Živimo u doba nejednakosti – ili nam bar tako često govore. Širom sveta, naročito u bogatim ekonomijama zapada, jaz između bogatih i svih ostalih godinama se produbljivao dok se nije pretvorio u provaliju, što izaziva strepnju, podstiče nezadovoljstvo i destabilizuje politički život. Nejednakost se krivi za sve, od pobede bivšeg američkog predsednika Donalda Trumpa i izlaska Velike Britanije iz EU do pokreta „žutih prsluka“ u Francuskoj i nedavno organizovanih protesta penzionera u Kini, zemlji sa jednom od najviših stopa dohodovne nejednakosti na svetu. Često se ponavlja da je globalizacija nesumnjivo obogatila neke od pripadnika elita, ali je u isto vreme osiromašila mnoge druge, pustošeći nekada moćne industrijske regione, i učinila stanovništvo podložnim populističkoj politici.

U takvim opisima ima dosta istine – ako posmatramo svaku zemlju ponaosob. S druge strane, ako se malo odmaknemo i pogledamo svet kao celinu, slika će biti drugačija. Iz globalne perspektive, nejednakost se u 21. veku kretala upravo u suprotnom smeru: u poslednjih 100 godina globalna nejednakost nikada nije bila manja.

Termin „globalna nejednakost“ odnosi se na dohodovne disparitete između svih stanovnika planete u bilo kom datom trenutku, uz potrebna prilagođavanja za razlike u cenama u različitim zemljama. Stepen nejednakosti izražava se Đinijevim koeficijentom na skali od nule, što je hipotetička situacija pune jednakosti kada svi imaju isti dohodak, do 100, što je još jedan hipotetički slučaj, situacija kada samo jedna osoba ostvaruje sav postojeći dohodak. Zahvaljujući empirijskom radu mnogih istraživača, ekonomisti danas imaju uvid u opšte trendove kretanja procenjene globalne nejednakosti u poslednja dva veka.

Od nastupanja industrijske revolucije početkom 19. veka, pa približno do sredine 20. veka, globalna nejednakost je kontinuirano rasla, a bogatstvo se koncentrisalo u industrijalizovanim zapadnim zemljama. Vrhunac nejednakosti dostignut je za vreme Hladnog rata, kada se svet delio na „prvi“, „drugi“ i „treći“, što približno odgovara podeli na tri nivoa ekonomske razvijenosti. Zatim, pre oko 20 godina, globalna nejednakost je počela da opada, najviše zahvaljujući ekonomskom usponu Kine, donedavno najmnogoljudnije zemlje na svetu. Globalna nejednakost je bila na vrhuncu 1988. godine kada je Đinijev koeficijent iznosio 69,4. Do 2018. godine opala je na 60,1, što je nivo nezabeležen od kraja 19. veka.

Dalje napredovanje ka većoj globalnoj jednakosti nije sasvim izvesno. Kina je već previše bogata da bi značajnije doprinosila daljem smanjivanju globalne nejednakosti, a druge velike zemlje, poput Indije, možda neće imati dovoljno snažan rast da bi efekti bili uporedivi s efektima rasta u Kini. Dosta zavisi i od toga šta će se dogoditi u afričkim zemljama; možda će upravo afrički kontinent pokrenuti sledeći veliki talas opadanja globalnog siromaštva i nejednakosti. Ali čak i ako globalna nejednakost nastavi da opada, to ne znači da će se tekući društveni i politički problemi na nivou pojedinačnih zemalja time razrešiti – štaviše, verovatnije je da će se dodatno produbiti. Usled ogromnih razlika u dohocima na globalnom nivou, čak i siromašni zapadnjaci su decenijama pripadali grupi s najvećim zaradama na svetu. Ali to više neće biti slučaj, jer rast dohotka u ostatku sveta polako potiskuje zapadnjake sa donjih i srednjih segmenata distributivne lestvice. U bogatim zemljama taj trend produbljuje polarizaciju između onih koji su prema globalnim standardima bogati i onih koji to nisu.

