U članku objavljenom u New York Timesu pre 50 godina Milton Friedman je formulisao stav koji je danas poznat kao Friedmanova doktrina: „Društvena odgovornost kompanija ograničena je na uvećavanje sopstvenog profita“. To je tema kojom se bavio i u knjizi Kapitalizam i sloboda iz 1962. godine, gde je tvrdio da kompanije imaju „samo jedan“ dug prema društvu, a to je potera za profitom u granicama zakonom utvrđenih pravila.
Friedmanova doktrina je obeležila naše doba. Njome je legitimizovan razulareni kapitalizam koji proizvodi ekonomsku nesigurnost, uvećava nejednakost, produbljuje regionalne podele i ubrzava klimatske promene. Takva vrsta kapitalizma konačno je izazvala nezadovoljstvo i žestoke reakcije u društvenoj i političkoj sferi. Mnoge od velikih kompanija reagovale su na napade prihvatanjem i promovisanjem ideje o društvenoj odgovornosti poslovnog sveta, makar samo na rečima.
Ideja o društvenoj odgovornosti ove godine obeležava važnu godišnjicu. Kao poziv kompanijama da povedu računa o interesima šire zajednice, Globalni dogovor Ujedinjenih nacija, usvojen pre 20 godina, bio je u direktnom sukobu sa Friedmanovom doktrinom. Potpisalo ga je više od 11.000 kompanija u 156 zemalja, prihvatajući dodatne obaveze u domenu ljudskih prava, radnih i ekoloških standarda i borbe protiv korupcije.
John Ruggie, čovek koji je imao ključnu ulogu u pripremi Globalnog dogovora, opisuje taj sporazum i slične inicijative kao međunarodne projekte koji kompanijama pomažu da izgrade društvenu dimenziju svog identiteta. Promovisanjem određenih normi ponašanja takve inicijative treba da doprinesu samoregulaciji u poslovnom svetu. Tako će, tvrdi Ruggie, biti popunjena praznina nastala propadanjem tradicionalnih oblika regulacije koju sprovode državni organi i međunarodne organizacije, a kompanije će postati važan akter u potrazi za novom ravnotežom između potreba tržišta i društva kakvo želimo.
Vodeći profesori poslovnih škola, kao što su Rebecca Henderson sa Harvarda ili Zeynep Ton sa MIT-a, veruju da šefovi kompanija imaju dugoročni interes da povedu računa o svojim radnicima i životnoj sredini. Prošle godine u tome im se pridružio i Poslovni okrugli sto SAD, revidiranim saopštenjem o ciljevima poslovanja i obavezi kompanija da pruže vrednost ne samo svojim akcionarima, već i svim „zainteresovanim stranama“, uključujući zaposlene, kupce, dobavljače i lokalne zajednice. Izjavu su potpisali šefovi gotovo 200 najvećih kompanija čija ukupna tržišna kapitalizacija premašuje 13 triliona dolara.
Ali, uprkos masovnom iskazivanju podrške ideji o društvenoj odgovornosti, veliko je pitanje hoće li nam oslanjanje na direktore kompanija i njihovo prosvetljeno razumevanje sopstvenog poslovnog interesa doneti željene rezultate. Nedavno objavljena analiza Luciana Bebchuka i Roberta Tallarite sa Harvarda deluje otrežnjujuće.
Bebchuk i Tallarita dolaze do zaključka da su inicijative kao što je ova izjava pre svega deo „retoričke kampanje“ koja treba da ostavi dobar utisak na javnost: takve inicijative se ne reflektuju u praksama upravljanja kompanijama i ne doprinose izgradnji kompromisa koji su neophodni ako se potrebe svih zainteresovanih strana zaista uzmu u obzir. Štaviše, mogu biti kontraproduktivne jer „podstiču iluzorne nade da su očekivani pozitivni efekti blizu“. Zato su državne politike kojima se reguliše odnos kompanija prema radnicima, lokalnim zajednicama i životnoj sredini i dalje presudno važne.
Ali šta ćemo ako su korporacije već toliko moćne da mogu da izdejstvuju i državne zakone kakvi im najviše odgovaraju? Kolumnista Financial Timesa Martin Wolf nedavno je rekao: „Mislio sam da je Milton Friedman bio u pravu. Ne mislim više tako“. Greška u Friedmanovoj doktrini, objašnjava Wolf, jeste u tome što zanemaruje činjenicu da se pravila igre na osnovu kojih kompanije ostvaruju profit ne utvrđuju demokratski, već su pod „dominantnim uticajem“ novca. Kompromitovana su subverzijom samog političkog procesa prilozima koje kompanije daju za političke kampanje.
Zagovornici kapitalizma koji uvažava interese svih strana ne moraju nužno poricati značaj uloge države. Neki od njih, na primer, Rebecca Henderson, tvrde da će društvena odgovornost kompanija pomoći državi da obavi svoj deo posla. Ili, kao što konstatuju Bebchuck i Tallarita, državna regulacija i samoregulisanje poslovnog sektora uzajamno se ne isključuju već dopunjavaju.
Izbacivanje novca iz politike, kao što predlaže Wolf, ne bi u potpunosti rešilo problem. Razlog je u tome što epistemička nadmoć ima jednako snažan efekat kao i finansijska. Regulacija i kreiranje politika podrazumevaju dobro poznavanje svih okolnosti poslovanja kompanija, raspoloživih opcija i scenarija za budućnost. Državni službenici su prepustili inicijativu korporacijama u domenima zaštite životne sredine, finansija, zaštite potrošača, anti-trust zakona i trgovinskih politika jer korporacije imaju najviše uticaja na to kako se pomenute vrste znanja prikupljaju i distribuiraju, pa otuda mogu da utiču na to kako će se problemi definisati, kakva rešenja će se razmatrati i koje tehnologije primenjivati.
U takvoj situaciji državama nije lako da ustanove temeljna društveno poželjna pravila bez značajnog doprinosa, pa tako i uticaja poslovnog sveta. To zahteva drugačiji model regulatornog upravljanja, model u kome bi predstavnici vlasti definisali najšire postavljene ekonomske, društvene i ekološke ciljeve, a onda ih usavršavali (po potrebi i revidirali) kroz kontinuiranu saradnju sa poslovnim svetom. Pronalaženje optimalnog odnosa snaga između javnog i privatnog interesa nije jednostavno, ali već postoje uspešni primeri takve saradnje u regulisanju tehnološkog razvoja, bezbednosti hrane i kvaliteta vode.
U krajnjoj instanci, jedino efikasno rešenje je demokratizacija samih kompanija. To znači da bi radnici i pripadnici lokalne zajednice morali dobiti direktno pravo glasa u upravljanju njihovim poslovanjem. Kompanije mogu biti pouzdan partner u zaštiti javnog dobra jedino ako govore glasom onih na čije živote najdirektnije utiču.
Project Syndicate, 09.10.2020.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 14.10.2020.
