Za razliku od Amerikanaca, Evropljani ne rizikuju. Da rizikuju, 10 triliona eura koji čame na bankovnim računima, što je više od trećine američke ekonomije, umjesto toga bi moglo da se uloži u berzu. To bi kompanijama dalo više novca i omogućilo im da troše novac na projekte za javno dobro. Sve to bi podstaklo evropsku ekonomiju koja se davi, piše Politiko.

Za evropske vlade bi rušenje barijera, koje bi omogućilo da se sve to dogodi, moglo da bude posljednja šansa da se spasi kontinent od klizanja u finansijski ponor. To je dio onoga što Evropska unija naziva unijom tržišta kapitala, koji bi mogao da promijeni igru.

“Unija tržišta kapitala postaje od onoga što je lijepo – ono što je apsolutno neophodno imati”, kaže Nils Brab iz berzanske grupe Dojče berze.

Evropska unija već dugo priča o svom jedinstvenom tržištu – ideji da bi ljudi, roba i novac trebalo da budu u mogućnosti da se kreću unutar bloka nesmetano kao da je to samo jedna velika zemlja poput Sjedinjenih Američkih Država. U stvarnosti, EU nije ispunila to obećanje, pogotovo kada je u pitanju protok novca, a ekonomske posljedice toga su sada očigledne. Unija tržišta kapitala je pokušaj da se to ispravi, zbog čega ne čudi to što već ima neke moćne pobornike.

“Ne možemo da odložimo ove investicije”, rekao je ranije ove godine francuski predsjednik Emanuel Makron, dok predsjednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen ističe da je njen predstojeći petogodišnji mandat “vrijeme ulaganja” koje će početi “kompletiranjem naše unije tržišta kapitala”.

Nije teško shvatiti zašto je potrebna tako smjela vizija, piše briselski portal, ukazujući da evropska ekonomija sve više zaostaje za američkom i kineskom. Industrija je u padu. Evropski startapovi nemaju novca i sve su manje uspješni od svojih rivala u inostranstvu, a fiskalna pravila Evropske unije znače da ima malo javnog novca koji treba potrošiti na prelazak na zelenu energiju i izgradnju odbrambene industrije suočene sa ruskom agresijom.

“Moramo da finansiramo rizične inovacione projekte kako bismo nadoknadili tehnološki jaz u odnosu na Ameriku”, kaže Stefan Bujna, izvršni direktor najveće evropske berzanske grupe Euronekt.

“Kasica prasica” u obliku penzije

Deset triliona eura ušteđevine Evropljana izgleda veoma primamljivo. I dok je to samo dio ideje unije tržište kapitala, riječ je o velikom dijelu zbog čega bi unija uskoro mogla da bude rebrendirana u uniju štednje i investicija. Kao prvi korak, Francuska je predložila stvaranje zajedničkog proizvoda štednje na nivou Evropske unije. Cilj je da se evropske štediše potisnu iz bankarskih depozita sa niskim kamatama u akcije gdje mogu da pomognu kompanijama da rastu.

Penzije su, takođe, očigledna meta. Postoji nekoliko izuzetaka, kao što su Holandija i Švedska, ali u većem dijelu Evrope penzije isplaćuje vlada i one se finansiraju oporezivanjem. Nasuprot tome, Sjedinjene Države imaju svoj 401 (k) – privatni račun koji se puni raznim porezima i koji se isplaćuje kada ljudi odu u penziju.

“Ako zaista želite da podstaknete evropsku ekonomiju i obezbijedite stabilno i dugoročno finansiranje, traženje penzijske štednje je veoma očigledan izbor”, kaže Mihijel Hork, viši savjetnik u PGGM Investments, holandskoj firmi za upravljanje penzijama.

Razlike su primjetne u statistici. U Americi skoro 60 odsto domaćinstava posjeduje akcije, direktno ili indirektno preko svojih penzija, dok je u Francuskoj taj broj iznosi oko 18 odsto, a slična je situacija i u Njemačkoj. Prema izvještaju Evropske komisije, vrijednost svih kompanija na evropskim berzama upola je manja od one u Sjedinjenim Državama.

Istovremeno, tzv. rizični kapital u Evropi, koji se kladi na kompanije u ranoj fazi u tehnološkom sektoru i smatra se magičnim sastojkom koji Ameriku čini tako privlačnom za startapove, iznosi dvadesetinu američkog.

Šta je tržište kapitala?

Fabrika municije, vjetropark i startap vještačke inteligencije veoma su različiti, ali imaju jednu zajedničku stvar: potreban im je novac da bi pokrenuli posao. Tu dolaze tržišta kapitala. Tržište kapitala je bilo koje mjesto gdje investitori trguju izvorima finansiranja. Najočigledniji primjer je berza, na kojoj se kupuju i prodaju akcije kompanija, ali postoje i slična tržišta za kompanijski ili državni dug, poznata kao obveznice.

U idealnom slučaju, unija tržišta kapitala bi povezala ono što je sada 27 različitih tržišta širom Evropske unije, omogućavajući da se investicije preliju preko granica, i u tom procesu privuku više kapitala od štediša kako bi pomogli u finansiranju evropske industrije i pomogli joj da se takmiči sa inostranim rivalima.

Nije da novca nema, kaže Matju Savari, glavni strateg u BCA Research, firmi za finansijska istraživanja. On, međutim, dodaje da Evropa ima “rascepkana tržišta kapitala, što za preduzeća čini skupljim prikupljanje sredstava”. U ovom trenutku, oko 300 milijardi eura evropske štednje se svake godine ulaže u inostranstvo, uglavnom u Sjedinjene Države.