Tri epohe nejednakosti

Prva epoha globalne nejednakosti trajala je približno od 1820. do 1950. To je period njenog stabilnog rasta. U doba industrijske revolucije, oko 1820, nejednakost je još bila umerena. BDP najbogatije zemlje (Velika Britanija) bio je 1820. godine samo pet puta veći od BDP-a najsiromašnije zemlje (Nepal). (Danas ta razlika iznosi više od 100 prema 1.) Globalni Đinijev koeficijent 1820. je iznosio 50 poena, što odgovara današnjem koeficijentu zemalja s najvećom nejednakošću, kao što su Brazil i Kolumbija. Ipak, kada posmatramo svet u celini, to je bio prilično nizak nivo nejednakosti. (Poređenja radi, Đinijev koeficijent za Sjedinjene Države danas iznosi 41, a za Dansku, zemlju koja se ponosi svojim egalitarnim politikama, 27.)

Rast globalne nejednakosti u 19. i prvoj polovini 20. veka bio je posledica produbljivanja jaza između bogatih i siromašnih zemalja (razlika u BDP-u po glavi stanovnika) i rastuće nejednakosti unutar pojedinačnih zemalja (razlika u dohotku između stanovnika unutar jedne zemlje). Razlike između zemalja bile su odraz onoga što ekonomski istoričari nazivaju velikom divergencijom – ogromnog rasta dispariteta između zemalja u procesu industrijalizacije u zapadnoj Evropi, Severnoj Americi i kasnije Japanu s jedne strane, i Kine, Indije, podsaharske Afrike, Bliskog Istoka i Južne Amerike s druge strane, to jest, regiona u kojima je dohodak po glavi stanovnika stagnirao ili čak opadao. Ekonomska divergencija ima i svoju političku i vojnu dimenziju, jer su imperijalne države u usponu lako osvajale druge zemlje i kontrolisale njihove ekonomije. To je period u kom su Evropljani zauzeli najveći deo Afrike i kolonizovali Indiju, jugoistočnu Aziju i deo Kine.

Druga epoha odgovara drugoj polovini 20. veka. To je period veoma visoke globalne nejednakosti koja se kretala između 67 i 70 Đinijevih poena. Nejednakost između zemalja bila je veoma visoka: na primer, 1952. godine Sjedinjene Države su imale 15 puta veći BDP nego Kina; sa svega 6 procenata svetske populacije, Sjedinjene Države su generisale 40 procenata globalnog proizvoda. S druge strane, nejednakost unutar pojedinačnih zemalja gotovo svuda je bila u opadanju. Smanjivala se u Sjedinjenim Državama gde je srednjoj klasi olakšan pristup visokom obrazovanju, a primenjivani su i rudimentarni programi socijalne zaštite; nejednakost je opadala u komunističkoj Kini, prvo zbog nacionalizacije velikih privatnih poseda 50-ih godina, a potom zahvaljujući prinudnom egalitarizmu kulturne revolucije; kao i u Sovjetskom Savezu, zahvaljujući reformama Nikite Hruščova koji je ukinuo visoke plate i beneficije staljinističke nomenklature.

Druga polovina 20. veka – period najveće globalne nejednakosti – pamti se i kao epoha „tri sveta“: prvog sveta bogatih kapitalističkih zemalja, uglavnom onih u Evropi i Severnoj Americi; drugog sveta nešto siromašnijih socijalističkih zemalja, uključujući Sovjetski Savez i istočnu Evropu; i trećeg sveta siromašnih zemalja, uglavnom u Africi i Aziji, od kojih su mnoge još izlazile iz statusa kolonija. Ovoj trećoj grupi često se priključuju i južnoameričke zemlje, mada su one u proseku bile bogatije od zemalja trećeg sveta i uživale su nezavisnost još od ranog 19. veka.

