Advokat kompanije Fejsbuk u sudnici u Kaliforniji suočen sa optužbama zbog dijeljenja podataka sa Kembridž analitikom iznio stav potpuno suprotan onome što u javnosti priča osnivač kompanije Mark Zakerberg.

Izvršni direktor Fejsbuka Mark Zakerberg je u aprilu 2018. godine sjedio pred članovima oba doma američkog Kongresa i rekao im da njegova kompanija poštuje privatnost skoro dvije milijarde svojih korisnika.

Zakerberg tom prilikom nije definisao „privatnost“, ali je taj koncept pomenuo više od deset puta. „Zaštita privatnosti je širi pojam“ od onoga na što nas obavezuju savezni regulatori za zaštitu privatnosti i „mi smatramo da svi ljudi širom svijeta zaslužuju dobru kontrolu privatnosti“, kazao je tada, kako navodi portal „Intersept“ Zakerberg pred odborima Predstavničkog doma i Senata.

Godinu dana kasnije u intervjuima i komentarima Zakerberg je tvrdio da je otkrio religiju lične privatnosti i obećao da će ponovo po tom uzoru izgraditi kompaniju.

Međutim, svega nekoliko mjeseci nakon što je Zakerberg na Fejsbuku predočio „viziju društvenih mreža fokusiranu na zaštiti privatnosti, njegovi advokati su jednom sudiji u Kaliforniji objašnjavali da privatnost na Fejsbuku zapravo ne postoji.

„Intersept“ prenosi da se debata u sudnici odvijala dok je Fejsbuk pokušavao da izbjegne tužbu korisnika nezadovoljnih zbog toga što su njihovi lični podaci bez njihovog znanja podijeljeni sa konsultantskom kompanijom „Kembridž analitika“ a kasnije i sa savjetnicima kampanje Donalda Trampa. Zakerberg se javno izvinio zbog prosljeđivanja podataka firmi „Kembridž analitika” i kazao da će uložiti sve napore i sredstva kako se to ne bi ponovilo. Međutim, u kalifornijskoj sudnici priča se odvijala sasvim drugačije. Kompaniju Fejsbuk je pred sudijom Vinsom Čabrijompredstavljao advokat Orin Šnajder, koji je tvrdio da je tužba za kršenje privatnosti nevažeća iz prostog razloga što korisnici Fejsbuka na toj društvenoj mreži ne očekuju privatnost.

Ne postoji interes za privatnost, jer kada podijelite informaciju sa stotinama prijatalja na nekoj od platformi društvenih mreža, što je zapravo afirmativni čin objvaljivanja, otkrivanja, dijeljenja privatne informacije sa stotinama ljudi, onda ste se praktično prema vjekovima starim zakonima odrekli razumnog očekivanja zaštite privatnosti, tvrdio je u Kaliforniji Šnajder i na neki način sugerisao da treća strana na može prekršiti nešto što ste vi sami uništili.

Šnajder je Fejsbuk elegantno definisao kao „društveni čin objavljivanja privatnih informacija“. Dakle ispostavlja se, navodi „Intersept”, da je pravni stav Fejsbuka da nemate pravo da očekujete privatnost, već je i vaša greška što su sva očekivanja nestala onog trenutka kada ste se postali dio mreže ili kada ste se povezali sa 100 Fejsbuk „prijatelja“.

Kalifornijski sudija Vins Čabrija je bio skeptičan prema Šnajderovoj argumentu o nepostojanju privatnosti na Fejsbuku i odbacio ga tvrdeći da nudi samo krajnje opcije: „ili očekujete potpunu privatnost, ili ne očekujete nikakvu privatnost“.

Stav Fejsbuka da ukoliko neko zaista želi da nešto ostane privatno, onda to ne treba da objavljuje

Sudija je predočio i hipotetičku situaciju: „Ukoliko podijelim informaciju sa deset osoba, to ne eliminiše moja očekivanja privatnosti. Možda ih umanjuje, ali ih ne eliminiše. A ukoliko podijelim nešto sa deset osoba podrazumijevajući da instrument koji mi je pomogao da to podijelim neće to dalje proslijediti hiljadama kompanija, ne razumujem kako ne mogu da očekujem privatnost i zašto to nije kršenje moje privatnosti“, kazao je Čabrija.

