Uprkos tome što Evropska unija tvrdi da će Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo (TTIP) stvoriti milione novih poslova i sniziti troškove života Evropljana, javnost je alarmirana činjenicom da bi mogao sa sobom da donese i kolaps čitavog demokratskog sistema.
Ako do sada niste upoznati sa akronimom TTIP sva je vjerovatnoća da ćete uskoro biti. U pitanju je engleska skraćenica od “Transatlantic Trade and Investment Partnership”, odnosno “Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo“.
Radi se o predloženom trgovinskom sporazumu o kome se između Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država pregovara tajno, iza zatvorenih vrata, daleko od očiju zabrinute javnosti, sa ciljem stvaranja najveće svjetske slobodne trgovinske zone koja bi se protezala preko čitavog sjevernog Atlantika.
Ako bude prošao, potisnuće sve prethodne sporazume o slobodnoj trgovini, a Evropska komisija smatra da bi mogao da podigne ekonomiju Evropske unije za 120 milijardi eura, što je ravno rastu od 0,5 odsto BDP-a čitave EU; američku ekonomiju bi podigao za 95 milijardi dolara, što je 0,4 odsto tamošnjeg BDP.
U zavisnosti od izvoza, zvanični Brisel smatra da bi mogao da stvori nekoliko miliona novih radnih mjesta, dok bi potrošači uživali u jeftinijim proizvodima i uslugama. Prosječno četvoročlano domaćinstvo Evropske unije bi imalo 500 eura prihoda više na godišnjem nivou kao posljedicu povišenja plata i sniženja cijena; tako barem tvrdi studija čija je izrada naručena od strane Centra za istraživanje ekonomske politike 2013. godine.
Plan je da se carinske barijere spuste na nulu, a da se necarinske barijere snize za 25-50 odsto. Studija insistira na tome da je ovo realistična mogućnost. Grane industrije koje bi najviše profitirale su metalurška, prehrambena i hemijska, kao i automobilska.
Najveći dobitnici bi naravno bile velike kompanije, s obzirom da se male proporcionalno rijetko upuštaju u trgovinu i prema drugim članicama Evropske unije, a kamoli u transatlantsku trgovinu.
Prema tome, glavni cilj TTIP je da smanji regulatorne barijere za trgovinu u oblastima kao što su pravila koja se bave ispravnošću hrane, zaštite životne sredine i bankarstva.
Kritičari zbog toga dižu glavu, a i vama je jasno šta to znači: jedna od najbitnijih tekovina Evropske unije upravo su visoki kriterijumi u pogledu prehrane i zaštite okoliša i ako se to bude uništilo, to će biti civilizacijski krah čitavog evropskog projekta.
Zapravo, upravo su pravila o bezbjednosti hrane glavni kamen spoticanja u pregovorima, tako da bitka još uvjek nije izgubljena.
U Velikoj Britaniji se plaše da će TTIP uništiti njihovu Nacionalnu zdravstvenu službu (NHS), kao i druge državne servise. Raste bojazan i da će ovaj sporazum dovesti do još privatizacija, a postoji mogućnost i da će američke korporacije pokupovati gomilu vitalnih javnih preduzeća po EU u oblastima transporta, obrazovanja, vodovoda i zdravstva.
Pad standarda nije zanemirljiva stvar, šta više. Ako sporazum bude prošao sva je vjerovatnoća da će recimo EU regulativa protiv kozmetičkih sredstava koje se testiraju na životinjama biti obesmišljena pošto Amerikanci nemaju takve zakone. Šta ako neka država-članica EU želi da na neki svoj proizvod stavi oznaku geografskog porijekla, recimo Italija na šunku iz Parme ili Srbija (kada postane članica) na sjenički sir?
Kao što smo već napomenuli, pregovori se odvijaju uglavnom u tajnosti ali otpor prema TTIP polako ali stabilno raste.
Više od dva miliona Evropljana potpisalo je onlajn peticiju protiv ovog sporazuma, a ukazuje se ne samo na ovo što je gore pomenuto, već i na nešto mnogo ozbiljnije: na potencijalnu opasnost da se uništi, zbriše evropska demokratija.
Naime, najkontroverzniji element čitavog sporazuma je takozvani ISDS; u pitanju je skraćenica od “Investor State Dispute Settlement” koji reguliše prava privatnih korporacija da zatraže od međunarodnog tribunala da odluči da li je vlada neke zemlje prema njoj (korporaciji) postupala nefer, te da dobije kompenzaciju.
Ovo nije prvi put da se ISDS ubacuje u međunarodne sporazume, šta više, to se radilo i ranije, još od osamdesetih godina, kako bi se ohrabrilo prekomorsko ulaganje u siromašnije zemlje, ali je ova provizija u sklopu TTIP-a podizanje cijele priče na viši nivo. Ponajviše zato što se po prvi put omogućava direktan udar na evropske zemlje.
U toku posljednje decenije, mnoge velike (mahom američke) kompanije (često duvanski konglomerati) tužile su brojne države koristeći se ISDS-om. Čak su tužili i Australiju.
Odredbe u teoriji omogućavaju privatnim investitorima da tuže vlade za sve gubitke buduće zarade (dakle, one do koje uopšte nije ni došlo) zbog odluka koje su donesene u nacionalnim parlamentima.
Čini se da finansijsko-ekonomska vrhuška svijeta polako ruši demokratski paravan, koji je barem potencijalno mogao da donese neku promjenu, da služi narodu, i da polako ali sigurno uspostavljaju globalni sistem u kome će čovjek biti sveden na status roba.
Srećno nam bilo.
(Telegraf.rs)