Ova epoha se prelila u prve decenije posle Hladnog rata, da bi se završila početkom 21. veka. Globalna nejednakost počela je da opada pre oko dve decenije i to je trend koji traje do danas. Sa 70 Đinijevih poena 2000. godine, pala je na oko 60 poena dve decenije kasnije. Pad globalne nejednakosti koji se odigrao za samo 20 godina bio je burniji od rasta globalne nejednakosti u 19. veku. To je rezultat rasta u Aziji, naročito u Kini. Doprinos ove zemlje smanjivanju globalne nejednakosti bio je ogroman iz nekoliko razloga: početna pozicija njene ekonomije bila je veoma niska, pa je imala prostora za spektakularne stope rasta kroz dve generacije; takođe, zahvaljujući velikoj populaciji taj rast je direktno osetilo između jedne četvrtine i jedne petine svetske populacije.

Zahvaljujući velikoj populaciji i relativnom siromaštvu, Indija, zemlja koja danas ima najviše stanovnika, mogla bi odigrati ulogu sličnu onoj koju je Kina imala u poslednjih 20 godina. Bogaćenje većeg broja stanovnika Indije u dolazećim decenijama doprinelo bi smanjenju ukupne globalne nejednakosti. Mnogo je neizvesnosti koje mogu ugroziti izglede indijske ekonomije, ali nema sumnje da je njen rast u nekoliko poslednjih decenija bio solidan. Udeo Indije u globalnom BDP-u 70-ih godina 20 veka bio je ispod 3 procenta, dok je Nemačka, velika industrijska sila, imala 7 procenata. Do 2021. udeli Indije i Nemačke su zamenili mesta.

Ali dok je ukupna globalna nejednakost od početka veka opadala, nejednakost unutar mnogih velikih zemalja je rasla, uključujući Kinu, Indiju, Rusiju, Sjedinjene Države, pa čak i zemlje s razvijenim sistemima socijalne zaštite u kontinentalnoj Evropi. Jedino Južna Amerika odstupa od tog trenda zahvaljujući širokim redistributivnim programima u Boliviji, Brazilu, Meksiku i drugim zemljama. Treća epoha predstavlja odraz u ogledalu prve epohe: dok je u jednom delu sveta dohodak rastao, u drugom je opadao. Prvu epohu je obeležila industrijalizacija zapada i deindustrijalizacija Indije (tada pod kontrolom Britanaca koji nisu dozvoljavali razvoj lokalnih industrija); treća epoha je donela industrijalizaciju Kine i delimičnu deindustrijalizaciju zapada. Ali epoha u kojoj se sada nalazimo proizvodi suprotan efekat na kretanje nivoa nejednakosti. Uspon zapada u 19. veku rezultirao je rastom nejednakosti između zemalja. Danas uspon Azije donosi opadanje globalne nejednakosti. Prva epoha je bila period divergencije: danas prolazimo kroz period konvergencije.

Gužva na vrhu

Kada se spustimo do nivoa pojedinaca, jasno je da se danas odvijaju neke od verovatno najvećih promena u individualnim pozicijama na globalnoj distributivnoj lestvici od vremena industrijske revolucije. Naravno, ljudi mere sopstveni status poredeći se pre svega s ljudima iz neposrednog okruženja, manje s onima koji žive negde daleko i retko se sreću. Ali pad globalnog dohodovnog ranga itekako ima svoju cenu. Mnoge robe i usluge čije se cene formiraju na globalnom nivou mogle bi postati nedostupne pripadnicima srednje klase na zapadu: na primer, mogućnost putovanja na međunarodne sportske i umetničke događaje, letovanja na egzotičnim lokacijama, kupovina najnovijeg telefona ili gledanje nove TV serije, sve to se može naći van njihovog finansijskog domašaja. Možda će umesto četvoronedeljnog odmora na Tajlandu nemački radnik morati da izabere kraći odmor na nekom manje atraktivnom mestu. Možda vlasnik stana u Veneciji koji se našao u finansijskim teškoćama neće moći da uživa u pogledu, jer će cele godine morati da izdaje stan da bi dopunio prihode.

