U proleće 1973. godine Milton Friedman je posetio Jugoslaviju. Nekoliko sedmica kasnije nastao je ovaj veoma zanimljiv intervju (snimak je pronašao moj prijatelj Miloš Vojnović). Friedmanova zapažanja i zaključci su lucidni i tačni. Ali problemi samoupravnih preduzeća u Jugoslaviji o kojima Friedman govori nisu bili ništa novo – do 1973. već su bili dobro poznati i on ih je samo precizno sažeo. Takođe, imam utisak da je Friedmanova poseta bila odlično organizovana i da je dobio priliku da se susretne sa dobrim sagovornicima. Ako me sećanje ne vara, domaćin mu je bio jedan od sjajnih novinara iz odličnog beogradskog časopisa Ekonomska politika (časopisa u kome sam i sâm objavio neke od prvih tekstova i ostao mi je u lepoj uspomeni).
Preporučujem da svakako poslušate snimak razgovora sa Friedmanom. Ovde bih želeo da kažem nešto više o tri glavna problema samoupravljanja koje je Friedman uočio (kao i mnogi drugi autori, naravno). Tema je važna jer ideje o preduzećima u vlasništvu i pod kontrolom radnika ponovo stiču popularnost.
Prvi problem je izbor prioriteta u samoupravnom preduzeću. Kao i kooperative u Sjedinjenim Državama, samoupravna preduzeća su težila pre svega maksimizaciji prosečnog proizvoda po zaposlenom, jer su u toj tački plate najveće. To znači da samoupravna preduzeća ne prate putanju koja vodi do relacije jednakosti između marginalnog proizvoda rada i plata i da zapošljavaju manje radnika nego preduzeća kojim upravljaju privatni preduzetnici. To je potvrđeno u praksi. Jugoslovenska samoupravna preduzeća su nerado zapošljavala nove radnike. Uprkos velikoj migraciji radne snage u Nemačku, nezaposlenost u Jugoslaviji je tokom 70-ih i 90-ih godina 20. veka konstantno bila na visokom nivou od oko 10%. Neki autori, kao što je Susan Woodward, smatraju da su visoka stopa nezaposlenosti mladih i politike štednje koje je nametnuo MMF posle dužničke krize 80-ih godina doveli do raspada zemlje (taj aspekt ovde neću razmatrati). Zbog oklevanja samoupravnih preduzeća da zapošljavaju, vlada je 80-ih godina donela zakon o „obaveznom zapošljavanju novih radnika“ i preduzećima nametnula obavezu da radnu snagu uvećavaju za 2% godišnje. Takva politika nije pogodovala tržišnom poslovanju.
Drugi problem na koji Friedman ukazuje jeste to što samoupravna preduzeća mogu ostati u ekvilibrijumu i pored velikih razlika u prosečnom proizvodu po radniku i platama radnika. Pošto plata zavisi i od intenziteta kapitala preduzeća ili sektora, radnici u kapitalno intenzivnim oblastima (kao što je proizvodnja električne energije) primaju znatno više nego radnici u tekstilnoj industriji. Uprkos tome, iz razloga izloženih u prethodnom pasusu, prelasci iz jednog preduzeća u drugo izostaju (nakon što ostvari svoj maksimum, preduzeće sa visokim platama neće više zapošljavati nove radnike). Ovaj problem, kao i prethodni, opisan je u ključnom radu Benjamina Warda objavljenom 1958. i u monumentalnoj studiji „Opšta teorija radničke uprave u tržišnoj ekonomiji“ Jaroslava Vaneka. Mnogi radovi na ove teme objavljeni su u časopisima The Journal of Comparative Economics and Economic Analysis i Workers’ Management, dva glavna časopisa posvećena temama tržišnog socijalizma. (Takođe bih preporučio odličan tekst Dinka Dubravčića objavljen 1970, kao i članak Jamesa Meada iz 1972.)
