Prikaz knjige Helen Thompson „Disorder: Hard Times in the 21st Century / Nered: teška vremena u 21. veku“, Oxford University Press 2022.

Pokret IdleNoMore protiv projekta Keystone XL – dugo planiranog naftovoda za prenos nafte od naftnog peska Alberte i poljâ škriljaca u Južnoj i Severnoj Dakoti do rafinerija u Ilinoisu i Teksasu – nastao je u decembru 2012. Tri godine kasnije ponovo su organizovani protesti, ovoga puta protiv izgradnje naftovoda Dacota Access (DA), koji prolazi kroz rezervat Standing Rock plemena Sijuksa. Godine 2020. blokade su privremeno zaustavile radove na gasovodu Coastal GasLink, namenjenom prevozu prirodnog gasa za izvoz u Aziju. Gasovod se proteže od kanadskih Stenovitih planina do pacifičke obale i prolazi kroz teritoriju plemena Wet’suwet’en u takozvanoj Britanskoj Kolumbiji.

Protestni pokreti – koje često predvode pripadnice starosedelačkih naroda – iznosili su radikalne tvrdnje ne samo o upravljanju zemljom, vodom i vazduhom i o zaštiti svetih starosedelačkih mesta već i o poreklu imovine, suvereniteta i pravde. Dovodili su u pitanje predstave o neograničenom rastu koji počiva na ugljovodonicima. Strategija i jezik protesta su bili maštoviti – privlačili su pažnju na njegov cilj oslanjajući se na simbole, mitove i rituale. U kosmologiji Sijuksa naftovod DA bio je velika Crna zmija koja uništava sve oko sebe, ali u isti mah ujedinjuje starosedelačke narode i podstiče epsku bitku za zaštitu majke Zemlje.

Protestni kampovi starosedelačkih naroda, koji su privukli aktiviste s celog kontinenta, bili su izloženi korporativnom nadzoru, državnoj kontroli i nasilju. Naftne kompanije i državne i federalne vlasti iznajmile su naoružane privatne stražare s ratnim iskustvom iz Iraka i Avganistana. Ali „zaštitnici vode“ – tako su učesnici protesta nazivali sami sebe – uspeli su da obezbede zakonske zabrane u raznim fazama projekata i njihova borba je postala političko nadahnuće. Obama je povukao dozvole za Keystone XL, ali ih je Tramp vratio nekoliko dana posle svoje inauguracije. Protesti i tužbe su se nastavili, pa je Bajden na dan svoje inauguracije ponovo opozvao dozvole za Keystone XL. Ništa, međutim, nije uspelo da zaustavi brzi rast naftne industrije. Godine 2017, dakle tokom perioda protesta, Sjedinjene Države su prestigle Rusiju i Saudijsku Arabiju i postale najveći proizvođač nafte na svetu.

Prema Statističkom pregledu energije u svetu koji objavljuje British Petroleum (BP), godine 2021. Sjedinjene Države su proizvodile 16,6 miliona barela nafte na dan, dok su Rusija i Saudijska Arabija bile na oko 11 miliona. Ali Sjedinjene Države troše znatno više nego što proizvode (bezmalo 20 miliona barela na dan) i više nego ijedna druga zemlja (Kina troši 15,5 miliona barela) – dakle, iako su najveći svetski proizvođač, uvoze znatne količine nafte iz Kanade, Meksika, a pre rata u Ukrajini uvozile su je i iz Rusije. Sjedinjene Države su i najveći svetski proizvođač prirodnog gasa, ali ne troše sve što proizvedu i sad su najveći izvoznik gasa posle Rusije. Nagli skok proizvodnje nafte na poljima škriljaca u Severnoj Dakoti i Permskog basena u Teksasu između 2010. i 2015. izazvao je neverovatan porast od jednog procenta u američkom BDP-u. Pokazalo se, međutim, da je taj porast varljiv; rat cenama nafte između Rusije i Saudijske Arabije, koji je usledio posle izbijanja kovida, zaustavio je priliv novca proizvođačima nafte iz škriljaca.