Istorijski posmatrano, ljudi na nižim pozicijama distributivne lestvice u bogatim zemljama bili su visoko rangirani na globalnoj distributivnoj lestvici. Sada ih pretiču stanovnici Azije. Ubrzani rast Kine uticao je na sve aspekte globalne distribucije dohotka, ali promene su najuočljivije na primeru srednjeg i višeg srednjeg segmenta globalne distribucije, u onom delu kojim je nekada dominirala radnička klasa zapadnih zemalja. Na višim nivoima, na primer, u 6 procenata na vrhu globalne distribucije, efekti rasta u Kini manje su uočljivi jer bogati Kinezi još nisu dovoljno bogati da bi istisnuli bogate zapadnjake, naročito Amerikance, koji istorijski dominiraju vrhom globalne dohodovne piramide poslednjih 150 do 200 godina.

Na grafikonu u nastavku, koji pokazuje kako su se menjale globalne dohodovne pozicije za različite zemlje, prikazane su pozicije kineskih urbanih decila (svaki decil čini 10 procenata populacije zemlje, od najsiromašnijih do najbogatijih) u odnosu na italijanske decile za 1988. i 2018. Upotrebio sam podatke za urbano stanovništvo Kine zato što Kina sprovodi zasebne ankete domaćinstava za urbane i ruralne delove zemlje, a i zato što je urbana populacija u Kini (koju čini više od 900 miliona ljudi) više integrisana s ostatkom sveta nego ruralna populacija. Urbana kineska populacija je napredovala između 24 i 29 globalnih percentila, što znači da su ljudi unutar urbanih decila u Kini za samo 30 godina pretekli više od jedne četvrtine svetske populacije. Na primer, 1988. godine, osoba sa srednjim urbanim dohotkom u Kini pripadala je 45. globalnom dohodovnom percentilu. Do 2018. godine ista osoba je napredovala do 70. percentila. To nije neobično, ako se imaju u vidu izuzetne stope rasta BDP-a po glavi stanovnika u Kini u ovom periodu – u proseku oko 8 procenata godišnje. Ali bolja pozicija za kineske radnike imala je za rezultat relativan pad pozicije radnika drugih zemalja.

Italija je odličan primer. Od 1988. do 2018. pozicija prosečnog Italijana iz najnižeg decila distribucije u Italiji opala je u globalnoj distribuciji za 20 percentila. Drugi i treći najniži decil u Italiji opali su na globalnoj lestvici za 6 i 2 percentila. Globalna pozicija bogatih Italijana, s druge strane, jedva da je osetila rast u Kini: bogati Italijani su pozicionirani iznad onog intervala globalne distribucije u kom je rast Kine izazvao najveće promene. Takva pomeranja nisu ograničena na Italiju. Prosečan Nemac iz najnižeg nacionalnog decila pao je sa 81. percentila globalne distribucije 1993. na 75. percentil 2018. U Sjedinjenim Državama, prosečna osoba iz najsiromašnijeg decila pala je od 1998. do 2018. sa 74. na 67. globalni percentil. Ali bogati Amerikanci su i dalje tamo gde su bili: na vrhu.

Ovi podaci upućuju na zanimljivu priču koju nećemo uočiti ako posmatramo samo rezultate istraživanja nejednakosti na nivou pojedinačnih zemalja: u zapadnim zemljama žive ljudi koji pripadaju sasvim različitim segmentima globalne distribucije dohotka. Različite pozicije u globalnoj dohodovnoj distribuciji podrazumevaju različite potrošačke navike, na koje opet utiču globalni trendovi. Otuda se širenje dohodovnog jaza u zapadnim zemljama doživljava kao akutan problem, jer populacije ovih zemalja, mereno ostvarenim dohotkom, sve jasnije pripadaju sasvim različitim segmentima globalne dohodovne hijerarhije. Društvena polarizacija koja otuda proističe može zapadna društva učiniti sličnijim nekim južnoameričkim zemljama gde su razlike u bogatstvu i životnom stilu ekstremno izražene.

