U svojoj nedavno objavljenoj knjizi Krishnan Nayar izlaže 3 ključne teze. Prvo, buržoaske revolucije nisu uvek vodile ka demokratiji, kao što veruju sledbenici anglosaksonske vigovske tradicije i pojednostavljenih verzija marksizma. Često su izazivale snažnu reakciju aristokratije i vodile u autoritarno upravljanje ekonomijom koja je u mnogim aspektima bila uspešnija od ekonomija buržoaskih demokratija. Drugim rečima, demokratija ne ide uvek u paketu sa kapitalizmom. Štaviše, kao što se pokazalo, kapitalizam može da razori demokratiju. Autoritarni modernizatori (Nayar nudi 4 primera: Nemačka posle 1848, Francuska Louisa Napoleona, Bismarckova Nemačka i Stolipinova Rusija) uživali su najširu podršku buržoazije koja je strahujući za sigurnost imovine radije prilazila reformisanoj aristokratiji nego proletarijatu. To je bilo jedno od Marxovih i Engelsovih razočarenja u periodu posle 1848, kada su posedničke klase umesto da podrže pariske radnike stale uz Louisa Bonapartea.
Drugo, Nayar tvrdi da nesputani darvinistički kapitalizam uvek proizvodi društvenu nestabilnost i anomiju i tako osnažuje partije desnice. Nayar veruje da je Hitlerovom usponu doprinela, a možda ga i omogućila ekonomska depresija 1928-32, a ne, kao što mnogi istoričari tvrde, strah od komunizma ili pogrešna taktika Komunističke partije koja je umesto da sklopi savez ušla u sukob sa socijaldemokratima.
Treće, što je za naše doba možda i najzanimljivije, Nayar tvrdi da se uspeh zapadnog kapitalizma u periodu od 1945. do 1980. ne može objasniti ako ne uzmemo u obzir pritiske kojima je kapitalizam bio izložen s dve strane, prvo samom činjenicom postojanja Sovjetskog Saveza kao alternativnog modela organizacije društva, a zatim i delovanjem snažnih partija levice i sindikata u vodećim evropskim zemljama. Zato se danas možemo osvrtati na les trente glorieuses (30 godina slave) kao najuspešniji period u istoriji kapitalizma koji se dogodio uprkos pomenutim pogubnim tendencijama. To je bio period odstupanja od norme, a bez pritiska socijalista i straha od nereda, nacionalizacije i, da, defenestracija (izbacivanje jedne ili više osoba kroz prozor), takvo odstupanje ne bi bilo moguće. Sa usponom neoliberalne ekonomije počevši od 80-ih godina 20. veka, kapitalizam se vrlo brzo vratio izvornom oblicima iz 19. i s početka 20. veka, onima koji neizbežno proizvode nestabilnost i sukobe.
Lekcija koju Nayar nudi zapravo je sasvim jednostavna. Ako nije ukorenjen u društvu i ne prihvata postavljena ograničenja u pogledu toga šta se može komodifikovati, kapitalizam neizbežno generiše cikluse uspona i padova. Suprotne faze ovih ciklusa ne mogu se posmatrati samo kao plusevi i minusi koji se u zbiru potiru, jer se njihove političke posledice suštinski razlikuju. Ovde Nayar dovodi u pitanje tvrdnje ekonomista koji su Veliku depresiju tumačili kao period pročišćenja i regeneracije kapitalizma pre sledećeg velikog buma. Stvar je u tome što imamo posla sa stvarnim ljudima, a ne samo sa brojkama: mnogi ne žele da čekaju obećani bum; mnogi ga neće ni doživeti. Zato glasaju za radikalna rešenja ili izlaze na ulice. Ekonomisti to često zaboravljaju i tretiraju zarade u dugim vremenskim periodima kao matematičke proseke, ne shvatajući koliko se politički efekti perioda opadanja razlikuju od efekata koje proizvode periodi rasta.
