Toksični novac

Dodajte komentar

Janis Varufaksi

Kapitalizam je osvojio svet komodifikujući gotovo sve što ima vrednost, ali ne i utvrđenu cenu, i u tom procesu duboko razdvojio vrednost stvari od njihove cene. To se dogodilo i sa novcem. Razmenska vrednost novca je odraz naše spremnosti da određene vrednosti razmenjujemo za određene novčane iznose. U kapitalizmu, kada je hrišćanstvo jednom prihvatilo ideju o naplati kamate za pozajmice, novac je dobio i tržišnu cenu: to je kamata, iznos koju plaćamo za korišćene pozajmljenog novca u određenom vremenskom periodu.

Posle finansijskog sloma 2008, i posebno tokom pandemije, dogodilo se nešto veoma neobično: novac je sačuvao razmensku vrednost (onu koju inflacija umanjuje), ali cena novca je pala na nulu, u nekim slučajevima i ispod nule. Političari i centralne banke su nesmotrenim postupanjem zatrovali „otuđenu moć čovečanstva“ (kako je Marx poetično definisao novac). Novac je zatrovan politikama koje su primenjivane u Evropi i Sjedinjenim Državama u periodu posle 2008, politikama strogih mera štednje za većinu, da bi se finansirao socijalizam za nekolicinu.

Mere štednje su smanjile javnu potrošnju u trenutku kada je privatna potrošnja već bila u slobodnom padu, što je ubrzalo opadanje agregatne privatne i javne potrošnje – koja, po definiciji, predstavlja nacionalni dohodak. U kapitalizmu samo velike kompanije mogu da pozajmljuju velike količine novca koje zajmodavci, uglavnom bogataši sa velikim viškovima, nude na zajam. Zato je cena novca posle 2008. pala na nulu: potražnja je presušila jer su na pogubne posledice mera štednje velike kompanije reagovale obustavljanjem daljih investicije, iako je novca (bar za ove kompanije) bilo u izobilju.

Kao i u slučaju zalihe krompira za koju po traženoj ceni nema kupca, cena novca – to jest, kamatna stopa – počinje da opada onda kada ponuda premaši tražnju. Ali ovde se javlja važna razlika: dok u slučaju krompira obaranje cene vrlo brzo rešava problem viškova na strani ponude, u slučaju novca brzi pad cene generiše upravo suprotan efekat. Umesto da se raduju što su dobili priliku da se zadužuju i investiraju po nižoj ceni, investitori razmišljaju ovako: „Centralna banka sigurno očekuje težak period čim toliko spušta cenu novca. Zato nećemo investirati, iako nam novac nude besplatno!“ Čak i posle oštrog obaranja kamata oporavak investicija je izostao, pa su centralne banke nastavile da spuštaju cene dok one nisu završile u negativnoj zoni.