Za razliku od srednjeg segmenta globalne distribucije, sam vrh je u poslednje tri decenije ostao uglavnom nepromenjen: na vrhu i dalje dominiraju zapadnjaci. Tako je 1988. godine 5 procenata na vrhu po zaradi u čitavom svetu činilo oko 207 miliona ljudi; 2018. godine taj broj je dostigao 330 miliona, što govori o rastu svetske populacije i širem krugu dostupnih podataka. To su ljudi za koje se može reći da su „globalno bogati“ i nalaze se samo jednu stepenicu ispod još užeg kruga jednog procenta na vrhu.

Najveći deo te grupe čine Amerikanci. I 1988. i 2018. 40 procenata globalno bogatih činili su državljani Amerike. Iza njih slede državljani Velike Britanije, Japana i Nemačke. Ukupno uzevši, zapadnjaci (uključujući Japan) čine gotovo 80 procenata populacije globalno bogatih. Urbana kineska populacija se tek nedavno probila u ovu grupu. Njihov udeo je porastao sa 1,6 procenata 2008. na 5 procenata 2018.

Što se tiče azijskih zemalja (isključujući Japan), u ovoj grupi znatnije je zastupljena samo urbana kineska populacija. Udeli urbanih stanovnika Indije i Indonezije u globalnih pet procenata na vrhu bili su zanemarljivi do 1988, a njihov udeo je tek neznatno porastao od 2008. do 2018: za Indiju sa 1,3 na 1,5 procenata, a za Indoneziju sa 0,3 na 0,5. To su veoma mali udeli. Isto važi za ljude iz drugih delova sveta, uključujući Afriku, Južnu Ameriku i istočnu Evropu. Sa izuzetkom Brazila i Rusije, ostatak sveta nikada nije bio značajnije zastupljen u redovima globalno bogatih. Na vrhu globalne distribucije dohotka dominiraju zapadnjaci, naročito Amerikanci. Ali ako se razlika u stopama rasta između istočne Azije, naročito Kine, i zapada održi, vremenom će doći do promene i u sastavu populacije globalno bogatih. Taj trend ukazuje na tekuće promene u ravnoteži ekonomskih i političkih snaga u svetu. Kao i u prošlosti, podaci na pojedinačnim nivoima pokazuju da su neke globalne sile u usponu, dok su neke druge u fazi opadanja.

Sustizanje

Buduće trendove kretanja globalne nejednakosti nije lako predvideti. Tri spoljna šoka učinili su period u kom se nalazimo drugačijim od svega što mu je u istoriji prethodilo: to su pandemija kovida-19, koja je oborila stope ekonomskog rasta (na primer, 2020. godine rast u Indiji je bio negativan, čak -8 procenata); pogoršanje odnosa između Sjedinjenih Država i Kine, što će nesumnjivo uticati na globalnu nejednakost s obzirom da Kina i Sjedinjene Države generišu jednu trećinu globalnog BDP-a; i ruska invazija na Ukrajinu, koja je izazvala skok cena hrane i energije širom sveta i uzdrmala globalnu ekonomiju.

Ovi šokovi i njihove neizvesne posledice otežavaju svaki pokušaj procene kako će se nejednakost dalje kretati. Ipak, čini se da su određeni događaji prilično izvesni. Pre svega, uvećano bogatstvo će ograničiti sposobnost Kine da doprinosi daljem smanjivanju globalne nejednakosti, dok će se njene više srednje i visoke klase u sve većem broju priključivati visokim ešalonima globalne distribucije dohotka. Rast dohotka stanovnika drugih azijskih zemalja, u zemljama kao što su Indija i Indonezija, imaće sličan efekat.

