Aleksis Cipras, lider ljevičarske koalicije Siriza, je novi premijer Grčke. On je prvi evropski lider koji je izabran zbog nedvosmislenog obećanja da će prekinuti politiku štednje, koja od 2010. dominira grčkom političkom scenom.

Kako se do sada sprovodila ta politika?

Da bismo razumjeli politički zemljotres koji se odigrao u Grčkoj, treba se vratiti u maj 2010. i stendbaj aranžman Grčke sa MMF-om, pod čijim nadzorom su članovi takozvane Trojke – MMF, Evropska centralna banka i Evropska komisija – produžili rok otplate grčkih dugova u zamjenu za paket štednje i reformi. To je značajan dokument, u najgorem smislu. Preko naizgled razumnog i realističnog predloga, Trojka je prodavala ekonomsku fantaziju, a građani Grčke su je kupovali i plaćali njenu visoku cijenu.

Po ekonomskim prognozama ovog aranžmana, mjere štednje je trebalo da imaju zanemarljiv uticaj na rast i zaposlenost. Kada je dogovor postignut, Grčka je već bila u recesiji, ali je predviđano zaustavljanje pada, stezanje kaiša 2011. i oporavak od 2012. Predviđalo se da će nezaposlenost i dalje značajno rasti, od 9,4 odsto u 2009. do skoro 15 odsto u 2012, ali da će onda početi ubrzano da opada.

Ono što se desilo bila je ekonomska noćna mora. Umjesto da se 2011. završi, grčka recesija je dobila na ubrzanju. Dno nije dotaknuto sve do 2014, a do tada je zemlja prošla kroz potpunu depresiju sa nezaposlenošću od ukupno 28 odsto, od čega skoro 60 odsto mladih. Proces oporavka je bio jedva primjetan i u doglednoj budućnosti nije bilo nade za povratak na životni standard od prije krize.

Šta je pošlo naopako? Često čujem da Grčka nije ispunila svoju obavezu smanjenja potrošnje. To prosto nije tačno. Grčka je sprovela nemilosrdna smanjenja potrošnje u javnim uslugama, zaradama u javnom sektoru i socijalnim davanjima. Zahvaljujući ponavljanim mjerama štednje, javna potrošnja je smanjena mnogo više nego što je originalni plan zahtijevao i trenutno je 20 odsto niža nego 2010.

Ali grčki dugovi su u gorem stanju nego prije početka programa. Jedan od razloga za to je smanjenje zarada zbog ekonomskog sunovrata: grčka vlada preko poreza ubira veći dio BDP-a nego prije, ali je on sam rapidno pao i ukupni prihod od poreza je smanjen. Pad BDP-a je izazvao i ključni fiskalni poremećaj: odnos duga prema BDP-u je porastao, iako je ukupno povećanje duga usporeno manjim olakšicama koje je Grčka dobila 2012.

Zašto su prvobitne prognoze bile toliko optimistične? Kao što sam rekao, zato što su tvrdoglavi evropski zvaničnici uporno zastupali nestvarnu ekonomiju. I Evropska komisija i Evropska centralna banka povjerovale su u bajke, to jest da će direktni efekti smanjenja potrošnje (koji su povećali nezaposlenost) povoljno uticati na preduzimljivost privatnog sektora. MMF je bio obazriviji, ali je ipak jako potcijenio štetu koju je nanijela štednja.

Da je Trojka bila zaista realistična, priznala bi da u stvari traži nemoguće. Dvije godine pošto je započet grčki program, MMF je potražio primjere iz ekonomske istorije u kojima su slični programi – pokušaji otplate dugova štednjom bez većeg otpisa dugova ili inflacije – bili uspješni. Nisu pronašli nijedan.

Budući da je Cipras pobijedio, i to ubjedljivo, evropski zvaničnici bi trebalo da se uzdrže od poziva na odgovornost i nastavak svog programa. Oni su izgubili kredibilitet za to; program koji su nametnuli Grčkoj nikada nije valjao. Nije bilo načina da on uspije.

Problem sa planovima Sirize je u tome što nisu dovoljno radikalni. Djelimičan otpis dugova i ublažavanje štednje usporiće ekonomski pad, ali je neizvjesno da li je to dovoljno za pravi oporavak. S druge strane, nije baš jasno šta bi bilo koja grčka vlada mogla da učini osim da napusti euro, a za takav potez grčka javnost još uvjek nije spremna.

Cipras je sa svojim pozivima na korjenite promjene ipak daleko realističniji od evropskih zvaničnika koji zahtijevaju nastavak disciplinovanja Grčke. Ostatak Evrope bi trebalo da mu pruži šansu da svoju zemlju probudi iz noćne more.

The New York Times, 26.01.2015.

Preveo Zoran Trklja

Peščanik.net, 27.01.2015.