Prekretnica u ekonomskoj istoriji prvog i drugog sveta odigrala se u periodu 1973-1975. kada je cena nafte porasla 6 puta, ekonomski rast se usporio, a društveni ugovor između države i građana, koji je uključivao neograničeni ekonomski rast i socijalnu zaštitu od kolevke do groba, raspao. Ovo nije originalno zapažanje: o tome su napisane desetine, možda i stotine knjiga. Ono što izdvaja knjigu Trijumf prekršenih obećanja Fritza Bartela je uporedna analiza načina na koje se krizom upravljalo na demokratskom zapadu i autoritarnom istoku i kako je to dovelo do kraja Hladnog rata i pada komunizma. Taj objedinjeni okvir i analiza implikacija nekoliko važnih političkih događaja, raspada Sovjetskog Saveza i drugih komunističkih federacija, ujedinjenja Nemačke i tako dalje, najveći su Bartelovi doprinosi.

Knjiga se može sažeti na sledeći način. Suočeni sa nezapamćenim ekonomskim šokovima koji su onemogućili nastavak politika usvojenih posle Drugog svetskog rata, oba sistema su morali da „prekrše obećanja“ data građanstvu i pribegnu disciplinovanju radne snage. Zapadne države su preživele oluju zahvaljujući podršci kapitalističkog novca i legitimnosti koju su im pružali izbori. Istočne države su se zaduživale da ne bimorale da prekrše data obećanja. Kada se 80-ih pokazalo da ne mogu da vrate dugove, njihova zavisnost od milosti svetskog kapitalizma i po ekstenziji kapitalističkih država koje su kontrolisale međunarodni finansijski sistem postala je očigledna.

Zašto je komunističkim državama bilo toliko važno da ne prekrše data obećanja, dok su Thatcher i Reagan to uradili bez mnogo oklevanja? I preživeli. Odgovor je u politici. Lideri komunističkih zemalja su znali da legitimitet mogu sačuvati jedino ako nastave da obezbeđuju brojne socijalne usluge i pritom ne insistiraju previše na produktivnosti. Ali jednačina „mi se pretvaramo da radimo dok se oni pretvaraju da nas plaćaju“ nije mogla večno da funkcioniše. Ekonomije su se usporavale, stopa rasta opadala, kvalitet socijalnih usluga se pogoršavao. Jedini izlaz bio je u disciplinovanju radne snage. Na zapadu je to uradila Margaret Thatcher represijom organizovanog radništva i posebno rudarskih sindikata (da li se neko još seća Arthura Scargilla?), a na istoku Edward Gierek i njegovi brojni naslednici u Poljskoj. Margaret Thatcher je odnela pobedu zahvaljujući podršci drugih segmenata društva i relativnoj izolovanosti radnika. Komunističke države nisu mogle da iznude slične ustupke, jer je veći deo društva doživljavalo državnu upravu kao nelegitimnu.

Poljska i Velika Britanija su savršeni primeri dva sistema i Bartel ih podrobno opisuje. U ovim zemljama su se odigrala dva prirodna eksperimenta u kojima su mnoge promenljive bile istovetne, ali ona ključna (politički legitimitet) se razlikovala. Mieczyslaw Rakowski, poslednji (ultra reformistički) premijer komunističke Poljske, uočio je da su u mandatu Tadeusza Mazowieckog, prvog nekomunističkog premijera, radnici bez mnogo prigovaranja prihvatili pad zarada i životnog standarda koji bi u nekim drugim komunističkim državama bio nezamisliv. Zapravo, reforme koje je 1987. u Poljskoj sprovodio vicepremijer Sadowski bile su po makroekonomskim aspektima gotovo identične sa reformama Leszeka Balcerowicza 1989-90: drastično smanjivanje subvencija, eliminisanje takozvanih „monetarnih viškova“, rast nezaposlenosti, liberalizacija kursa. Ali reforme Sadowskog su posustale na prvom koraku; reforme koje je sprovodio Balcerowicz preživele su težak period i postavile temelje za budući rast u Poljskoj. U poznatom citatu koji se pripisuje Balcerowiczu, to je omogućeno kratkotrajnim periodom mera „vanredne politike“.

U ponekad preteranom povlačenju paralela između istoka i zapada Bartel previđa jedan važan momenat. Komunističke vlade su teorijski bile radničke vlade. To je bio ključni, često i jedini temelj njihovog legitimiteta. Zapadne vlade, s druge strane, bile su i ostale u službi zaštite privatne imovine, pa su otuda de fakto kapitalističke vlade. Ulazak u sukob s radnicima prestavljao je nepremostivu ideološku prepeku za komunističke vlade. Činjenica da je poljska vlada morala da se okrene protiv sopstvenih radnika govori o njenom ideološkom bankrotu. Za zapadne vlade to je bilo ideološki sasvim prihvatljivo, uprkos političkim teškoćama u zemljama koje su imale snažne sindikate i komunističke partije (Francuska i Italija).