Moguće je da će se u narednim decenijama udeli kineske i američke populacije u grupi globalno bogatih u nekom trenutku izjednačiti – to jest, Kina bi mogla imati jednak broj ljudi koji se prema globalnim standardima smatraju bogatim kao i Sjedinjene Države. Takav razvoj događaja biće odraz širih promena u odnosima ekonomskih, tehnoloških i kulturnih snaga u svetu.

Na svetu nikada nije bilo više jednakosti

Preciznije određivanje kada bi se to tačno moglo dogoditi zahteva komplikovane proračune s mnogo promenljivih, uključujući i očekivane stope rasta u dve ekonomije, promene u unutrašnjoj distribuciji dohotka, demografske trendove i tekuću urbanizaciju Kine. Ipak, najvažniji faktor za procenu kada bi se broj globalno bogatih Kineza mogao izjednačiti s brojem globalno bogatih Amerikanaca jeste razlika u stopama rasta BDP-a po glavi stanovnika između Kine, koja trenutno beleži brži rast, i Sjedinjenih Država. Ta razlika je iznosila oko 6 procenata 80-ih godina 20. veka, 7 procenata 90-ih godina, a u periodu od ulaska Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju 2001. do globalne finansijske krize 2008. i celih 9 procenata. Potom je opala na oko 4,5 procenta. S daljim usporavanjem rasta Kine mogla bi pasti na nivo između 2 i 4 procenta. Takođe, čini se da nema bitnih razlika ni u demografskim trendovima u dve zemlje, mada Sjedinjene Države zasad imaju nešto višu stopu demografskog rasta nego Kina.

Na osnovu toga može se proceniti kada će apsolutni broj stanovnika Kine koji ostvaruju dohotke jednake ili više od srednjeg dohotka u Sjedinjenim Državama dostići apsolutni broj Amerikanaca u istoj kategoriji. (Tu grupu, po definiciji, čini jedna polovina američke populacije). Danas rečenoj kategoriji pripada manje od 40 miliona Kineza (i 165 miliona Amerikanaca). Ako se održi razlika u stopi godišnjeg rasta od oko 3 procenta, te dve grupe će se izjednačiti za oko 20 godina; ako razlika u stopi rasta opadne (na primer, na 2 procenta), sustizanje će potrajati deceniju duže.

Generacija ili generacija i po od ovog trenutka, to je manje vremena nego što je proteklo od otvaranja Kine 80-ih do danas. Kina se približava nečemu što 1976, kada je Mao umro, niko nije mogao ni da pomisli: da će ova osiromašena zemlja za samo 70 godina imati isti broj bogatih građana kao Sjedinjene Države.

Afrički motor rasta

Zbog dramatičnih transformacija kroz koje je prošla, Kina više ne može značajno doprinositi smanjivanju globalne nejednakosti. U budućnosti bi u tom procesu važniju ulogu mogle imati afričke zemlje. Ali da bi se to dogodilo potreban im je brži ekonomski rast od rasta u ostatku sveta, pre svega, morale bi da rastu brže nego bogate zemlje OEBS-a i Kina. Afričke zemlje imaju potencijalno ključnu ulogu, ne samo zbog niske polazne pozicije, nego i zato što su stope demografskog rasta u većem delu sveta opale ispod nivoa proste reprodukcije. S druge strane, očekuje se da će u Africi broj stanovnika nastaviti da raste u ovom veku, možda i u sledećem.