Rat cenama imao je još jednu važnu i dosad neviđenu posledicu: cena sirove nafte u Teksasu pala je ispod nule. Evo šta se dogodilo: u martu 2020, dok se zahuktavala pandemija kovida, kad su fabrike i luke u Kini već bile zatvorene, u svetu je dramatično opala potražnja za naftom jer su ljudi prestali da voze automobile i putuju avionom. Čim se to dogodilo OPEC je pozvao Rusiju da poštuje opšte smanjenje proizvodnje. Pošto je Rusija to odbila, Saudijska Arabija je započela rat cenama tako što je smanjila cene za 6 do 8 dolara po barelu za evropske, azijske i američke kupce.

Cena nafte prati tri repera: Brent, Dubai i West Texas Intermediate. Svaki od njih je referenca za određeni stepen i kvalitet nafte. Brent postavlja cenu za laku sirovu naftu iz Severnog mora, i pošto je morsku naftu lako transportovati brodovima, u mnogim delovima sveta upravo on je glavna mera tržišnih cena. West Texas Intermediate, koji se distribuira naftovodom preko Severne Amerike, postavlja domaću cenu nafte u Sjedinjenim Državama. Dubai je referentna tačka za težu naftu iz Persijskog zaliva, uglavnom za azijsko tržište. Mada ti reperi određuju trenutnu cenu nafte, na njih utiču takozvani terminski ugovori, koji su finansijski daleko značajniji i čiji rast i pad utiču na trenutne cene. Terminski i opcioni ugovori uzimaju u obzir političke, ekonomske, klimatske i društvene rizike u izračunavanju buduće cene ugovorene robe i omogućuju spekulantima da predviđaju kretanje budućih cena služeći se derivativnim finansijskim instrumentima. Obim trgovine terminskim i opcionim ugovorima u oblasti energenata na Njujorškoj berzi može dostići 1,5 milion ugovora dnevno, a svaki od njih predstavlja hiljadu barela nafte, što za red veličine nadmašuje 3-5 miliona barela koji se dnevno proizvedu u zapadnom Teksasu.

U proleće 2020, iako je cena opadala, nafta je i dalje ispumpavana jer je teško zatvoriti aktivnu bušotinu a ne oštetiti njen proizvodni kapacitet. Trgovci su kupovali jeftinu naftu i skladištili je u tankerima na moru. Što je cena nafte bila niža, to je viša bila cena skladištenja ugljovodonika; čak su i stare zarđale kante izvučene iz podruma. U Sjedinjenim Državama, u međuvremenu, naftovodi su još prenosili naftu do skladišta u Oklahomi, koja su već bila gotovo puna, i 20. aprila trgovci su počeli da otkazuju svoje terminske ugovore da se ne bi našli u situaciji da nemaju gde da uskladište naftu koja im pristiže. U Benflitu, u Eseksu, desetak nezavisnih trgovaca koje je okupio trgovac bušotinama poznat po nadimku „Maza“ iznudili su pad cena preplavivši tržišta terminskih ugovora tempom od 153,5 ugovora u minuti. Cena nafte West Texas Intermediate survala se na – 37,63 dolara. Kad se sledećeg dana popela na 10 dolara, „Momci iz Eseksa“, kako ih je nazvao medijski konglomerat Bloomberg, bili su bogatiji za 700 miliona dolara. Sudski zapisnici prikazuju „Momke“ kako slave svoj dobitak na WhatsAppu: „Godinama smo se borili za ovaj trenutak… Oduvali smo sve, momci. Molim vas, nikom nemojte reći šta se danas desilo“.

Terminski ugovori za naftu su relativno nova pojava; za West Texas Intermediate uvedeni su 1983, a za Brent 1986. Finansijalizacija trgovine ugljovodonicima u stopu je pratila nacionalizaciju bliskoistočne nafte 70-ih godina 20. veka i nagle skokove cena koje je izazvala Iranska revolucija 1979. Ta dva događaja su destabilizovala evropske i severnoameričke naftne kompanije, uplašila vlade i pokrenula uspon privatnih trgovaca osnovnom robom. Privatna trgovina dovela je do vertikalne integracije proizvodnje i prodaje nafte, a finansijalizacija je – razdvojivši trgovinu od fizičkog isporučivanja robe – uspela da Evropi i Americi nadoknadi gubitak svojine nad naftnim poljima.

