Epidemijska kriza je mnogo jednostavnija od finansijske, kako za razumevanje tako i za upravljanje. Zašto se onda greši?
Uzmimo primer koji je, pretpostavljam, svima poznat. Čovek koji oboli od gripa ne odleži, recimo, tri dana već reši da bolest preleži na nogama, pa boluje više nedelja i rizikuje dugoročne zdravstvene posledice. Moguće je da ne može da odleži jer nema stalno zaposlenje i stoga naknadu za bolovanje ili ne želi da mu izmakne neka dobit (ne mora da bude novčana).
Društvo je u sličnom položaju kad izbije epidemija. Kako je reč o privremenoj pojavi jer će se proizvesti vakcina, potrebno je smanjiti aktivnosti koje šire epidemiju. Recimo, kako bi se shvatila ozbiljnost pretnje javnom zdravlju, na početku su potrebne mere ograničavanja kretanja i obustavljanja masovnih okupljanja, posebno u zatvorenom prostoru. Kasnije je moguće preći na mere kontrole širenja epidemije koje uspostavljaju prepreke virusu da prelazi sa osobe na osobu, kao što su maske, držanje odstojanja i pojačana higijena. To će ograničiti određene aktivnosti ili ih sasvim isključiti, što će bez sumnje doneti gubitke u novcu ili u uživanju preduzećima i pojedincima. Trebalo bi, međutim, da ograniči širenje epidemije i da smanji broj zaraženih, obolelih i umrlih.
Šta sa izgubljenom dobiti? Kako je obustavljanje određenih aktivnosti neophodno da bi se vodila briga o javnom zdravlju, trebalo bi da svi koji će imati štetu budu osigurani. Ukoliko neki ne rade zato da drugi ne bi oboleli, trebalo bi da je jasno da je potrebno da svi budu nadoknađeni iz javnih, dakle naših sredstava za gubitke koje snose. To se, naravno, odnosi i na one koji nemaju stalna zaposlenja i zbog toga ne mogu da koriste bolovanja ili naknade za nezaposlene.
Šta sa izgubljenim profitom? Ukoliko je, recimo, potrebno zatvoriti restoran, zaposleni bi dobijali naknade iz budžeta, ali restoran ne bi ostvarivao dobit i vlasnici ne bi zarađivali, recimo, dividende. Ukoliko bi banke odložile njihove dugove, a centralna banka ili budžet snosili troškove, ne bi trebalo da bankrotira restoran ili bilo koje preduzeće koje mora da prestane da radi da se ne bi negativno uticalo na javno zdravlje. Ali ne bi moglo da se opravda naknada za izgubljenu dobit iz javnih sredstava. Pitanje je, pored toga, i da li je reč o nenadoknadivom gubitku?
Tu je važno da je epidemija prolazna. To znači da je svako smanjenje potrošnje zapravo samo odlaganje. Ono će se delimično završiti kada se pređe sa strogih mera ograničavanja kretanja i druženja na one koje zahtevaju održavanje odgovarajućeg društvenog odstojanja. Tada će se obnoviti određene aktivnosti, a možda i većina, ukoliko postoji potrebna etička disciplina. Tako da će se izgubljeno nadoknaditi. Rizik da će se izgubiti dobit ne bi trebalo da bude razlog da se žrtvuje javno zdravlje. Nema potrebe da se bira između smrti i dobiti.
I u stvari, motiv da se ostvari dobit ne mora da ima negativne posledice u uslovima epidemije. U javnom je interesu da se očuva preduzetnički duh i da se u potrazi za profitom nađe, recimo, zamena za restorane u kućnoj dostavi. A takvih prilika da se ostvari dobit prelaskom na aktivnosti koje su usklađene s potrebom da se brine za javno zdravlje svakako ima. Takođe, trebalo bi očekivati da će se radom u tim preduzećima ostvariti veće naknade ukoliko se ne gubi posao i naknade u preduzećima koja ne rade. Tako da će se bar jedan deo povećanih javnih izdataka pokriti iz poreza na rast aktivnosti koje su usklađene sa smanjenom društvenošću uslovljenom epidemijom. To čak važi i za verske usluge ako su crkve inovativne. Nije potrebno dokazivati svoju vernost žrtvujući svoj život ili živote drugih.
Što ne znači da se neće težiti dobiti uz pogoršanje javnog zdravlja i uz povećanu smrtnost. Jer, prvo, tu je politička dobit koja bi mogla da izostane kada se epidemija zaustavi. Jer bi tada moglo da bude vreme kada se polažu računi za rđavo obavljen posao. Potom, tu su dobiti koje se mogu ostvariti posebno ukoliko se istovremeno koristi jedna ili druga vrsta finansijske ili fiskalne podrške. Ukoliko se, recimo, iskoriste letnji meseci da se zaradi na ponudi usluga koje se posebno traže u sezoni, potom se može ponovo smanjiti aktivnost dok ne prođu epidemijski rizici. To će imati negativan uticaj na javno zdravlje i povećati obolelost i smrtnost.
Najgore je kad su politička i poslovna dobit povezani, što je ono što se naziva korupcijom. Tada jedni zarađuju na gubitku zdravlja drugih jer imaju vlast i mogu da ne uvode i ne sprovode mere koje suzbijaju epidemiju i obolelost i smrtnost koja uz to ide.
Vladimir Gligorov
