Usred krize izazvane epidemijom korone, hiljade Rumuna čeka u redovima na aerodromima da bi otišli u Austriju ili Njemačku da beru šparglu. Cijela zemlja je u karantinu i posmatra iz svojih domova kako njihove sugrađane glad istjeruje iz kuća. I vidi kako države ugovaraju prevoz jeftine radne snage putem vazdušnih mostova. Operacija „Špargla“ otkriva mnogo istine, više nego što možemo da podnesemo, piše Costi Rogozanu na rumunskom portalu „Voxpublica“.

U tekstu, koji je većina rumunskih novina preuzela iz njemačkog tabloida „Bild“ i nekritički širila, jedan njemački poljoprivrednik kaže: „Većina Njemaca nije navikla da satima radi u polju. Odmah se žale da ih bole leđa. Rumuni i Poljaci su jači.“

Može da izgleda kao da njemački poljoprivrednici zapošljavaju ljude na osnovu zdravstvenog stanja kičme. Ali sljedeća prednost radnika sa istoka, među kojima su većina Rumuni, jeste da kada stignu tamo rade bez prestanka, a ne kao Njemci “što ih bole leđa”. Osim toga, vole da budu skoro zatvoreni, bez kontakta sa spoljnim svijetom van svojih spavaonica i radnog prostora. Ali ne smijete reći da su kao u nekom radnom logoru, jer bi to uznemirilo zagovornike slobodnog tržišta u Rumuniji.

Zapravo, rumunske radnike isto bole leđa, kao i radnike iz Poljske, kao i one iz Vijetnama što rade u Rumuniji. Samo što se oni ne žale, jer nemaju izbora. A kada polome kičmu, ovi ljudi nisu na teretu njemačkom zdravstvenom sistemu. Oni se vrate kući, većina njih godinama bez zdravstvenog osiguranja, i pokušavaju nekako da se liječe. To je taj veliki biznis. Kičma ti pukne na Zapadu, a liječiš je kod kuće.

Povremeni „saradnici“

Ovaj proleter – bez zemlje i bez prava – je evropski proleter, i to je sve što je EU uspjela da stvori u oblasti rada. Interne migracije radi preživljavanja upakovane u „pravo na kretanje“. A lideri, elite u Rumuniji, ni riječ ne kažu na to, čak ni ne započinju priču o ovom suštinski važnom pitanju, o možda najvažnijoj debati u vezi sa budućnošću EU: Zašto ne postoji transnacionalni evropski radnik kome je dostojanstvo zagarantovano?

Proizvedene su mase povremenih „saradnika“, tj. radnika-korisnika aplikacije, i oni predstavljaju tu ogromnu globalnu i evropsku proizvodnju. I oni su prvi pokazatelj da se sve raspada. Čim su u Italiji objavljeni prvi smrtni slučajevi, stotine hiljada ljudi je ostalo bez posla, bez para, i put pod noge u Rumuniju. A evropski lideri nisu ništa imali da kažu o ovom fenomenu tektonskog pomjeranja miliona ljudi, to im nije bilo važno.

„Dragstor“ radna snaga

Upravo tako izgledaju idealni zaposleni, i za njemačkog i za rumunskog biznismena (jedino što rumunski hoće da mu rade za još manje pare, a neki se nadaju da će zahvaljujući COVID-u zadržati ovo bogatstvo kod kuće). A na Zapadu, posljednjih četrdeset godina kresan je budžet takozvanoj „državi blagostanja“. Mnoge zaposlene su zamenili radnici sa Istoka.

Prije ove špargla krize, Austrija je organizovala prevoz za hiljade njegovateljica iz Rumunije. Austrijska država ne može da njeguje stare, trebaju im negovateljice koje će biti prikovane uz krevet bolesnih i starih 24 časa dnevno, sedam dana u nedjelji.

Ovo se događa i u mnogim drugim zemljama EU. Ono što kao država ne možete da riješite, mogu vam riješiti očajni radnici uz minimalan trošak. U Britaniji, još od prošle godine poljopriverdnici kukaju da će im Bregzit uništiti biznis, jer više neće biti ljudi sa istoka EU i sa Balkana za teške i slabo plaćene poslove. I na sjeveru Italije, agrobiznis će propasti bez ovih radnika.

Univerzalni vojnik sa Istoka

Radnik koji nije radnik, koji je fleksibilan i jeftin, koji nema potrebna osiguranja, koji je u rukama nekakvih agencija koje ga danas šalju da bere šparglu, sjutra da miješa beton, koji ne košta koliko domaći radnik, koji čini agrobiznis profitabilnim, to je savršeni radnik, to je univerzalni vojnik sa istoka.

