Autor: Dejvid Hendrikson
Prvih par nedelja rata u Ukrajini donelo je zastrašujuću eskalaciju kako od strane Rusije, tako i od strane Zapada. Rusija je pokrenula otvorenu invaziju protiv Ukrajine, što daleko prevazilazi ograničene akcije u Donbasu kakve je većina Rusa očekivala. Sjedinjene Države i Zapad su zatim odgovorili na Putinov korak pokretanjem ekonomskih akcija bez presedana, uz praktičnu zaplenu ruskih deviznih rezervi.
Ekonomski rat deluje nemilosrdno i fiksirano na svojoj trajektoriji uništavanja bogatstva. Po svemu sudeći, intenziviraće se šokovi na tržištima sirovina, odnosno energenata, metala i poljoprivrede. Rusija je ključni snabdevač u svim ovim sektorima i uživa značajnu tržišnu moć. Namere Rusije, međutim, nije lako odgonetnuti, pošto ruski predstavnici pokazuju ljutnju, ali zvuče neusaglašeno povodom reakcije. Putin je zaplenu imovine ruske Centralne banke nazvao „sličnom objavi rata“. Ove reči bi valjalo shvatiti ozbiljno.
Srna pred farovima
Momentalno se nameće pitanje zašto je Rusija ostala toliko izložena velikom zamrzavanju imovine? Zašto bi se ogromna gomila ruskog novca – 630 milijardi dolara prema predsedniku Džou Bajdenu, odnosno 388 milijardi dolara prema drugim izvorima – nalazila baš tamo gde je moguće izvršiti njenu eksproprijaciju? Deluje kao logičan zaključak da Putin uopšte nije očekivao ovako ekstremnu reakciju. Ako je predvideo ovakav potez, zašto je onda ostavio ruski novac tako ranjivim? Objašnjenje – ukoliko ga ikada zaista dobijemo – moglo bi da se pokaže kao komplikovano, ali pretpostavka da je reakcija Zapada iznenadila rusko rukovodstvo deluje osnovano.
Poput srne pred farovima nadolazećeg automobila, Putin nije imao odgovor na zapadnjačko oružje finansijskog uništenja (engl. „weapons of financial destruction“ – WFD). Ali, za razliku od Josifa Staljina, koji nije imao isplaniran odgovor kada je, kako je opšte poznato, odbio da poveruje u istinitost operacije „Barbarosa“, misleći da se radi o triku provokatora, te je pobegao u svoju daču, izolujući se u tišini više od nedelju dana nakon 22. juna 1941. godine, Putin se ne krije. Štaviše, on ima redovna javna pojavljivanja, iako je njegov ekonomski rat sa Zapadom manje razvijen i manje publikovan. Blickrig na Istoku – sickrig na Zapadu (nem. „sitzkrieg“ – lažni rat, prim. prev). Neka vrata zapadnog odgovora morala je biti sledeći korak u razvijanju ove priče.
Ruski pristup je generalno jasan – „ukoliko nas odsečete i mi ćemo vas odseći“ – ali je istovremeno maglovit povodom detalja. Putin je proglasio embargo na izvoz određenih sirovina Zapadu, ali Rusija još uvek nije tačno saopštila kojih. U ranijim stadijumima krize, bivši ruski predsednik Dmitrij Medvedev rekao je Evropi da se navikne na plaćanje astronomskih cena gasa. Zamenik premijera Aleksandar Novak rekao je 7. marta da je Rusija imala „svako pravo“ da zatvori gasovod „Severni tok 1“ kao odgovor na nemačko gašenje projekta gasovoda „Severni tok 2“, ali to još uvek nije učinjeno. Ugovori o snabdevanju Zapadne Evrope prirodnim gasom se još uvek poštuju, kako to kaže Putin, ali se Rusija povukla sa keš tržišta (engl. „spot market“ – javno finansijsko tržište na kojem se finansijskim instrumentima ili sirovinama trguje po režimu momentalne isporuke, što je suprotno tržištu fjučersa, prim. prev), što je dovelo do toga da cene gasa u Evropi budu sedmostruko veće od prosečnih američkih cena iz decembra prošle godine.
Ruski stav je mutan jer postoji želja da se nanese visoka ekonomska šteta Zapadu, ali bez namere da Rusija bude okrivljena za to. Bez obzira na sve, deluje razumno očekivati mere skrojene tako da nanesu žestoke troškove, i to možda u obliku koji bi bio potpuno neočekivan za zapadnjake, kao što je zapadni odgovor bio neočekivan za Putina. Imajući u vidu tržišnu moć koju Rusija ima na polju energenata, metala i žitarica, Moskva ima mogućnost da ograniči njihovu dostupnost na raznim kritičnim čvorištima, izazivajući nestašice i eksplozije cena. Nikl, povodom kog Rusija uživa naročito dominantnu tržišnu poziciju nudeći 28 odsto čitavog njegovog svetskog izvoza, deluje kao očigledna tačka pritiska, pošto bi njegovo ograničenje jako zakomplikovalo planove Zapada o elektrifikaciji automobilskog transporta. Tržišta obogaćenog uranijuma (35 odsto svetskih zaliha), paladijuma (24 odsto), platinijuma (16 odsto) i neona (40-50 odsto potiče iz Rusije i Ukrajine, a od kritičnog je značaja za poluprovodnike), takođe su jako ranjiva.