Šnajder je odgovorio nevjerovatnom metaforom koja pokazuje kako Fejsbuk, makar u pravnom smislu, gleda na svoje korisnike.

„Dozvolite da je predočim svoju hipotetičku situaciju. Uđem u prostoriju i pozovem stotinu prijatelja. Iznajmim, primjera radi, ovu sudnicu i napravim žurku. Zatim otkrijem nešto privatno o sebi stotinama ljudi, prijatelja i kolega. Ti prijatelji potom iznajme arenu od 100 000 mjesta i tu informaciju podijele sa 100 000 ljudi. Nemam razloga da se bunim jer kada sam stotini ljudi rekao moje privatne informacije, negirao sam razumno očekivanje privatnosti, i tu je zakon jasan“.

Advokat Fejsbuka je dalje nastavio tvrdeći da upravo zbog toga svaki roditelj kaže djetetu da na Fejsbuku ne objavljuje nešto što ne bi volio da se sjutra nađe u školskim novinama.

„Intersept“, citirajući zapisnike, navodi da je je sudija upitao „kako nije kršenje privatnosti to da ukoliko Fejsbuk obeća da neće proslijediti ništa što korisnici podijele sa prijateljima, a onda prekrši to obećanje i prislijedi fotografije hiljadama korporacija“.

Šnajder nije trepnuo: „Fejsbuk smatra da tu nema razloga za tužbu, po zakonima Kalifornije“.

Stav Fejsbuka da ukoliko neko zaista želi da nešto ostane privatno, onda to ne treba da objavljuje na Fejsbuku je u najmanju ruku čudan posebno ako se ima u vidu činjenica da kompanija objavljuje izuzetno temeljnu politiku privatnosti.

„Fejsbuk je stvoren kako bi zbližio ljude“, piše na početku „Principa privatnosti“ kompanije. „Mi vam pomažemo da se povežete sa prijateljima i porodicom, saznate za lokalna dešavanja i nađete grupe kojima ćete se pridružiti“. Nigdje se ne pominje da ukoliko učinite išta od toga, zvanični stav Fejsbuka je da ste se zapravo odrekli prava na privatnost.

Dakle postavlja se pitanje šta je istina? Tvrdnje Orina Šnajdera u kalifornijskoj sudnici ili ono što kaže Mark Zakerberg u komentaru iz marta ove godine kada je napisao da „naporno radimo kako bi privatnost ugradili u sve naše proizvode uključujući i one koji služe za dijeljenje informacija“.

Obje ove tvrdnje ne mogu biti istinite, a ipak potiču od iste kompanije, zaključuje „Intersept“. U svakom slučaju biće zanimljivo gledati kako se Fejsbuk suočava sa ovim pitanjima na više načina odjednom i sa potpuno različitih aspekata. Sa jedne strane izvinjava se za svoje greške pred medijima, dok ih u relativnoj privatnosti sudnice potpuno odbacuje.

Sistem nadzora ili digitalni mauzolej

Advokat Fejsbuka je ipak priznao da postoji jedna mogućnost postojanja privatnosti na Fejsbuku: neko ko Fejsbuk koristi potpuno suprotno od načina na koji je dizajniran. „Ukoliko zaista želite privatnost“, kazao je Šnajder „postoje ljudi koji imaju arhivske stranice Fejsbuka koje su poput njihovih privatnih mauzoleja. Vide ih samo oni, i to je neka vrsta arhive kojoj niko drugi ne može da pristupi“.

Dakle pravni statusi za korisnike Fejsbuka su sljedeći: Ili ste dio konstantnog nadzora ili živite u digitalnom „mauzoleju“. Međutim ukoliko ikada odlučite da odškrinete vrata vaše privatne kripte podataka i podijelite dio sadržaja na Fejsbuku sa prijateljima, kao što vas kompanija podstiče posljednjih 13 godina, onda ste se u potpunosti odrekli kontrole.