On je evropski državljanin i ima pravo da radi šta mu volja, na primjer da se zatvori u spavaonicu pored neke italijanske ili njemačke farme. Svi se pretvaraju da su iznenađeni kada čuju da svake sezone zapad vapi za milionima ovakvih radnika (samo za berbu špargle svakog proljeća u Njemačkoj je potrebno 300 000 radnika).

Šta je suština Operacije „Špargla“? To da je za EU njen istočni dio bio i ostao proizvođač neophodne jeftine radne snage. Pored svih onih masnih profita, koje izvlače velike kompanije osnovane u istočnim zemljama EU.

Veličanje jeftine radne snage

Kada čujete naše lidere kako veličaju jeftinu radnu snagu, treba da znate da oni samo ponavljaju ono što evropski lideri hoće da čuju već decenijama. Zašto? Od vitalnog značaja je imati rezerve radnika spremnih da rade za manje plate, da biste time imali kontrolu nad domaćim tržištem rada.

A onda se naravno javljaju ta teška filozofska pitanja: Šta u stvari hoćemo od EU, je li to to? Je li to taj veliki cilj? Da imamo rumunsku srednju klasu po velikim gradovima, a da nam se vojska polu-migranata polu-robova potuca pod evropskim sjajem?

Zašto ne predložimo drugačiji evropski san? Zašto ne pregovaramo o uslovima? Zato što se na svaku kritiku čitava vojska aktivista dere da si „antievropejac“. Ali naprotiv, mi hoćemo nešto vrlo jednostavno – da svi koji rade u EU budu pokriveni normalnom mrežom socijalne zaštite. To je izgleda antievropski i anti-NATO zahtev. I još naravno, kineska propaganda.

Veliki dar Evrope: prilika da se preživi

Prilika da se preživi i dalje se predstavlja kao veliki dar od Evrope. I ne samo to, mogli smo da vidimo kako se evropski pogledi prekorno okreću ka nama, zato što nas previše ide tamo. A onda, mjesec dana kasnije, počeli su da šalju flote aviona po ljude. Sada oni više upadaju u oči nego prije, kada su putovali u hiljadama pretrpanih autobusa i kombija koji održavaju taj ključni saobraćaj EU–periferija.

Obično se pravimo da ništa ne znamo o tome – ovu masu prekarnog proleterijata guramo pod tepih i čak stavljamo u tu fantazmagoričnu kategoriju „dijaspore“. A sve ove godine Rumunija je prodavala tu divnu priču o građanskoj Rumuniji, koja izlazi na ulice i zahtijeva pravdu i evropejstvo. Priča za malu djecu, koja se rasprši čim kinete. Realnost je to da stalno zaobilazimo unutrašnje nejednakosti Evropske unije koje se više ne mogu ignorisati.

Gluposti o „demokratskom“ virusu

Neprekidno slušam te gluposti kako „virus jednako pogađa sve klase, i bogate i siromašne jednako, itd.“ U Njujorku su radnici-migranti nagurani u male stanove za velike kirije, u Indiji se dešavaju ogromne migracije radnika iz urbanih u ruralne sredine. I u mnogim drugim dijelovima svijeta oni koji ispaštaju od prvog dana karantina su stotine miliona ljudi čiji je status sveden na nešto između radnika i roba.

Oni su najprije i najviše ugroženi ovom bolešću i njenim ekonomskim posljedicama. Prvo su oni ostali bez posla i u nepreglednim kolonama automobila krenuli nazad za Rumuniju, još prije mjesec dana.

Bijeda gurnuta pod evropski tepih

Zato moramo da raščistimo šta je problem u Evropi: tretiranje mase radnika kao građana drugog ili trećeg reda zbog raznih pritisaka od strane biznisa. Papa Franja nam se obratio porukom u kojoj govori o zagarantovanom univerzalnom osnovnom dohotku. Ali, kakav „garantovani univerzalni osnovni dohodak“, ako čovjek koji naporno radi nema puno zdravstveno osiguranje u EU, nema slobodne vikende i nema izbora?

Nažalost, ova vrsta radnika je tražena, promoviše se i ostaće u trendu. Ne radi se samo o onima koji rade teške fizičke poslove. Isti scenario se polako preslikava na sve oblasti rada za koje nisu potrebne izuzetno visoke kvalifikacije – dakle, na 90% nas.

Bijeda svijeta gurnuta pod evropski tepih, grunula nam je u lice. Ne živimo svi u raju, neki od nas ne mogu da priušte sebi izolaciju. Biznis vrši pritisak za povratak na posao, ali ne vidim da iko zahtijeva da se evropski radnik tretira kao Evropljanin. U Španiji se priča o povratku na građevinske poslove i u fabrike. U Rumuniji, uprkos strogo ograničenom kretanju, rad u građevinarstvu kao i u mnogim fabrikama nije prestao ni na trenutak. Ovi ljudi nemaju zemlju, a ni Evropsku uniju.

Izvor: Costi Rogozanu, Voxpublica, Bif.rs