Sadašnja politika Zapada je da se odbija kupovina bilo čega ruskog što nije apsolutno neophodno. Ali upravo u sektorima u kojima je ruska uloga najneophodnija može se može očekivati ruski pritisak. Verovatno da će bol biti nanet baš tamo gde Zapad želi da iscrta izuzetke.
Kao veliki proizvođač energije, žitarica i metala, Rusija profitira od eksplozija cena u ovim sektorima, uprkos skoro upokojenoj rublji (rublja je u međuvremenu ojačala; prim. NS). U prošlosti, proizvođači sirovina naučili su da se obuzdavaju, jer ciljano ometanje snabdevanja i rast cena jedne godine dugoročno je štetio interesima snadbevača. Međutim ovaj rezon nema težinu u situaciji u kojoj verovatno da više nikada neće ni biti dugoročne saradnje.
Nemačko-ruski rascep
Nemačka i Rusija sada su duboko otuđene, pa se to mora uvrstiti u računice o dimenzijama do kojih će se ekonomski rat voditi. Obe države investirale su mnogo truda u izgradnju pravog partnerstva. „Severni tok 2“ trebalo je da postane simbol permanentnog prijateljstva i neraskidivih veza dve zemlje. Nemcima je sada ta ideja odbojna. Kancelar Olaf Šolc obustavio je „Severni tok 2“ na neodređeno vreme u znak protesta protiv ruskog rata u Ukrajini. Iako se Šolc protivi momentalnom obustavljanju uvoza ruskih energenata – poslednjih godina 45 odsto gasa koji je EU uvozila otpadao je na Rusiju – Šolc se pridružio odluci EU da se postepeno smanji zavisnost od ruskog gasa, nafte i uglja. Nemačka je takođe obećala da će investirati preko 100 milijardi dolara u novo naoružanje, praktično stvarajući novu nemačku armiju.
Postoji mnogo dobrih istorijskih razloga zašto Rusija ne bi trebalo da želi da Nemačku pretvori u permanentnog neprijatelja. Evropa je uvek bila stabilnija kada su Nemačka i Rusija imale prijateljske odnose, a isto tako je bez izuzetka uvek bila u opasnosti od rata kad bi se ove države zavadile. Nemačka je takođe tokom prošle decenije bila bolji sagovornik Moskvi nego Vašington – dobar koliko i Francuska. U rasponu od nekoliko decenija, Rusija je uživala istorijsko prijateljstvo s nemačkom Socijaldemokratskom partijom. Frank-Valter Štajnmajer – taj elokventni ali neefikasni nemački ministar spoljnih poslova – znao je u pola dana i pola noći ovu formulu evropske stabilnosti, pa je njoj podučio i svoj narod. Mora da mu sada nije prijatno.
Uprkos poznatim podsticajima za prijateljstvo, u vazduhu se oseća da je trenutni rascep Nemačke i Rusije trajan. Stvoren je nepremostivi jaz koji sadašnja generacija neće moći da zaceli. Nemci ponovo misle da su Rusi varvari, zbog čega su strastveno osudili Putinov rat protiv Ukrajine. Rusi misle da su Nemci beskičmenjaci i obične alatke spoljne politike Vašingtona i Varšave. Ako pođemo od toga da Šolc misli ono što je rekao, u tom slučaju ne postoji ishod u kojem bi Nemačka nastavila da zavisi od ruskih energenata. S ruske tačke gledišta, ovo nije prost raskid. Ovo je razvod.
Uzajamno kidanje veza između Rusije i Zapada, koje se proteže čak i na elementarnu kulturnu saradnju, tragedija je pre svega za ruski narod, ali i za civilizaciju uopšte. Odbacujući potčinjenost Zapadu, Rusija će postati servilna prema Kini. To će na svojim leđima nositi ruski narod, intelektualci će biti najmanje zadovoljni, a Putin će vešto sprovoditi ceo projekat. Ali utisak je da se ovih dana ti procesi klešu u kamen da bi trajali za vjeki vjekov.
Argumentacija za umerenu politiku Zapada prema Rusiji oduvek se svodila na argument da se tako podstiče umerenije ponašanje same Rusije. Rusi nikada ne bi rizikovali sve zbog nečega tako tričavog kao što je Baltik. Nikada ne bi izneverili Nemce povodom gasa i tako izigrali poverenje svoje glavne mušterije. Nikada ne bi učinili niz stvari koje bi ih oterale u totalnu izolaciju. Ovo su nekada bila realna ograničenja za Rusiju. Sada su iščezla u oblaku dima.