***

Nafta je bila stalno prisustvo u mom životu dok sam odrastala u Iranu. Ona je bila motor iranske istorije u 20. (i 21. veku): od britanske uzurpacije iranske nacionalne baštine, to jest od osnivanja Anglo-persijske naftne kompanije (APOC) 1909. godine, preko državnog udara u britanskoj i američkoj režiji kojim je 1953. uklonjen s vlasti Muhamed Mosadek, do iranske revolucije, potonjeg iransko-iračkog rata i današnjih sankcija na prodaju iranske nafte.

U školi su nas učili da je APOC (kasnije AIOC i na kraju BP) plaćao Britaniji na ime poreza veće svote od onih koje je plaćao Iranu za eksploataciju njegovog nacionalnog blaga. Mosadekova nacionalizacija kompanije 1951 – 13 godina posle nacionalizacije meksičke nafte i 5 godina pre nacionalizacije Sueckog kanala – katalizovala je borbu nacionalističkih diplomata i birokrata Bliskog istoka i Latinske Amerike za ostvarivanje suverenih prava nad naftom i drugim sirovinama koje se ekstrahuju na njihovoj teritoriji. Kao što kaže Kristofer Ditrih u Naftnoj revoluciji (Oil Revolution, 2017), nacionalizacija nafte koju su izvršili antikolonijalni lideri „pokrenula je najkoncentrovaniji nenasilni transfer globalnog bogatstva u političkom pejzažu međunarodnog kapitalizma“.

Britanska i američka obaveštajna služba revnosno su radile na poništavanju nacionalizacije AIOC-a jer se strahovalo da bi ona mogla pokrenuti lavinu. Evropa i Sjedinjene Države su bojkotovale iransku naftu; Kraljevska mornarica je zaustavljala tankere koji su je prevozili. BP je izveo Iran na Međunarodni sud pravde u Hagu. U leto 1953, En Lamton, orijentalistkinja koja je radila za mog bivšeg poslodavca – Školu za orijentalne i afričke studije – pružala je britanskim vlastima kulturne „usluge“: snabdevala ih je informacijama o tome kako se najlakše može posejati razdor u Iranu. Programi BBC-ja emitovali su tajne poruke britanskim predstavnicima u Teheranu, a agent CIA-e Kermit Ruzvelt, Tedijev unuk, isporučivao je kofere novca vođama državnog udara protiv Mosadeka. Šah, koji je bio pobegao u Italiju sa Sorajom, svojom glamuroznom drugom suprugom koju će uskoro odbaciti, sad se vratio, slavodobitan, ali paranoičan zbog poljuljanosti svog položaja. Uz svesrdnu pomoć Amerike odmah je počeo da gradi represivnu naftnu državu. Pregovarao je o koncesiji s konzorcijumom evropskih i američkih firmi koje su preuzele AIOC-ova naftna polja i postrojenja za preradu nafte. Bile su potrebne gotovo dve decenije i šahova megalomanska borba s revolucionarnim ministrima OPEC-a u drugim zemljama da bi se od konzorcijuma iscedio povoljniji ugovor.

Dvadeset pet godina posle državnog udara došla je iranska revolucija, koja je delom bila revolt protiv režima uspostavljenog državnim udarom. Štrajk radnika Iranske nacionalne naftne kompanije tokom kataklizmične jeseni 1978. presekao je priliv stranog novca u državnu kasu i pokrenuo veliki skok cena nafte u celom svetu. Taj trend se nastavio pune dve godine. U zemlji je štrajk izazvao nestašicu goriva, prekide snabdevanja električnom energijom i ilegalne proteste za vreme policijskog časa: ljudi su se peli na krovove i izvikivali parole pod zaštitom mraka. U aprilu 1979, kad je postalo jasno da je revolucija uspela, država je podvrgnuta sankcijama i drugim spoljnim pritiscima. Iransko-irački rat iz 1980. izazvala je želja Sadama Huseina da uspostavi kontrolu nad ogromnim naftnim poljima duž granice između dve zemlje. On je imao podršku monarhija u Persijskom zalivu (uplašenih mogućnošću širenja revolucije), Francuske (koja je snabdela Irak modernim raketama) i Velike Britanije i Sjedinjenih Država (koje su tolerisale iračku upotrebu hemijskog oružja).