Nijedna od 3 ključne teze iz Nayarove knjige nije nova. Nov je način na koji su povezane i postavljene u istorijski kontekst. Autoritarne modernizacije su tema brojnih knjiga, naravno, a neke od njih, kao što je klasik Barringtona Moorea (Social Origins of Dictatorship and Democracy: Lord and Peasant in the Making of the Modern World/Socijalno poreklo diktature i demokratije: uloga vlastele i kmetova u stvaranju modernog sveta), citira i Nayar. Da je uspon fašizma bio povezan s merama i politikama štednje nedavno su potvrdili Mark Blyth u knjizi Austerity: The History of a Dangerous Idea/Politika štednje: istorija opasne ideje i Clara Mattei u knjizi The Capital Order: How Economists Invented Austerity and Paved the Way to Fascism/Poredak kapitala: kako su ekonomisti izmislili štednju i otvorili vrata fašizmu. Možda ne sasvim utemeljeno, Nayar tvrdi da su mnogi istoričari, poput Iana Kershawa i Joachima Festa, bili skloni zanemarivanju ekonomske pozadine uspona nacizma zato što kapitalističku ekonomiju doživljavaju kao datost. To je možda tačno u slučaju savremenika kao što je Churchill, pa i Keynes, koji je relativno kasno obratio pažnju na političke efekte ekonomskih kriza, ali ozbiljni istoričari se slažu da je depresija izvršila ogroman uticaj, što je i očekivano ako se ima u vidu da je BDP Nemačke opao za jednu petinu i da je više od četvrtine radne snage bilo bez posla.
Nayar je odmereniji kada govori o pozicijama nemačkih komunista i socijaldemokrata. Za razliku od istoričara koji krive Staljina za odluku Komunističke partije da se sukobi ne sa fašistima već sa socijaldemokratima, koje je Staljin nazivao “socijal-fašistima”, Nayar veruje da je saradnja između ove dve partije bila nemoguća zbog različitih profila birača koji su ih podržavali i pozicija koje su imale u vajmarskom sistemu. SPD je bila integrisana u vajmarski sistem, doprinela je politikama štednje, podržala smanjivanje troškova i uravnoteženje budžeta. Učestvovala je u usvajanju odluke da se pomoć za nezaposlene obustavi, što je dovelo do pada još jedne vlade i raspisivanja izbora koji su na kraju doveli naciste na vlast (zahvaljujući zakulisnim mahinacijama von Papena i Hindenburgovog sina). Veliki deo baze Komunističke partije, s druge strane, činili su nezaposleni, ljudi koje su socijaldemokrati izbacili na ulicu. U takvoj situaciji savez nije bio moguć, šta god Staljin mislio o tome. Naravno, izostajanje saradnje između komunista i socijaldemokrata otvorilo je put Hitleru, ali bez znanja o tome šta nosi budućnost koju niko od učesnika u političkom životu nije mogao predvideti, nije bilo moguće da dve velike levičarske partije udruže snage.
Treća Nayarova teza o indirektnoj podršci koju su komunistički režimi i levičarske partije pružile kapitalizmu, time što su ga primorale da se reformiše i shvati da će bez primerenih mera socijalne politike biti izložen riziku da komunističke partije preuzmu vlast, takođe je sve šire prihvaćena. Ovde je link do važnog empirijskog istraživanja Andrea Albaquerquea Sant’Anne, koje pokazuje da su socijalne politike bile razvijenije u onim zemljama u kojima su socijalističke i komunističke partije bile snažnije ili gde je pretnja od Sovjetskog Saveza bila veća. Nayar citira više britanskih političara i intelektualaca koji praktično govore to isto, mada neki od njih toga nisu ni svesni. Kritika Tonyja Judta koji je bizarno odbio da to prihvati sasvim je zaslužena.
Sovjetsko iskustvo i njegov globalni značaj nisu uticali samo na zbivanja u zapadnoj Evropi, u zemljama kao što je Italija, u kojoj je Komunistička partija u jednom trenutku imala podršku trećine biračkog tela, ili Francuska, gde je postotak komunista oscilirao oko 20 procenata. Ovaj uticaj je bio snažan i u drugim zemljama, na primer Holandiji, gde je inspirisao dugoročno planiranje, ili Indiji, koja je primenila petogodišnje planove razvoja.
Zato mislim da se ova teza ne može osporiti. Nayar navodi primere istoričara koji ostaju slepi za pomenute činjenice, ali danas je šire prihvaćen stav da je (značajno ulepšano) sovjetsko iskustvo imalo dalekosežan uticaj i da je posredno promovisalo politike koje inače ne bi bile ni razmatrane, jer bi ih kapitalisti bez mnogo razmišljanja odbacili.
