Američko ministarstvo energetike najavilo je proboj u proizvodnji fuzione energije: prema prvim izveštajima, naučnicima iz vladine Nacionalne laboratorije Lorens Livermor u Kaliforniji po prvi put je, makar na trenutak, pošlo za rukom da svojom složenom i skupom mašinerijom proizvedu više struje nego što im treba da je pokrenu. To je napredak od velikog značaja – u osnovi, istraživači ovde uče kako da naprave drugo sunce. Proboj je dočekan s obaveznim hvalospevima – mediji ga opisuju kao „sveti gral“, „ključnu prekretnicu u višedecenijskim pokušajima da se razvije tehnologija koja omogućava neograničenu, jeftinu, čistu struju“.
Obavezni oprez ne umanjuje slavu ovog dostignuća, ali je i on važan. Kako je jedan stručnjak za fuziju sa univerziteta u Kembridžu rekao za CNN, „još smo prilično daleko od stvarne energetske dobiti potrebne za proizvodnju električne energije. Možemo reći da je ovo uspeh nauke, ali još je puno toga potrebno da bi se proizvela energija koja se može koristiti“. Za uspeh je, između ostalog, bio potreban jedan od najvećih lasera na svetu, dok reakcija stvara neutrone koji mogu da unište samu opremu kojom se reakcija izaziva. Kako mediji prenose, „za izgradnju uređaja dovoljno velikih da proizvedu fuzionu energiju u većem obimu, potrebni su materijali koje je izuzetno teško izraditi“. Zato je sve to još uvek „bar deceniju – a možda i više decenija – daleko od komercijalne upotrebe“.
Srećom, već imamo tehnologiju kojom bismo mogli da premostimo te decenije: naše prvo sunce, ono na nebu iznad laboratorije Livermor i čitave planete. Znamo kako da uhvatimo njegove zrake fotonaponskim panelima i znamo kako da iskoristimo činjenicu da sunce diferencijalno zagreva zemlju, pri čemu se stvara vetar čiju snagu hvatamo džinovskim turbinama. Prednost ove tehnologije je u tome što odavno znamo kako da je izgradimo: ovo pišem na računaru koji se napaja iz krovnog panela, instaliranog 2001. Danas je ta tehnologija već prilično jeftina: proteklih godina je cena obnovljive energije pala ispod cene fosilnih goriva.
Naravno, i ovde postoje određene rezerve. Nezgodno je to što sunce svake noći zalazi, pa su nam potrebne baterije za skladištenje prikupljene energije (mada su i njihove cene sve niže). Potom, da bismo generisali neophodne količine energije, moramo da zauzmemo komad Zemljine površine za potrebnu mašineriju (mada manje nego što se često zamišlja). Tako da imamo i trošak i korist, koja bi bila i u tome da bi zajednice širom sveta imale lokalnu kontrolu nad snabdevanjem energijom.
Budući da je jedna od ove dve tehnologije – obnovljiva energija – spremna za upotrebu, a druga nije, redosled je prilično očigledan. Zamislite svet u kojem, ako sve bude išlo po planu, za četvrt veka možemo da skinemo solarne panele i vetroturbine koje sada gradimo i da ih zamenimo elegantnim fuzionim reaktorima. (Možda čak i fisionim reaktorima malog obima; i ta tehnologija napreduje.) Ali, ako smesta ne izvršimo prvu tranziciju, ako uopšte budemo u prilici da ih dočekamo, ti elegantni reaktori će biti instalirani na krajnje degradiranoj, čak devastiranoj planeti. Zahvaljujući gustom sloju ugljenika koji emitujemo, Sunce 1 je sve opasnije.
Razlog iz koga je proboj u fuziji izazvao takvo oduševljenje jeste taj što implicitno obećava da bismo mogli da nastavimo da upravljamo svetom na gotovo isti način kao i do sada. Centralizovana moć je ono što se uklapa u stari model po kome električna energija treba da se kreće niz jednosmernu liniju do krajnjih korisnika, umesto da to bude isprepletena mreža malih proizvođača solarne i energije vetra. Volimo status quo, pod uslovom da ne dođe do iznenadne promene nagore. Ali ta pristrasnost zasenjuje druga inovativna istraživanja koja bi nas mogla pokrenuti u jednako fascinantne pravce razvoja. Prošlog ponedeljka je, na primer, naučni časopis Nature objavio važan komentar nekoliko vrhunskih istraživača o konceptu „degrowth“1 koji oni objašnjavaju na sledeći način: „Bogate ekonomije treba da napuste rast bruto domaćeg proizvoda (BDP) kao svoj cilj, smanje destruktivne i nepotrebne oblike proizvodnje kako bi se smanjila upotreba energije i materijala, i fokusiraju ekonomske aktivnosti na obezbeđivanje ljudskih potreba i blagostanja“. Ova analiza sagledava sve, od smanjenja duga na globalnom jugu do finansiranja javnih usluga u bogatim zemljama. „Rešavanje pitanja kako napredovati bez rasta zahtevaće ogromnu mobilizaciju istraživača u svim disciplinama, uključujući ekonomiste otvorenog uma, društvene i političke naučnike, teoretičare razvoja i statističare“, pišu autori. To jeste skupo, mada verovatno manje od međunarodnog napora da se proizvede fuziona energija.
Jedna komponenta tog posla već ima solidnu osnovu: prošlog meseca, sociološkinja sa Bostonskog koledža Džulijet Šor objavila je prve rezultate globalnih eksperimenata, koje je osmislila tako da ispita pretpostavku da bi četvorodnevna radna nedelja povećala osećaj zadovoljstva kod ljudi i ujedno smanjila emisije ugljenika. Brojke su izvanredne: od 33 kompanije širom sveta koje su učestvovale u studiji, zbog čega su u februaru uvele 32-očasovnu radnu nedelju, skoro sve žele da nastave sa novim planom rada. Od preko 900 zaposlenih u ovim kompanijama 99,6% njih je podržalo predlog. I kompanije i zaposleni su prijavili veću produktivnost, a time i veće prihode. Došlo je do blagog pada broja otkaza (još uvek u senci perioda tzv. Velikih otkaza), a dodatni slobodan dan u nedelji ljudi nisu koristili za rad na drugom poslu. Rezultati koje je eksperiment imao na emisije ugljenika su „nepotpuni“, konstatovala je Šor, ali je zabeležen „značajan pad frekvencije i trajanja putovanja na posao“.
Sve u svemu, vesti su ohrabrujuće – od laboratorije za fuziju do četvorodnevne radne nedelje. Čak i u našem svetu koji se zaglavio u ponavljanju starih grešaka ponekad se pojavi nešto novo pod suncem.
Bill McKibben, The New Yorker, 12.12.2022.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 24.12.2022.