Monetarni (anti)poredak
Užasni dijalektički susreti koji nas čekaju u sektorima metalugrgije, energetike i poljoprivrede odvijaće se u radikalno izmenjenim okolnostima: u novom monetarnom antiporetku stvorenom zaplenom imovine ruske Centralne banke. To je hidrogenska bomba ekonomskih sankcija, u poređenju s kojom je progon iz SWIFT-a puka atomska bomba. Zapadne vlade, naravno, nisu istinski zaplenile dotični novac, samo su ga zamrzle. Novac je i dalje gde je bio, samo je nedostupan. Izgleda da Rusi međusobno ne mogu da se slože oko načina na koji će predložiti njegovo odmrzavanje. Pod takvim okolnostima, rusko učešće u bilo kojoj komercijalnoj transakciji sa Zapadom postaje ekstremno problematično jer se plaćanja vrše preko institucija podređenih vlastima koje su upravo zamrzle rusku imovinu. Tu prosto nema zaobilaznog puta.
Sankcije zapadnih centralnih banaka dovode u pitanje smisao novca duž podele na Istok i Zapad, jer ukoliko novac dobijen u zamenu za robu može biti zamrznut – onda to uopšte i nije novac. Ne može biti transakcije s novcem ako je račun na koji se novac smešta podložan zamrzavanju, odnosno ako se može učiniti nedostupnim prodavcu robe.
Rusija sada mora da opstane u situaciji u kojoj će biti potpuno odsečena od Evrope. Tražiće oporavak unutar bloka predvođenog Kinom. Njena trgovina prirodnim resursima će gotovo sigurno imati preferencijalne aspekte, uz oštro razlikovanje između prijatelja i neprijatelja. Sjedinjene Države će pokušati da se suprotstave ovoj strategiji tako što će pretiti Kini sankcijama. Krucijalno pitanje za budućnost jeste da li će Amerika ići punom silom u ovom opasnom gambitu? Bajdenova administracija bi izazivala sudbinu ukoliko bi tako postupila, ali deluje kao da se ona već kreće tom linijom, pa zašto ne bi otišla do kraja?
Razmišljajući u kontekstu posledica, priroda ekonomskih odnosa između Zapada i Rusije počinje da asocira na trampu. I dalje je sve neizvesno, ali logika događaja vodi ka takvom ishodu. U svetu trampe, kao što je poznato, nema novca. On više nije prepoznat kao medijum razmene jer je iskustvo pokazalo da u praksi nema vrednost. U novom svetu koji nastaje, državina je sto odsto prava – ko drži, njegovo je. Kako se Rusija bliži fiskalnoj i ekonomskoj propasti, upašće u docnju povodom svih finansijskih obaveza prema spoljnim kreditorima. Dok Zapad konfiskuje njenu imovinu, i Rusije će zauzvrat konfiskovati i nacionalizovati zapadnu imovinu.
Iznenadni i brutalni razvod, obeležen sankcijama, koji uključuje i napuštanje svih ugovora, iščašiće i iskriviti svetsku ekonomiju i najžešće pogoditi Evropu, makar u početku. Kao i sa svakim razvodom, učiniće obe strane siromašnijim i biće surov i nepošten prema malim ljudima, koji će biti najviše pogođeni. Uzajamna zavisnost koja je omogućila Zapadu da izvede tako razoran udarac protiv Rusije u inicijalnim fazama ovog ekonomskog rata, ostavlja Zapad i svet akutno ranjivim na veoma ozbiljnu cenu ruske osvete.
Veliko nadmetanje takođe nezaobilazno nameće rizike finansijskom sistemu, čiji najdublji strah se uvek svodi na mogućnost insolventnosti. Kako bih procenio ovaj rizik, preferiram teoriju četiri koraka za sagledavanje paroksizama u svetskoj ekonomiji: prvo – poništite sve ugovore s najvažnijim igračem u najvažnijim sektorima svetske ekonomije; drugo – neka ti sektori budu energetika, metalurgija i poljoprivreda, gde je „globalizacija“ bila izrazito trijumfalna; treće – neka se sve to strovali u arenu naviknutu na mnogo pozajmljenog novca, što uvećava uzajamne rizike u slučaju insolventnosti; i četvrto – pustite demona iz boce u sektore u kojim je povraćaj kapitala bio loš, a investicije oskudne tokom prethodnih deset godina. Sve to deluje kao dovoljan skup uslova za ogroman poremećaj tržišta sirovina, za platežnu krizu koja takođe predstavlja i krizu lanaca snabdevanja, te energetsku krizu koja takođe podrazumeva i masivnu prehrambenu krizu.
Ove ranjivosti postoje u kontekstu objave ekonomskog rata jedne strane i praktične kontraobjave istog od druge strane, što će samo uvećati navedene fragilnosti. Izgleda da sve to nikoga ne plaši, ali plaši mene. Finansijska štampa i komentatori su, za razliku od mene, prekomerno optimistični povodom „podnošljivih“ cena za „srednju klasu“ ukoliko škripeći mehanizam koji nazivamo svetskom ekonomijom izgubi poneki točak. Razmatraćemo posledice kasnije, kažu ovi mudraci – kada one budu nepovratne.
Dejvid Hendrikson je predsednik Društva Džon Kvinsi Adams i autor knjige „Republika u opasnosti: Američka imperija i liberalna tradicija“ (Oksford, 2018)