U istom delu knjige Nayar zajedljivo govori o gubitku kontakta sa stvarnošću u redovima takozvanih marksističkih intelektualaca, kako sa stvarnošću zemalja u kojima su živeli tako i sa globalnom stvarnošću. Taj gubitak kontakta on ispravno pripisuje nesposobnosti mirenja sa činjenicom da je najveći deo svetske populacije, makar i nevoljno, prihvatio kapitalizam, uključujući i veći deo radničke klase, da su realne zarade u međuvremenu porasle i da je stari zadatak komunističkih partija da predvode radnike u sukobu sa buržoazijom izgubio smisao. Marksistički intelektualci su se pretvorili u “intelektualne plejboje” bez primetnog uticaja na politički život. Danas su nam smešni, kao što su verovatno bili i u svoje vreme. Da ih je zaista interesovao marksizam, a ne filozofija za malobrojnu elitu, da su ih okupirala pitanja koja su okupirala Marxa, Engelsa, Lenjina, Trockog, Kautskyja i tako dalje, teme povezane s evolucijom kapitalizma i životom običnih ljudi, verovatno im ne bi promakle promene koje su se odigrale između 1945. i 1980. Broj pripadnika radničke klasa se smanjio, realne zarade su porasle, sindikati su izgubili snagu, funkcija velikih kompanija se promenila i, što je možda i najvažnije, nastupile su tehnološke promene sasvim drugačije vrste u odnosu na one iz 19. i s početka 20. veka.
To je promaklo pažnji (kvazi)marksista koje Nayar pominje: Sartre, Althusser, Marcuse. (Ipak, treba naglasiti da je Nayarov izbor krajnje sužen, možda baš pod uticajem londonskih i pariskih salona. Bilo je na levici ljudi koji su videli šta se događa, ali su oni u redovima juventud rebelde, pobunjene omladine 60-ih i 70-ih godina bili manje popularni nego ovi koje pominje Nayar).
Oni nisu obraćali pažnju na evoluciju kapitalizma, a kapitalisti nisu imali razloga da obraćaju pažnju na njih. Neoliberalizam se osećao nepobedivim nakon što je njegova unutrašnja dinamika marginalizovala radničku klasu. A onda su se srušili Sovjetski Savez i komunizam. Pošto više nije imao rivala, kapitalizam se vratio starim politikama i pokazao neke od najgorih odlika koje su dugo bile zaboravljene zahvaljujući les trente glorieuses. Odjednom su Marx i njegova kritika kapitalizma postali relevantniji od mnogih savremenih filozofa, od ljudi kao što su Garton Ash, Ignatieff, Fukuyama e tutti quanti (i svih ostalih), onih koji su zaboravljajući na lekcije istorije slavili trijumf kapitalizma prozom koja je sa stvarnošću imala dodira isto koliko i tekstovi kojima su ga Sartre i Marcuse nekada napadali.
Na kraju Nayarove knjige čeka pitanje: Šta će biti dalje? Pošto kapitalizam nastavlja da se kreće putanjom za koju Nayar veruje da je neizbežna, možemo očekivati da će ponovo izazvati nestabilnost i otpor, što će ponovo ići naruku desničarskim pokretima. Moguće je da ćemo 100 godina kasnije prisustvovati reprizi događaja koji su se odigrali u Evropi 20-ih godina 20. veka. Istorija se retko ponavlja od reči do reči: možda neće biti crnokošuljaša i drugih uniformisanih pokreta koji su preplavili Evropu 20-ih godina, “ali verovatno ćemo videti, i već vidimo, kako partije nacionalističkih ili kvazifašističkih pokreta osvajaju vlast, poništavaju domete globalizacije, proteruju imigrante, slave nacionalizam i ukidaju pristup socijalnoj zaštiti onima koji nisu dovoljno ‘naši’”. Je li to fašizam? Možda neka blaža verzija? To je melanholična dilema pred kojom čitaoce ostavlja ova obuhvatna studija političkih i ekonomskih zbivanja na zapadu u poslednja dva veka.
Impresivna je količina detalja kojima autor vlada, njegova erudicija, moć zapažanja svega neobičnog i apsurdnog, i beskompromisni stil. Ipak, knjiga pati od izvesnih ograničenja: autor se bavi samo zapadnoevropskim zemljama, i to odabranim (Velika Britanija, Francuska, Nemačka). Samo u jednom segmentu dotiče zbivanja u predrevolucionarnoj Rusiji. Takođe, izbor autora na koje Nayar usmerava kritiku ograničen je na relativno malu grupu francuskih i britanskih intelektualaca, uz nekolicinu američkih. Evropska intelektualna scena bila je mnogo šira od kruga ljudi pomenutih u knjizi.
Autor se takođe ne bavi ostatkom sveta: nema Afrike i njene antikolonijalne borbe; Južna Amerika je izostavljena; Indija je dobila nekoliko rečenica; Kina je pomenuta samo u vezi sa ratom u Koreji. Geografski i ideološki zahvat, kao i izbor autora kojima se autor bavi, prilično su suženi. Ipak, uz pomenute ograde, mora se priznati da je on na izuzetno uverljiv način obradio kritično važan period političke istorije zapada i primorao čitaoce da se dobro zamisle nad budućnošću koja nas čeka.
Branko Milanović
Global inequality and more 3.0, 04.05.2023.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 13.05.2023.
