Sjedinjene Države ne mogu opstati kao prosperitetna i vitalna demokratija ako veoma mali broj ljudi poseduje tako mnogo, dok ogromna većina poseduje tako malo. Većina mojih kolega u Kongresu zanemaruje problem imovinske i dohodovne nejednakosti, iako je to jedna od najvećih moralnih, ekonomskih i političkih kriza s kojima se suočavamo – problem koji se mora rešiti.
Neprijatna istina je da se sve brže krećemo ka oligarhijskom ustrojstvu društva u kom će nekolicina milijardera posedovati ogromno bogatstvo i moć, dok će radničke porodice prolaziti kroz iskušenja kakva nisu viđena od vremena Velike depresije. Pandemija je dodatno produbila ovaj problem.
Polovina stanovnika Amerike jedva preživljava od jednog do drugog čeka, pola miliona najsiromašnijih su beskućnici, milioni strahuju da će biti izbačeni iz svojih kuća, 92 miliona Amerikanaca živi bez zdravstvenog osiguranje ili sa nedovoljnim osiguranjem, a mnoge porodice u zemlji brinu kako će prehraniti decu. Čitava jedna generacija opterećena je ogromnim studentskim dugom i shvatanjem da će životni standard koji ih čeka biti niži od onog koji su uživali njihovi roditelji. Najgore od svega, životni vek siromašnih Amerikanaca je za oko 15 godina kraći od životnog veka bogatih. Siromaštvo u Americi je smrtna presuda.
S druge strane, bogatima nikada nije bilo bolje. Jedan procenat na vrhu poseduje više bogatstva nego 92 procenta stanovništva sa donjeg dela lestvice, dok 50 najbogatijih Amerikanaca poseduje više bogatstva nego kompletna donja polovina distributivne lestvice – što je oko 165 miliona ljudi. Dok su milioni Amerikanaca zbog pandemije ostali bez posla i prihoda, 650 milijardera su prošle godine uvećali svoje bogatstvo za 1,3 triliona dolara.
Sve dublji jaz između bogatih i siromašnih nije ništa novo.
U poslednjih 40 godina došlo je do velikog transfera bogatstva u kom su gubitnici bili srednja klase i radničke porodice, a dobitnici najbogatiji ljudi u Americi.
Na primer, 1978. godine, 0,1 procenat najbogatijih posedovao je oko 7 procenata bogatstva u zemlji. U poslednjoj godini za koju imamo podatke, 2019, posedovali su gotovo 20 procenata.
Neverovatno je da dvojica najbogatijih ljudi u Americi, Jeff Bezos i Elon Musk, poseduju bogatstvo jednako imovini 40 procenata Amerikanaca sa donjeg dela lestvice.
Da u poslednjih 40 godina dohodovna nejednakost nije rasla po tako velikim stopama i da je ostala na istom nivou, prosečan radnik u Americi danas bi ostvarivao godišnji prihod veći za 42.000 dolara. Umesto toga, menadžeri na najvišim pozicijama zarađuju više nego 300 puta više od prosečne zarade svojih zaposlenih. Prosečan američki radnik nedeljno zarađuje 32 dolara manje nego pre 48 godina – kada se uračuna inflacija. Drugim rečima, uprkos ogromnom tehnološkom napretku i rastu produktivnosti, obični radnici zarađuju sve manje.
Rešavanje problema imovinske i dohodovne nejednakosti neće biti lako, jer se moramo sukobiti sa nekima od najmoćnijih i najbogatijih entiteta u ovoj zemlji, uključujući Vol strit, industriju zdravstvenog osiguranja, farmaceutske kompanije, industriju fosilnih goriva i vojno-industrijski kompleks. Ali nemamo drugog izbora. Evo šta Kongres i predsednik mogu preduzeti u neposrednoj budućnosti.
Moramo podići minimalnu cenu rada sa neodrživih 7,25 dolara na 15 dolara na sat, što je iznos od kog je moguće živeti. Zaposlenje treba da omogući ljudima da se spasu siromaštva, a ne da ih gura u bedu.
Radnicima moramo olakšati sindikalno organizovanje, umesto što im to otežavamo. Ogroman rast imovinske i dohodovne nejednakosti direktno se može povezati sa opadanjem moći sindikata u Americi.
Moramo otvoriti milione dobro plaćenih radnih mesta na poslovima obnove naše propale infrastrukture – puteva, mostova, pogona za prečišćavanje vode, kanalizacije, brana, škola i pristupačnog stambenog fonda.
Moramo se boriti protiv klimatskih promena tako što ćemo temeljno rekonstruisati energetski sistem, napustiti korišćenje fosilnih goriva i okrenuti se efikasnim i obnovljivim izvorima energije, što će takođe stvoriti milione novih i dobro plaćenih radnih mesta.
Moramo se ugledati na vodeće zemlje sveta koje svojim građanima zdravstvenu zaštitu garantuju kao ljudsko pravo. Usvajanjem zdravstvenog osiguranja za sve okončala bi se apsurdna situacija u kojoj Amerikanci za zdravstvenu zaštitu plaćaju dvostruko više nego stanovnici drugih zemalja, dok desetine miliona njih nemaju nikakvo ili imaju nedovoljno osiguranje.
Moramo osigurati da mladi ljudi, nezavisno od dohotka, imaju pravo na kvalitetno obrazovanje – uključujući i pohađanje univerziteta. To znači da školovanje na državnim koledžima i univerzitetima mora biti besplatno, a dugovi za studente iz radničkih porodica smanjeni.
I da. Moramo naterati najbogatije ljude i najprofitabilnije korporacije u Americi da počnu da plaćaju porez po fer stopama.
Rastuća dohodovna i imovinska nejednakost nije samo ekonomski problem. To je pitanje koje zadire u same temelje američke demokratije. Ako se veoma bogati budu i dalje bogatili dok životni standard miliona radnih ljudi nastavlja da pada, vera u državnu upravu i demokratske institucije će nastaviti da opada, dok će podrška autoritarizmu nastaviti da raste. To ne smemo dozvoliti.
BERNIE SANDERS
The Guardian, 29.03.2021.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 02.04.2021.