Tokom svih tih godina nafta je bila deo našeg života. Moj otac je bio naftni geolog. Kao mnogi ljudi njegove generacije, opredelio se za naučno-tehničko školovanje zato što je verovao u mogućnost pretvaranja nezavisnog Irana u bogatiju, moderniju i pravedniju zemlju. I ja sam prvu diplomu stekla u oblasti hemijskog inženjerstva na Univerzitetu Teksasa, gde smo na odsecima za naftu i hemijsko inženjerstvo, koje su štedro sponzorisale velike naftne kompanije sa sedištima duž autoputa Interstate-10 u Hjustonu, učili kako da uvećamo vrednost tom viskoznom smrdljivom mulju koji izbija iz sasušene zemlje i podmorskih rezervoara u našim domovinama. Kao „letnja inženjerka“ stažirala sam u „prednjem delu kuće“ u fabrici Amoco Chocolate Bayou, u blizini Alvina, južno od Hjustona. Fabrika je dobijala ugljovodoničke proizvode od obližnje rafinerije u Amoku i proizvodila takozvane olefine koji se koriste za proizvodnju plastike. Fabriku je 1999. kupio BP.

Kad sam čula vest o katastrofalnoj eksploziji na tom mestu u avgustu 2005, zapitala sam se da li je povređen iko od sindikalista u „zadnjem delu kuće“, koje sam upoznala pre 15 godina (na sreću, niko od njih nije stradao). A samo nekoliko meseci pre toga 5 radnika je poginulo kada je eksplodirala rafinerija BP-a u Teksas sitiju. Sredovečni muškarci koje sam upoznala tokom staža bili su zabavni i srdačni ljudi. Znali su kako stvari funkcionišu bolje od letnjih inženjera – naravno! – i šalili su se s nama otegnutim teksaškim govorom o svemu, počev od naših ličnih rekorda u bežanju od Oskara, aligatora koji je živeo u bazenu za filtriranje vode.

Naftni svet u kome sam živela spajao je geopolitiku i svakodnevicu. Bio je to materijalan i prljav svet, okrvavljen i razrovan ratovima, državnim udarima i revolucijama, razdiran političkim borbama na ulicama i za pregovaračkim stolom. U njega su se stalno mešali korporacije, univerziteti i bezbednosni aparati. Uporedo sa ljudima koji su radili na naftnim poljima i protestovali na ulicama, oni su menjali svet na vidljive načine, ponekad naglo i monumentalno, kao onda kad su bliskoistočni i latinoamerički lideri uspeli da se izbore za povoljnije naftne ugovore, a ponekad postepeno, u obliku niza neplaniranih posledica.

***

Knjiga Helen Tompson Nered (Disorder) započinje jednom intuitivnom tvrdnjom: da preplitanje naftne i monetarne politike stoji iza dva najdramatičnija događaja u novijoj anglo-američkoj politici: brexita i izbora Donalda Trampa za predsednika. Brexit je bio posledica „dugotrajne monetarne divergencije između Britanije i evrozone“, koja je „bila posebno važna od 2011. nadalje zbog vrlo različitih reakcija Engleske banke i Evropske centralne banke na visoke cene nafte“. U Sjedinjenim Državama, predsednički izbori 2016. bili su „prvi izbori u poslednjih bezmalo 50 godina koji su se događali u situaciji kad su Sjedinjene Države bile najveći svetski proizvođač nafte“. Da bi objasnila dvostruku katastrofu u 2016. godini – najznačajniji „poremećaj u poslednjoj deceniji“ pre nastupanja pandemije kovida – Tompson nam priča 3 priče. Prva je o geopolitici nafte. Druga je o novcu, finansijama i ponašanju centralnih banaka posle sloma Breton vudsa početkom 70-ih godina 20. veka i kraja stabilnog monetarnog režima poduprtog dolarom u Evropi i šire. Treća je o razgradnji demokratije u severnoatlantskim zemljama.