Ipak, čini se da je malo verovatno da će Afrika ponoviti ekonomske uspehe Azije. Zbivanja u Africi od 50-ih godina 20. veka naovamo ne ostavljaju mnogo prostora za optimizam. Kao hipotetički cilj možemo uzeti rast BDP-a po glavi stanovnika od 5 procenata tokom perioda od bar 5 godina, što je ambiciozno, ali ne i neostvarivo: u poslednjih 70 godina to se dogodilo u samo šest afričkih zemalja. Ali zemlje u kojima su takve epizode izuzetnog rasta ostvarene bile su veoma male po broju stanovnika (sve osim jedne) i rast je uglavnom zavisio od izvoza jedne određene vrste robe (nafta u slučaju Gabona i Ekvatorijalne Gvineje i kakao u slučaju Obale Slonovače). Isto je pošlo za rukom Bocvani i Zelenortskim Ostrvima, ali to su veoma male zemlje. Etiopija je jedina zemlja s većim brojem stanovnika (preko 100 miliona) koja je uspela da održi visoke stope rasta 13 godina zaredom, u periodu od 2005. do 2017. Trend je zaustavljen novim građanskim ratom 2020. i obnavljanjem sukoba s Eritrejom.

To pokazuje da će najmnogoljudnije afričke zemlje – Nigerija, Etiopija, Egipat, Demokratska Republika Kongo, Tanzanija i Južna Afrika – morati da se izbore s lošim istorijskim nasleđem, ne bi li dobile priliku da odigraju ulogu koju je u nekoliko poslednjih decenija imala Kina. Naravno, bilo je autora koji ni za Aziju nisu verovali da može dostići značajan ekonomski rast. Švedski ekonomista i nobelovac, Gunnar Myrdal, na primer, tvrdio je 1968. u knjizi Azijska drama: istraživanje siromaštva naroda da će Azija u doglednoj budućnosti ostati siromašna zbog prevelikog broja stanovnika i tehnološkog zaostajanja. Samo jednu deceniju posle Myrdalove knjige region Azije je počeo da dostiže rekordne stope rasta, a u mnogim oblastima je postao tehnološki lider.

Mali su izgledi da će pomoć koja se danas upućuje afričkim zemljama uspeti da pokrene rast. Poslednjih šest decenija slanja zapadne pomoći Africi jasno pokazuje da to ne garantuje razvoj. Pomoć je uglavnom nedovoljna i irelevantna. Nedovoljna je zato što bogate zemlje ne izdvajaju značajniji deo BDP-a za pomoć siromašnim zemljama; Sjedinjene Države, najbogatija zemlja na planeti, izdvaja za te svrhe oko 0,18 procenata BDP-a. Dobar deo tog iznosa obrazlaže se „razlozima bezbednosti“ i podrazumeva kupovinu američke vojne opreme. Ali ta pomoć bi bila irelevantna čak i da su iznosi veći. Iskustva afričkih zemalja koje su dobijale pomoć pokazuju da ona nije donela značajan ekonomski rast. Često se usmerava na loše projekte ili čak krade. Neretko proizvodi efekte slične efektima „prokletstva prirodnog bogatstva“ u zemljama koje, uprkos velikim rezervama veoma traženih sirovina, ne uspevaju da se ekonomski razviju: početna dobit može biti velika, ali nije praćena adekvatnim investicijama potrebnim za izgradnju široko zasnovanog i održivog prosperiteta.

Ako Afrika nastavi da zaostaje, ekonomska stagnacija će prinuditi mnoge njene stanovnike da emigriraju. Dobit od migracije je ogromna: osoba sa srednjim dohotkom u Tunisu može uvećati dohodak gotovo tri puta migracijom i ulaskom u 20. percentil distribucije dohotka u Francuskoj, pored toga što će potomstvu osigurati bolje polazne pozicije. Korist je još veća za stanovnike podsaharske Afrike: neko ko je imao srednji dohodak u Ugandi može uvećati zaradu čak 18 puta ako se preseli u Norvešku i tamo završi na 20. percentilu distribucije dohotka. Neuspeh afričkih ekonomija u pokušajima da sustignu bogatije zemlje (zbog čega izostaje i smanjivanje globalne dohodovne nejednakosti) stimuliše migraciju, što jača ksenofobiju i nativističke političke partije u bogatim zemljama, naročito u Evropi.

