata, odbacujući britanski sporazum kao „parče papira bez pravog značaja“.

Drugi su otišli i dalje, isključujući mogućnost da se prihvati sporazum kakav je potpisala Britanija. „Ako je to ono što EU dobije, SAD mogu očekivati kontramjere s naše strane“, rekao je švedski ministar trgovine Benjamin Dousa pri dolasku na sastanak ministara trgovine u Briselu prije dva mjeseca.

U izjavi za Politico ove sedmice, Dousa je priznao da je sporazum koji je Von der Leyen ispregovarala možda bio najbolji koji se mogao postići, iako nije bio previše oduševljen. „Ovaj sporazum neće nikoga obogatiti, ali je možda najmanje loša opcija“, rekao je.

Kako je Starmer nadigrao EU?

Pregovori sa SAD prošli su toliko loše da je čak i francuski predsjednik Emmanuel Macron na samitu prošlog mjeseca priznao da bi prihvatio britansku carinu od 10 odsto ako bi to bilo najbolje što Tramp nudi. Ali, iako je Macron više volio da pričeka da se izbore bolji uslovi, nije — barem javno — očekivao da će završiti s gorim sporazumom od Britanaca.

Što se tiče Merza, on je tvrdio da „više jednostavno nije bilo moguće“. Ipak, pogled preko Lamanša pokazuje da to možda nije tačno.

Kako je Starmer uspio da postigne bolje uslove od EU, iako je predstavljao daleko manjeg (i teoretski slabijeg) trgovinskog partnera? Prije svega, od početka je želio da ubrza razgovore s Trampom i uspio je da izvuče bolje ključne stavke upravo zato što su razgovori započeli brzo. To, međutim, nije u potpunosti krivica EU: mjesecima je Tramp odbijao i da se javi na telefon Von der Leyen.

„Prilično je očigledno da Tramp ne podnosi EU“, kaže Anand Menon, profesor evropske politike na King’s College London. „[Ali] ima slabost prema Ujedinjenom Kraljevstvu, i očigledno ima simpatije prema Keiru Starmeru.“

Keir šarmer

Britanski premijer je dobio pohvale zbog načina na koji je zadržao Trampa na svojoj strani — mješavinom šarma, laskavih poziva na susrete s kraljevskom porodicom i redovne komunikacije, uključujući i poruke preko WhatsApp-a.

Istovremeno, dok se zbližavao s Amerikancima, Starmer je unaprijedio odnose Britanije s EU nakon Bregzita, ublaživši tenzije s Francuskom, Njemačkom i Briselom i ostvarujući napredak u sporazumima s blokom o trgovini i bezbjednosnoj politici.

„Vidjećemo koliko će to trajati“, kaže Menon, koji je takođe direktor instituta UK in a Changing Europe. „Već sada se u EU čuju pritužbe da Britanija igra na obje strane.“

Britanija pokušava da blisko sarađuje s EU po pitanjima bezbjednosne saradnje, sukoba u Gazi, iranskog nuklearnog programa i odbrane od Rusije. Nove tenzije izazvane Trampovim trgovinskim ratom neće pomoći.

Jedna od potencijalnih tačaka sukoba nakon Bregzita — kao što je oduvijek i bila — ostaje veoma osjetljivo pitanje različitih pravila s obje strane granice Irske.

Prema Trampovim sporazumima, preduzeća u Republici Irskoj (koja je u EU) izvoziće u SAD uz carinu od 15 odsto, dok će ona preko granice, u Sjevernoj Irskoj (koja je dio UK), imati carinu od 10 odsto. „To će samo vratiti pitanje Bregzita u prvi plan“, kaže Menon.

Dobro za Faragea

Na kraju, iako je sloboda UK da postigne sopstveni trgovinski sporazum sa Amerikom omogućila Starmeru da lako nadigra EU, njegova vlada se ne hvali time — i vjerovatno neće biti nagrađena za to.

Britanski birači su skloniji da Starmerovu Laburističku partiju povežu sa željom da se poništi Bregzit (ranije je podržavao ideju o drugom referendumu) nego da ga vide kao zastupnika globalne, nezavisne Britanije. Da bi pobijedio na izborima prošle godine, Starmer je obećao da neće vratiti Britaniju ni u carinsku uniju ni na jedinstveno tržište EU.

Sve što izgleda kao pobjeda Bregzita vjerovatnije ide u korist već snažnog rivala — kuma britanskog povlačenja iz EU, Nigela Faragea. Njegova stranka Reform UK sada dosljedno vodi u anketama, s osam procentnih poena prednosti ispred Laburista, i prijeti da okonča Starmerovu željenu deceniju vlasti.

Farageove kolege s populističke desnice u ostatku Evrope takođe su pronašle novu municiju za svoj anti-Brisel narativ u Trampovom sporazumu. U objavi na mreži X u ponedjeljak, Alice Weidel, liderka krajnje desne Alternative za Njemačku, napisala je: „EU je brutalno izigrana!“

U Francuskoj, veteranka krajnje desnice i bivša predsjednička kandidatkinja Marine Le Pen osudila je američki sporazum kao „politički, ekonomski i moralni fijasko“, dodajući: „Evropska unija, sa svojih 27 država članica, dobila je gore uslove nego Ujedinjeno Kraljevstvo.“

Uprkos svim Starmerovim uspjesima, to mu neće donijeti prijatelje u Evropi ako se koristi kao dokaz da EU mejnstrim ne donosi rezultate običnim građanima. Kao što to često biva u dugoj i mučnoj priči o Bregzitu — čak i pobjednici na kraju gube.

Izvor: Politico