Prva priča, prvi deo knjige, izlaže verovatne posledice koje će po Evropu, Rusiju i Kinu imati izbijanje Sjedinjenih Država na vrh proizvođača nafte. Da bi stigla dotle, Thompson nas vodi kroz istoriju 20. veka. Njena argumentacija ukratko ide ovako: do 70-ih godina 20. veka Evropa je bila energetski zavisna od britanskih protektorata u Persijskom zalivu; od 70-ih snabdevanje sveta naftom zavisi od Sjedinjenih Država. Ideološko i materijalno nadmetanje Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država tokom Hladnog rata pretvorilo se u bitku između Rusije i Amerike oko nafte, koja se vodi na poprištima Iraka i Sirije i, šire, u spoljnoj politici. Uplitanje Kine, zemlje koja je večno žedna ugljovodonika, i sve neposlušnijih arapskih klijentelističkih režima u tu mešavinu podstaklo je Ameriku da poveća proizvodnju ugljovodonika: postigavši globalnu energetsku nadmoć, Sjedinjene Države su sačuvale svoj položaj najmoćnije zemlje na svetu.

Drugi deo prati slom poretka Breton vudsa i stupanje Kine u svetsku ekonomiju. Žudnja Evrope za slobodnim protokom kapitala i stabilnim aranžmanom koji bi zamenio Breton vuds na kraju je dovela do stvaranja evrozone, a uspon kineske ekonomije bio je jedan od činilaca koji su ubrzali krize 2007. i 2008. godine. Ta dva događaja su oblikovala globalnu finansijsku sferu. Kad je 2011. cena nafte naglo skočila, kad je Brent dostigao prosečnu cenu od 100 dolara po barelu, Evropska centralna banka je podigla kamate, a Federalne rezerve Sjedinjenih Država i Engleska banka su je pratile u stopu. Tompson pokazuje da je to gurnulo evrozonu u recesiju i da je Britanija postala „poslodavac u slučaju krajnje nužde“ za neke zemlje kontinentalne Evrope. Divergencija između evrozone i područja britanske funte izazvala je velike migracije Evropljana koji su želeli posao u Britaniji i tako stvorila politički pritisak koji je doveo do referenduma o brexitu.

Poslednji deo fokusiran je na uzroke dugotrajnog opadanja demokratije u Sjedinjenim Državama, Britaniji i Evropi. Tompson sugeriše da je to bilo predvidljivo pošto, po njenom mišljenju, poratna demokratizacija i država blagostanja nisu bile ukorenjene u naporima za bolje radne i životne uslove i unapređivanju participativne politike, već u nacionalizmu. Državu blagostanja su uspostavili državnici poput Bizmarka, pokrenuti „patriotskim duhom“, da bi „obezbedili ekonomsku zaštitu pripadnicima nacije“. Upravo zato što je za državu blagostanja bila najvažnija nacionalna pripadnost, a ne redistributivna politika, nejednakost je nastavila da raste u predstavničkoj demokratiji. Kao odgovor na krize u ranom 20. veku, od svetskog rata do Velike depresije, na obe strane Atlantika pojavila se „demokratska poreska država“. Sve veća snaga sindikata u Evropi 70-ih godina prošlog veka, kaže Tompson, „otežala je vladama borbu protiv inflacije“. Energetska kriza u toj deceniji pojačala je inflatorni pritisak, srušila socijaldemokratske vlade i dovela do uklanjanja međunarodnih kontrola kapitala. Internacionalizovane i finansijalizovane ekonomije su, sa svoje strane, podrivale državu blagostanja i na svakom koraku podrivale demokratije. U Evropi i Sjedinjenim Državama, politika odana interesima kapitala – dug i kredit, migracioni tokovi, sporazumi o slobodnoj trgovini, mere štednje i drugi ekonomski zahtevi – gotovo su obesmislili sam pojam demokratije.