Na drugoj strani sveta, mere „disciplinovanja“ koje je uveo Paul Volcker proizvele su duboku recesiju u Sjedinjenim Državama. Ali rastuća sigurnost vlasnika kapitala da su Sjedinjene Države kao zemlja spremne i sposobne da zauzmu oštriji stav prema radnicima i zaštite kapital obnovila je poverenje u finansijska tržišta i stimulisala velike prilive stranog kapitala („Volckerova spremnost da disciplinuje američki narod pokazala je vlasnicima globalnog kapitala da kreatori politika u Americi interese kapitala postavljaju iznad interesa radnika“, str. 340). Priliv stranog kapitala omogućio je Sjedinjenim Državama da sledećih 40 godina finansiraju spoljnotrgovinski deficit – što je podvig o kakvom nijedna druga zemlja ne može ni da sanja.

Strukturne teškoće opisane na primeru Poljske bile su još izraženije u slučaju Sovjetskog Saveza. Osim što su morali da rešavaju unutrašnje ekonomske probleme slične onima u drugim istočnoevropskim zemljama, lideri Sovjetskog Saveza su nosili i teret neefikasne imperije. U nekoliko sažetih poglavlja Bartel opisuje dilemu pred kojom su se našli Gorbačov i sovjetsko rukovodstvo. Shvatali su da je ekonomija zemlje žrtva vojnog budžeta i finansiranja imperije („Stigli smo do krajnjih granica naših mogućnosti“, rekao je Gorbačov Politbirou 1986, str. 178). Konačno su se pomirili s gubitkom imperije, pod uslovom da uspeju da je „prodaju“ za čvrstu valutu kojom će oporaviti ekonomiju. Ali Gorbačov, primećuje Bartel, nije sproveo ekonomske reforme. Obećavao je da će dobijeni novac upotrebiti da produbi i ubrza perestrojku. Kada je novac stigao (15 milijardi maraka iz Zapadne Nemačke), reforme nisu sprovedene, a sudbina novca ostaje nepoznata.

(Fascinantan je kraj 10. poglavlja u kome se opisuje kako se odvijala ova neverovatna trgovina. Cenjkanje je teklo kao na pijaci. Gorbačov je tražio 20 milijardi maraka za povlačenje sovjetskih jedinica iz Istočne Nemačke. Kohl mu je ponudio 5 milijardi. Zatražio je od Amerikanaca da mu pomognu, ali oni su odbili. Kohl je onda uspeo da prikupi 8 milijardi, ali Gorbačov je ponudu odbio kao „ćorsokak“. Kohl je podigao ponudu na 12 milijardi. I to je odbijeno. Kohl je u očajanju ponudio i 3 milijarde kredita bez kamate. To je ponuda koja je na kraju prihvaćena.)

Poslednje poglavlje ostavlja čitaoca pred teškim pitanjima koja su i danas aktuelna. Kako je moguće da je Gorbačov bio toliko nekompetentan kako u pregovorima tako i u razvoju politika? Otkud tolika razlika između onoga što je Gorbačov znao da mora učiniti i onoga što je učinio? Ako se imperija već morala prodati, zašto su pregovori tako loše obavljeni? Da li je u pitanju manjak znanja i sofisticiranosti rukovodstva, nedostatak vremena, nesposobnost da se shvate sve posledice? Ništa od toga nije razjašnjeno, ali Bartelova knjiga, naročito 11. poglavlje, vraća čitaoce ovim pitanjima. Kada se Gorbačovljeve beskrajne priče i obećanja posle kojih je sledilo traženje novca uporede s postupcima racionalnog, hladnokrvnog i odmerenog Kohla (ili Georgea Busha starijeg) zapanjuje nas razlika u kvalitetu državničkih sposobnosti. Ipak, individualne razlike ne mogu objasniti sve što se dogodilo. Gorbačov je bio u situaciji u kojoj se njegov manevarski prostor (možda zbog politika koje je usvojio) iz dana u dan smanjivao. Kohl je, s druge strane, zahvaljujući prilivu istočnih Nemaca, kvazibankrotu Istočne Nemačke i „dubokim džepovima“ (da citiramo Jamesa Bakera) Zapadne Nemačke imao sve više prostora za pregovore.

Knjiga se završava poređenjem dve imperije: američka imperija je proizvodila i nastavlja da proizvodi neto dobit za Sjedinjene Države, jer zemlje unutar imperije finansiraju deficit Sjedinjenih Država i rast njihovog vojnog budžeta. S druge strane, Sovjetski Savez je od svoje imperije imao samo neto gubitak: morao je da je subvencioniše i izdržava vojsku uvek spremnu da interveniše, potkopavajući tako unutrašnji ekonomski prosperitet. („Posle 1980, američka imperija je postala važan materijalni resurs Vašingtona, dok je sovjetska imperija bila sve veći teret za Moskvu“, str. 341). Jednu imperiju su činile i čine zemlje koje su se dobrovoljno priključile, drugu okupirane zemlje. Ali najvažnija razlika je u tome što je samo jedna od njih bila ekonomski uspešna.

Branko Milanović

Global inequality and more 3.0, 10.11.2022.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 19.11.2022.