Mnogo godina je Evropa živjela u mirnodopskim uslovima, ne razmišljajući puno o ratu i vojsci. Zapravo, kada je i razmišljala o vojsci, uglavnom je tu mislila pomalo na svoju, a više na američku, barem kod država članica NATO-a. Neutralne države, kao što su Austrija, Švajcarska, Švedska i Finska, uživale su u najvišem mogućem standardu na kontinentu i prosto nijesu previše ulagale u vojsku, za razliku od, recimo, Jugoslavije.
Neki kažu da je jedan od razloga propasti SSSR-a i Varšavskog pakta upravo finansijska prenapregnutost zbog prevelikih ulaganja u vojni sektor. Sa druge strane, poražene zemlje u Drugom svjetskom ratu – Njemačka, Italija, Japan – kojima je vojni budžet bio ograničen, krajem osamdesetih imale su najbolju infrastrukturu (uz gorepomenute neutralne države).
A onda, poslije izbijanja rusko-ukrajinskog sukoba 2022. godine, sve se promijenilo. Ne samo da je, kao u prvom Trampovom mandatu, američka vlada bila ta koja je upozoravala da se zemlje NATO-a u Evropi moraju pridržavati nivoa od dva odsto BDP-a za odbranu, već sada same te države žele da izdvajaju mnogo više. Švedska i Finska su sada u NATO-u, dok Tramp poručuje da „neće više da brani“ Evropu. Evropske zemlje su u strahu da će se SAD čak povući iz NATO-a i da će morati da naprave krnji NATO ili „ETO“.
Šta to konkretno znači za evropsku privredu i njene budžete? Dosadašnjih manje od dva procenta, koji su omogućili Evropi da stvori moćne socijalne države, odnosno države blagostanja, moglo bi se popeti i na 3,5 odsto, pa čak i na svih pet po nekim predviđanjima, zavisno od stepena sumornosti „proroka“. Ovakvi nivoi potrošnje nijesu viđeni od šezdesetih godina i vrlo će teško opteretiti nacionalne budžete. Neki nazivaju sve ovo „krajem dividende mira“, a dividenda mira je, po definiciji, bila ona dobit koju su evropske države, devastirane u dva svjetska rata, dobile od neinvestiranja u oružje, pa su mogle da upotrijebe taj novac za ulaganje u infrastrukturu, javne servise i socijalna davanja.
Jezikom brojki, socijalna zaštita u Evropskoj uniji narasla je u samo 25 godina – od 1995. do 2020. (uoči pandemije koronavirusa) – sa 36,6 odsto na 41,4 procenta (po Eurostatu), i taj udio je bio predviđen da se dalje povećava poslije pandemije, ali je onda došao rat u Ukrajini i strah od Rusije. U isto vrijeme, od 1963. do 2023. vojna potrošnja se prepolovila (u odnosu na BDP).
Koliko novca treba da stvore države EU da bi se ponovo naoružale do zuba? Procjene su različite. Goldman Sachs predviđa 160 milijardi eura, srednje procjene kažu 350, dok Panteon kaže da bi sve to moglo dostići i frapantnih 460 milijardi eura. Naravno, pošto države nemaju neku magičnu moć stvaranja novca „ex nihilo“, neko će morati da ostane uskraćen. Evropska komisija je predložila da se zemljama EU da prostor da povećaju svoju potrošnju za odbranu za 1,5 odsto bruto domaćeg proizvoda tokom četiri godine (sa dva na 3,5 procenata), dok je takođe iznijela planove da pozajmi 150 milijardi eura u svoje ime, kako bi ubrzala ponovno naoružavanje.
U Britaniji su već ove zime starovali „na pogrešnoj nozi“, ukidajući dodatke za grijanje penzionerima i starijim licima, da bi se prištedjelo 1,5 milijardi funti, što je izazvalo gnjev starijih ljudi – mnogima od njih je ukinuto dragocjenih 300 funti mjesečno za grijanje, te su se ove zime smrzavali. Da stvar bude gora, najavljeni su još veći rezovi, a spremaju se i u drugim zemljama.
Da stvar nije lagana pokazuju i nemiri „žutih prsluka“ u Francuskoj prije nekoliko godina i, uostalom, česte pobune protiv bilo kojih mjera štednje. A novi odbrambeni izdaci biće svojevrsni „ratni porez“ stanovništvu koje je ionako pogođeno inflacijom, recesijom, skupim gorivom i migrantskim pritiscima. Imajući u vidu da je populacija u Evropi, kao i ona u istočnoj Aziji, najstarija na svijetu, upravo su izdaci za zdravstvo i starije ljude najveći u ove dvije regije, i svaki rez će biti veoma bolan.
Neki kažu da će, takođe, ekonomija dobiti novi zamah zbog „ratne proizvodnje“, ali da će istovremeno vlade morati više pozajmljivati, što će izazvati nemir kod investitora u državne obveznice. Ali, druga opcija je još gora, a to je uzimanje iz budžeta umjesto socijalnih davanja, što uznemirava glasače. I kao što su nam pokazali izbori u Njemačkoj i Francuskoj, ili pak, referendum o Brexitu, i oni stari i siromašni, pogođeni ekonomskim nejednakostima, imaju svoj glas i sve može skrenuti udesno.
Posebno je jezu niz kičmu, kako piše briselski Politico, izazvao Fridrih Merc, vjerovatno novi njemački kancelar, koji je pogurao ne samo ukidanje „kočnice duga“ u samoj Njemačkoj, već je isto uradio i u EU, uticajem u konzervativnom bloku. Merc je dobio pohvale na međunarodnom nivou, ali i mogući “bumerang u glavu” kod kuće. Njegova konzervativna Hrišćansko-demokratska unija (CDU) i njihovi bavarski saveznici, Hrišćansko-socijalna unija (CSU), dugo su sebe vidjeli kao čuvare fiskalne strogosti i bili su zapanjeni Mercovom iznenađujućom spremnošću da se suoči sa većim dugom, piše Reuters. Čak 77 odsto birača i 44 odsto biračkog tijela konzervativaca se „osjećaju izdanima“, jer ako se nešto ne dopada Njemcima to je troškarenje.
Što je najgore, Njemci su možda očekivali da će ukidanje „budžetske kočnice“ biti izvršeno da bi se građanima pomoglo u eri recesije i skupog goriva, ali se to dešava zbog – naoružanja! Nije čudo da su se desile dvije stvari preko noći: zabrinutost o uticaju na buduće penzije i prava na socijalnu pomoć, ali i političko pomjeranje na sceni – ankete ukazuju na to da su birači od CDU/CSU prešli u krajnje desničarsku AfD.
Izvor: Biznis.rs