Kako evropski ekonomski zastoj počinje sve više da liči na trajno stanje, neke stvari počinju da se mijenjaju. Šefovi vlada zemalja članica Evropske unije saglasili su se u aprilu da “ponovo pokrenu” evropsko tržište preprodanih dugova, poznato kao sekjuritizacija, koje je dugo bilo politički “toksično” u Evropi zbog uloge u finansijskoj krizi 2007-2008. godine. Ministri finansija su se potom, u maju, saglasili da rade na “produbljivanju” nacionalnih tržišta kapitala za koje ne bi bilo potrebno donošenje zakona na nivou Evropske unije.

Postoji osjećaj da je to ideja čije je vrijeme došlo, piše Politiko a prenosi NIN. Na marginama sastanka ministara finansija Evropske unije u julu, njemački ministar Kristijan Lindner namrštio se kada na pitanja o ogromnom dugu Francuske, ali je praktično zablistao kada je briselski portal pitao o uniji tržišta kapitala.

“To je jedan od naših glavnih prioriteta”, rekao je Lindner.

Usled ponekad teških odnosa između najmoćnijih vlada Evropske unije, ovo je jedna od tema u kojoj su Pariz i Berlin saglasni. Njemačkoj se to dopada jer bi tako mogla da se izbjegne potreba za zajedničkim zaduživanjem Evropske unije, kao što je rađeno tokom pandemije, što oni mrze. Istovremeno, u Francuskoj se projekat tumači kao još jedan korak ka tome da se Evropska unija oslanja manje na američki privatni kapital, ali i ka preorijentaciji Evrope u oblastima poput energetike i odbrane. To što bi takođe pomoglo da se evropske štediše odviknu od američkih investicija dodatni je bonus.

“Pravila igre u Evropi danas više nisu adekvatna jer, ako pogledamo odbranu i bezbjednost, vještačku inteligenciju, dekarbonizaciju naših ekonomija i čistu tehnologiju, imamo zid investicija”, rekao je francuski predsjednik Makron u svom govoru pod naslovom “Evropa može da umre”.

Ključna tačka projekta

Sve što je planirano nije lako postići. Standardizacija zakona o stečaju, glavna tačka projekta, potpuno je zaglavljena. Ovo je ključno jer kada kreditori odluče da li da pomognu u finansiranju projekta ili ne, oni žele sigurnost da znaju šta će se dogoditi ako dođe do problema.

Druga ključna ideja je stvaranje jedinstvenog supervizora Evropske unije za “nebankarske” finansijske organizacije, kao što su berze i menadžeri sredstava. To bi im omogućilo da poštuju ista pravila u cijelom bloku kada posluju preko granice, ali mnoge prijestonice nisu za. Najvjerovatniji kandidat za budućeg supervizora EU bila bi Evropska agencija za hartije od vrijednosti i tržišta (ESMA) sa sjedištem u Parizu, ali rivalske prijestonice brinu da će pobjednik uzimati sve, sa velikim firmama koje se sele u Francusku kako bi bile blizu svog supervizora.

Zatim, tu je i činjenica da bi bilo gubitnika u svim zajedničkim naporima da se stvori jedinstveno tržište finansija. U ovom trenutku, mnoge finansijske institucije – banke, osiguravači, berze i slično – imaju koristi od toga da budu velika riba u malom ribnjaku. Pod unijom tržišta kapitala oni bi bili izloženi konkurenciji iz cijele Evrope. Neki od njih ne bi uspjeli, bilo da bankrotiraju ili budu otkupljeni od strane rivala.

“Malo zemalja je uvjereno da će njihovi nacionalni šampioni preživjeti kontakt sa stvarnom konkurencijom. Svi uvijek kažu da žele otvorena tržišta i konkurenciju, ali to se ne dešava u stvarnim političkim okvirima”, kaže Brajan Koflan iz Evropske organizacije potrošača.

Od sna do jave
Čak i ako se unija tržišta kapitala bude kompletirala, to možda neće biti “srebrni metak” kojem se Evropa nada. Koliko sredstava bi to otključalo, ostaje otvoreno pitanje za debatu. Tjeri Filiponat, glavni ekonomista u nevladinoj organizaciji “Fajnens voč”, boji se da su neki od optimističnijih ishoda samo “želje”.

“Uradite to, ali nemojte sanjati da će to finansirati neprofitabilne projekte ili projekte bez dovoljnih prinosa. To nikada neće biti slučaj. I mnogo toga što danas moramo da uradimo, posebno u borbi protiv klimatskih promjena, takve je prirode”, kaže on.

U nedavnom izvještaju, “Fajnens voč” je otkrio da čak i u najboljem scenariju, kada je unija tržišta kapitala završena, privatno finansiranje može zadovoljiti samo jednu trećinu zelenih tranzicionih potreba Evropske unije. Ostatak bi morao da dođe iz javnog budžeta. Iako je sve to i dalje samo na papiru, rizik je što unija tržišta kapitala dozvoljava političarima da zaobiđu donošenje teških političkih odluka o tome kako prikupiti više javnog novca, bilo da se radi o zaduživanju na nacionalnom ili nivou Evropske unije, povećanju poreza ili smanjenju potrošnje. Istovremeno, izbjegavaju finansiranje istraživačkih, odbrambenih i energetskih prioriteta bloka. Čak i ako je to samo san, to bi moglo da bude najbolje što imaju.

Bujna, izvršni direktor Euronekta, oduševljen je njegovim izgledima sada kada lideri konačno “hvataju bika za rogove”.

“Kada postoji politička volja, Evropljani mogu da budu izuzetno brzi”, kaže on.

Moraju biti, dodaje Politiko.