Obilje prirodnih bogatstava na afričkom kontinentu, rašireno siromaštvo i slaba državna uprava navode globalne sile da se nadmeću za pozicije i uticaj u Africi. Zapad je zanemario Afriku posle kraja Hladnog rata, ali onda su kineske investicije na ovom kontinentu podsetile Sjedinjene Države i ostale vodeće sile koliko je Afrika važna. Kina je verovatno polaskana odlukom agencije USAID ne samo da se fokusira na Afriku, nego i da više ulaže u opipljive infrastrukturne projekte, onako kako to Kina već čini. Afričke zemlje upravo otkrivaju da mogu imati koristi od licitiranja i borbe velikih sila za uticaj. Ali postoji i mračnija verzija afričkog scenarija u kojoj se kontinent deli na grupe saveznika i neprijatelja koji se sukobljavaju, možda čak i ratuju. Haos koji bi u tom slučaju usledio dodatno bi smanjio izglede da zajedničko afričko tržište ponovi uspehe Evropske ekonomske zajednice. Izgledi da u Africi dođe do naglog ekonomskog rasta koji će značajno smanjiti globalnu nejednakost u dolazećim godinama nisu veliki.

Svet koji dolazi

Nezavisno od daljeg kretanja globalne nejednakosti, nema sumnje da nas čekaju važne promene. Osim ako rast u Kini značajno ne opadne, udeo stanovnika Kine u gornjim ešalonima distribucije dohotka nastaviće da raste, dok će se udeo zapadnjaka u istoj grupi smanjivati. To je velika promena u odnosu na situaciju kakvu smo imali nakon industrijske revolucije, kada su na vrhu dohodovne piramide dominirali ljudi sa zapada, a čak i siromašni zapadnjaci su bili prilično bogati na globalnom nivou. Postepeno opadanje pozicije na globalnoj distributivnoj lestvici za niske i niže srednje klase na zapadu novi je generator unutrašnje polarizacije: bogati u bilo kojoj zapadnoj zemlji ostaju bogati i u globalnoj konkurenciji, dok siromašni u istoj zemlji padaju sve niže na globalnoj lestvici. Za dalje opadanje globalne nejednakosti biće potreban snažan rast u afričkim zemljama – ali to je malo verovatno. Iseljavanje stanovništva, nadmetanje velikih sila za resurse, ukorenjeno siromaštvo i slaba državna uprava – to će verovatno ostati sudbina Afrike u dogledno vreme.

Ipak, izgradnja sveta veće jednakosti ostaje vredan i dostojan cilj. Malo je mislilaca koji su značaj jednakosti u odnosima između zemalja shvatali tako dobro kao Adam Smith, škotski filozof iz 18. veka, utemeljivač političke ekonomije. U svojoj najpoznatijoj knjizi, Bogatstvo naroda, Smith konstatuje da je velika razlika u bogatstvu i snazi između zapadnih zemalja i ostatka sveta omogućila kolonizaciju i nepravedne ratove: „Pretežnost snaga na strani Evropljana bila je tako velika da im je omogućila da u tim udaljenim mestima nekažnjeno počine svakovrsne nepravde“, pisao je Smith. Velike razlike podsticale su nasilje i nečovečnost. Ipak, Smith ne gubi nadu. „U budućnosti će, možda, urođenici tih zemalja postati jači, ili će Evropljani postati slabiji, i svi će stanovnici različitih delova sveta postići onu jednakost hrabrosti i snage, koja uliva strah i jedina može zastrašiti nepravednost i pretvoriti je u neku vrstu poštovanja međusobnih prava.“

Branko Milanović

Foreign Affairs, 14.06.2023.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 22.07.2023.