Treći problem je to što se kapital nalazi u društvenom vlasništvu, to jest, radnici ga ne mogu otuđiti, na primer, prodajom. Radnici su u ovom slučaju raspolagali samo pravom plodouživanja. To je dovelo do sledećeg problema (koji je uočen i u kooperativama u gradu Mondragon u Baskiji). Kada je trebalo odlučiti koliko neto dohotka će se izdvojiti za plate, a koliko za reinvestiranje, radnici su obično birali veće plate. Ne samo zbog vremenske preferencije, već i zato što je plata u potpunosti u privatnom vlasništvu i može se iskoristiti za otvaranje štednog računa u banci. U tom slučaju radnik je vlasnik i glavnice i kamate. Ako bi isti iznos reinvestirao u preduzeće, radnik bi imao pravo na deo prihoda od investicije, dok bi se glavnica utopila u „društveni“ kapital. Zamislite da vam je do penzije ostalo još godinu dana i možete da birate između dve opcije: da vam se plata uveća za 100 dolara ili da se isti iznos reinvestira u preduzeće. Šta biste izabrali?
Friedman u intervjuu prenosi da su se kreatori politika u Jugoslaviji često žalili da preduzeća previše izdvajaju za plate. Pokušali su da stimulišu preduzeća da više novca usmere na investicije uvođenjem visokih poreza na plate, ali rezultati nisu bili sjajni.
To su neki od tipičnih nedostataka radničkih i samoupravnih preduzeća. Većina problema proističe iz statusa kapitala koji nije u privatnom vlasništvu. Zato ovaj kooperativni model ne treba mešati sa kooperativama u privatnom vlasništvu u kojima su zaposleni istovremeno i deoničari. U tom slučaju poslednji opisani problem ne postoji. Prva dva problema su i dalje tu, ali „rešavaju“ se uvođenjem dve kategorije radnika: deoničara i najamnika. Tako je urađeno u Mondragonu.
Prednost samoupravljanja je demokratija na radnom mestu. Radnici su zaista imali mnogo šira prava nego u kapitalističkim kompanijama koje su po definiciji hijerarhijski organizovane i funkcionišu kao male diktature. Da li je demokratsko ustrojstvo samoupravnih preduzeća imalo pozitivan bruto efekat na produktivnost (kada se uračunaju napred pomenuti nedostaci)? To ne znam, ali mislim da su rađena istraživanja i na tu temu.
Konačno, kada ocenjujemo prednosti i nedostatke samoupravnog sistema treba ostaviti po strani one njegove odlike koje nisu vezane za sistem kao takav, već proističu iz osobene situacije u Jugoslaviji. Postoje bar dve takve važne odlike.
Prvo, u mnogim velikim i važnim preduzećima neka od radničkih prava su bila ograničena jer su republičke vlade i preko njih republičke filijale komunističke partije postavljale na rukovodeća mesta pripadnike partijske nomenklature. Tako se demokratijom na radnom mestu ipak „upravljalo“ odozgo. Mnogi od postavljenih rukovodilaca nisu imali ni kvalifikacija ni sposobnosti za vođenje preduzeća. Bili su to partijski funkcioneri koji su se pretvarali da su poslovni ljudi. Najpoznatiji primer je Slobodan Milošević. Dospeo je na čelo jedne od najvećih jugoslovenskih banaka, i mada se često hvalio da je bio ravnopravan sagovornik Rockefellera i Chase Manhattan banke, o bankarstvu je verovatno znao veoma malo (diplomirao je na pravnom fakultetu).
Drugo, posle usvajanja novog ustava 1974. godine (koji se u vreme Friedmanove posete tek razmatrao, što i on usputno pominje), Jugoslavija je počela da funkcioniše kao konfederacija kojom upravljaju republičke partijske oligarhije. Svaka od republika nastojala je da učvrsti i proširi kontrolu nad sopstvenim samoupravnim preduzećima, i naročito bankarskim sistemom. Čak su ugrozile jedinstveno tržište ograničavanjem slobodnog protoka kapitala, u nekim slučajevima i roba. Samoupravna preduzeća su funkcionisala u sve restriktivnijem okruženju i pod sve čvršćom kontrolom političke oligarhije.
Takvi problemi (jednopartijski sistem i ekstremna decentralizacija koja vodi u autarkiju) ne moraju biti prisutni u drugim zemljama.
Autor: Braniko Milanović
Global inequality, 15.10.2020.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net
Foto: Arhiva Politike