Knjiga Helen Tompson je jezgrovita sinteza niza istorijskih procesa. Autorka iznosi samouverene, ponekad suviše samouverene tvrdnje o kontroverzama koje su predmet žestokih debata. Ideju da su bojkoti arapske nafte 70-ih godina 20. veka doveli do energetske krize odbacili su mnogi istoričari. U njenom tekstu se retko pominju kolonijalizam, imperija, imperijalizam i rasa. A i tamo gde se, na primer, pojavljuje reč „imperija“, ona se koristi više kao deskriptivna etiketa (britanska ili osmanska imperija), a ne kao analitički pojam. Autorka previše ističe geopolitički značaj Rusije i potcenjuje uticaj mnogih naftnih kompanija ili evropskih zemalja. O Kini se uglavnom raspravlja kao o motoru ekonomije, a ne kao o značajnom akteru na globalnoj pozornici; Afrika nema nikakvu ulogu u njenom prikazu – ako zanemarimo zemlje uključene u rubriku „Bliski istok i Severna Afrika“.

Pored toga, njenu analizu su na nekim mestima pobili događaji. Ona, na primer, kaže da je „2000. godine nemačka ekonomija izašla iz onog ekonomskog sveta u kome su kreatori politika morali da je štite od inflatornih pritisaka s drugih mesta“. Sada kada troškovi života svuda rastu i mnogi spoljašnji potresi – od kovida do krize hrane i energije izazvane invazijom Ukrajine – menjaju karakter svetske politike, taj zaključak izgleda preuranjen. Osamnaestog jula izvršni direktor Goldman Sacha izdao je kategorično opšte upozorenje: „Inflacija je duboko obuzela ekonomiju“ zahvaljujući isključivo „spoljašnjim događajima, to jest pandemiji i ratu u Ukrajini“. Mnogo puta u proteklom veku događaji su pokazali u kojoj meri su svetske ekonomije osetljive na nagle poremećaje u snabdevanju osnovnom robom – a ugljovodonici su na samom vrhu spiska.

Tompson piše da Evropa i Amerika danas troše manje uglja i nafte zahvaljujući izmeštanju industrijske proizvodnje u Aziju, ali to smanjenje je zanemarljivo i nepostojano: potrošnja nafte u Evropskoj uniji 2019, pre udara pandemije, bila je malo veća nego u godinama između 2012. i 2016. Posledica rata u Ukrajini – u Austriji, Holandiji i Nemačkoj – je povratak uglju; u poslednjih nekoliko meseci evropski uvoz uglja je porastao za 35 odsto. Pored toga, čini se da pad prodaje vozila koja troše mnogo goriva u Sjedinjenim Državama ili značajan porast u oblasti energetski efikasnijeg javnog prevoza u Evropi nisu tako uspešni kao što sugeriše Helen Tompson.

S obzirom na veliki raspon istorijskih aktera i događaja o kojima se govori u knjizi, možda je i logično što je autorka posvetila pažnju politici velikih sila i zanemarila suprotne snage otpora. Geopolitika nikada nije odvojena od političkih borbi i glavni pokretač sveta ne nalazi se usred Atlantskog okeana, iako je iz Evrope i Severne Amerike emaniralo mnogo maligne moći. Nafta, novac i demokratija nisu zavisni isključivo od vlada nekolicine moćnih zemalja. Naftne kompanije su važne, kako nacionalne kompanije u vlasništvu države kao što su BP, Chevron, Exxon i Shell, tako i nezavisne firme koje rade sa škriljcima. Važni su i finansijeri koji upravljaju cenom nafte i drugih osnovnih roba iz sivih prigradskih kancelarija u zemljama od kojih nas deli okean. Desetina hiljada radnika i aktivista koji su se borili za ono što je Tim Mičel nazvao „ugljenička demokratija“ takođe su važni. Važni su diplomati i ministri koji nacionalizuju naftu boreći se za suverenitet i protiv kolonijalnih nameta na pristrasnim trgovinskim sudovima; revolucionari i radnici koji štrajkuju na Bliskom istoku; sindikalisti koji rade u opasnim petrohemijskim fabrikama na američkim obalama; protesti starosedelačkih zajednica protiv naftovoda koji prolaze kroz njihove suverene teritorije. Svi oni su važni za argumentaciju ne samo zbog moralnih obzira prema radnoj snazi ili zbog kolonizacije i dekolonizacije – mada i zbog toga – već pre svega zato što su njihovi napori menjali tok istorije na milion različitih načina.

Laleh Khalili, London Review of Books, 04.08.2022.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 16.08.2022.