Moj otac je bio otelovljenje liberalnog pojedinca. Ironija je u tome što je bio i doživotni marksista. Da bi živeo, morao je da prodaje svoj rad šefovima čeličane u Eleusini. Ali svaku pauzu za ručak provodio je lutajući kroz otvoreno dvorište Arheološkog muzeja, uživajući u novootkrivenim drevnim stelama koje su pokazivale da su antičke tehnologije bile mnogo naprednije nego što se mislilo.

S posla se vraćao oko 5, i posle kraće popodnevne sijeste bio je spreman da se uključi u naš porodični život ili se posveti beleškama iz akademskih članaka i knjiga koje je čitao. Ukratko, njegov život u fabrici bio je jasno odvojen od privatnog života.

To je vreme kada su levičari poput nas bili spremni da priznaju da nam je kapitalizam, ako ništa drugo, bar osigurao lični suverenitet, doduše unutar jasno postavljenih granica. Koliko god da je bilo naporno raditi za šefove, čovek je mogao odvojiti deo sopstvenog života samo za sebe i u njemu ostati autonoman, donositi sopstvene odluke, biti slobodan. Znali smo da jedino bogati zaista imaju slobodu izbora, dok su siromašni slobodni samo da gube. Znali smo i da je najgora vrsta ropstva ona u kojoj robovi nauče da vole svoje lance. Ali umeli smo da cenimo to ograničeno pravo na posedovanje sopstvenog života.

Današnjim mladim ljudima uskraćena je i ta mala uteha. Od trenutka kada prohodaju, implicitno ih podučavamo da treba da posmatraju sebe kao brend, i to brend koji će se ocenjivati na osnovu percipirane autentičnosti. (Što obuhvata i potencijalne poslodavce: „Niko mi neće ponuditi posao“, rekao mi je jednom jedan diplomac, „dok ne pronađem svoje autentično ja“.) U savremenom onlajn društvu, marketing sopstvenog identiteta se jednostavno ne može zaobići. Javno pokazivanje privatnog života jedan je od najvažnijih zadataka današnjih mladih ljudi.

Pre objavljivanja slike ili video snimka, pre ocenjivanja filma, deljenja fotografije ili tvita, oni se moraju zapitati koga će učinjenim izborom privući, a koga odbiti. Moraju otkriti koji od njihovih potencijalnih „autentičnih identiteta“ je najprivlačniji, neprestano testirajući granice sopstvenog mišljenja u odnosu na ono za šta veruju da bi moglo biti prosečno mišljenje kreatora javnog onlajn mnjenja. Pošto je danas svako iskustvo moguće zabeležiti i podeliti, neprestano su opsednuti pitanjem treba li to i da učine. Ako prilika za deljenje iskustava nema, one se mogu zamišljati, što se i čini. Svaki naš izbor, sa ili bez svedoka, još jedan je korak u procesu pažljive izgradnje identiteta.

Čovek ne mora biti levičar da bi primetio da je pravo na deo dana kada nismo na prodaju praktično nestalo. Ironija je u tome što za slom liberalne individue nisu zaslužni fašistički crnokošuljaši ili staljinistički komesari. Pad se dogodio onda kada je novi oblik kapitala pozvao mlade da odgovore na najliberalniju zapovest od svih: da budu svoji. Od svih modifikacija ljudskog ponašanja koje je kapital u oblaku uspeo da sprovede i monetizuje, to je verovatno najimpresivnije, krunsko dostignuće.

Posesivni individualizam nikada nije bio dobar za duševno zdravlje. Tehno-feudalno društvo, kakvo je kapital u oblaku stvorio, čini ga još pogubnijim, jer je srušena ona ograda koje je liberalnoj individui pružala utočište, mogućnost da se povuče s tržišta rada. Kapital u oblaku je rasuo individuu u mnoštvo fragmentiranih podataka, pretvorio ju je u identitet sačinjen od izbora izraženih klikovima kojima algoritmi manipulišu na načine koje ne možemo da pojmimo. Tako smo dobili individue koje nisu toliko posesivne koliko su zaposednute; ili bi trebalo reći, individue koje nemaju kapaciteta za samoposedovanje. Sposobnost fokusiranja je umanjena kooptiranjem pažnje.

Nismo izgubili snagu volje. Ne, našu pažnju je kidnapovala nova vladajuća klasa. A pošto je poznato da algoritmi kapitala u oblaku učvršćuju patrijarhat, najgore stereotipe i već postojeće represivne odnose, najviše stradaju oni koji su najranjiviji – žene, mentalno oboleli, marginalizovani i siromašni.

Ako smo iz primera fašizma izvukli neku korisnu pouku, onda je to razumevanje čovekove podložnosti demonizujućim stereotipima, kao i ružne privlačnosti (i moći) emocija kao što su strah, zavist i prezir koje takvi stereotipi izazivaju u nama. U aktuelnoj društvenoj stvarnosti, oblak nas postavlja oči u oči sa strašnim i prezrenim „drugim“. Budući da u onlajn nasilju naizgled nema krvi i bola, spremniji smo da na „drugo“ odgovorimo izazivačkim, podsmevajućim jezikom i besom. Tehno-feudalizam je ponudio bigoteriju kao emocionalnu kompenzaciju za anksioznost i frustracije koje proističu iz teškoća u fokusiranju i izgradnji identiteta.

Moderatori sadržaja i propisi o govoru mržnje ovde nisu od pomoći, jer je opisani mehanizam imanentan kapitalu u oblaku i algoritmima optimizovanim da rentijerske prilive velikih tehno kompanija uvećavaju koristeći upravo mržnju i nezadovoljstvo. Zakonodavci ne mogu regulisati algoritme koje je usavršila veštačka inteligencija koju ni njeni tvorci ne razumeju. Da bi sloboda imali izgleda za opstanak, kapital u oblaku se mora socijalizovati.

Moj otac je verovao da je pronalaženje bezvremene lepote na koju ćemo se fokusirati, kao što je on činio u dvorištu muzeja u Eleusini, jedina odbrana od demona koji kruže oko čovekove duše. Godinama sam i sâm pokušavao da radim to na svoj način. Ali u doba tehno feudalizma, izolovani individualni napori neće biti od velike pomoći. Rešenje nije ni odbacivanje interneta, isključivanje telefona i plaćanje gotovinom umesto karticom. Ako se ne udružimo, nikada nećemo uspeti da kapital u oblaku civilizujemo i socijalizujemo – i najzad oslobodimo umove ljudi njegovog stiska.

Tu nas čeka velika kontradikcija: utemeljujuća liberalna ideja o slobodi kao samoposedovanju može se sačuvati jedino temeljnom rekonfiguracijom vlasničkih prava nad sredstvima proizvodnje, distribucije, saradnje i komunikacije koja su preseljena u oblak. Oživljavanje liberalne individue traži upravo ono što liberali preziru: novu revoluciju.

Janis Varufakis

Project Syndicate, 24.04.2023.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 02.05.2023.