Imajući u vidu da je država manjinski vlasnik u Komercijalnoj banci, krajnje je nejasno zašto se o njenoj prodaji govori kao o privatizaciji, kaže u intervjuu za Bankar.rs stručnjak za razvoj i investicije Mahmud Bušatlija. Napominje i da je nejasno zašto se država uopšte odlučila na prodaju ove banke, imajući u vidu da je izuzetno profitabilna i da donosi novac državnom budžetu.

– Privatizacija Komercijalne banke je izvršena davno, ulaskom EBRD-a i IFC-a. Država u suštini nema više od 51 odsto vlasništva, te se po međunarodnim normama ne može smatrati državnom bankom. Čim imate čak i manji obim privatnog kapitala u bilo kojoj banci, ne može se smatrati da je ona državna – objašnjava Bušatlija.

MMF je taj koji insistira na, kako kažu, privatizaciji Komercijalne banke.
– Čudi me i to da MMF insistira na tome, jer upravo su ovo o čemu sam pričao njihove norme. Kada država nema apsolutnu većinu, nego dovoljan dio da upravlja dok se ne dogovore ostali da mogu da promijene taj status prevlasti. Ako je većina u rukama privatnog kapitala, praktično oni imaju veća prava u odlučivanju nego država ukoliko se dogovore svi zajedno. No taj stav MMF-a je vjerovatno posljedica toga što naši nadležni nikada nisu otvoreno rekli da je Komercijalna banka privatizovana po njihovim normama.

Šta je onda zapravo razlog prodaje?
– Ni meni nije jasno, da budem iskren. Objašnjenja koja dolaze iz Ministarstva finansija su besmislena. Ministar je naime direktno u sistemu upravljanjua bankom i on je najodgovorniji jer predstavlja vlasnika. On mora da zna da je ta banka vrlo profitabilna i da državi donosi fiskalni prihod kroz dividende. Zaista ne vidim razloog da država izađe iz bankarskog sektora, jer mi bolju banku od Komercijalne , rangiranu i dobro pozicioniranu na tržištu lokalnom, nemamo.

Kada pominjemo vlasništvo EBRD-a u Komercijalnoj banci, nije prvi put da međunarodne finansijske institucije kupuju pa preprodaju udio u našim državnim bankama.
– Kada je došao u Srbiju početkom ovog veka EBRD je učestvovao u privatizaciji nekoliko banaka, poput Eksim banke. To je sve rađeno u okviru jednog programa tokom koga je zapravo i nastao EBRD. Dolazili su naime u zemlje u tranziciji, unosili kapital u banke koje su do tada bile državne i zatim osavremenjivali i harmonizovali rad tih banaka sa bankama na zapadnom tržištu. Nakon završetka tog procesa prodavali su svoje učešće u tim bankama. Svaki put kada se to desilo, u svim tranzicionim zemljama uključujući i Rusiju, kad bi EBRD izlazio iz tih banaka, on je izlazio sa ogromnom dobiti, čak deset puta većom od kapitala koji je unosio i nikada se niko nije bunio. To samo pokazuje da mi zapravo ne znamo da se borimo za naša prava i naše potrebe.

Čini se da država Srbija generalno nije dobro postupala kada je u pitanju državni bankarski sektor.
– Velika šteta je nanijeta državi već 2001. godine kada su ukinute, umkesto restruktirane banke. Tada su ukinute četiri najveće državne banke koje su držale praktično kolaterale cijele privrede koja je postojala u Srbiji. Tada je to možda bilo potrebno da bi se mogla izvršiti privatizacija koja pak nije pokazala nikakve dobre rezultate. Zato su se s druge strane mnogi obogatili. To može i sada da bude motiv, kada govorimo o prodaju Komercijalne banke, više ličnog karaktera nego zaštite javnog interesa. Jer javni je interes da država ima barem jednu banku, ako već ne većinu udjela na bankarskom tržištu. Jednostavno, država mora imati status kako bi zarađivala pare.

Reklo bi se da se država nije ništa bolje pokazala ni po pitanju javnih preduzeća?
– Svojevremeno je donijet zakon o javnim preduzećima prema kome je država trebalo da formira komisiju koja bi se bavila kadrovskom politikom. Takođe je bilo predviđeno da to upravljačko tijelo bude oslobođeno političkog uticaja. No, taj zakon do danas nije sproveden. To je jedan od problema, što mi zakone i kada donesemo, ne primjenjuemo ih. Problem je generalno način na koji se upravlja državnim kapitalom, uključujući i državni bankarski kapital.

Kada govorimo generalno o bankarskom sektoru, uveliko je u toku njegovo ukrupnjavanje. Slažete li se i vi sa već uvreženom ocjenom da je to pozitivno jer imamo previše banaka?
– Ukrupnjavanje je uvjek posljedica kriznih perioda, a svjetski bankarski sistem je pod velikim pritiskom još od svjetske krize 2008. Jedna od reakcija na te probleme, koji u posljednjih deset godina samo mijenjaju oblik, je ukrupnjavanje. Dakle, to je odbrambeni mehanizam i to je u redu. S druge strane, ne može se nikada reći da je previše banaka dokle god one propisno rade i dok su jedne drugima konkurencija. U tom slučaju može da ih bude koliko god. No, problem je kod nas bio što smo imali periode u kojima su se strane banke među sobom dogovarale i nisu baš jedna drugoj konkurisale.

Kako vi gledate na jednu od akvizicija koje su se desile u posljednje vrikeme, kupovinu Sosijete ženeral banke od strane OTP-a?
– U slučaju OTP-a i Sosijete ženerala je jednostavno Sosijete postao glomazniji a iscrpio je svoje potencijale u Srbiji. S druge strane, OTP je ovde vrlo angažovan i agresivno se širi, počev od preuzimanja Vojvođanske banke. Težeći da se rašire na čitavu Srbiju, kupili su i Sosijete jer oni imaju dobru pokrivenost u Srbiji. Za građane se tu ništa bitno promijeniti neće.

Koji je po vama osnovni problem našeg bankarskog sektora?
– Naš bankarski sistem je zasnovan na imovinskom kolateralu. U privredi je to veliki problem jer u tržišnoj privredi nije osnovni koolateral hipoteka već poslovni plan. Kada neko hoće da traži novac za svoj projekat, on odlazi sa biznis planom a ne sa hipotekom svoje kuće. A kod nas je nažalost čitav taj sistem okrenut isključivo hipotekama. Tu je dodatni problem što je bilo mnogo slučajeva da su se procjene objekata pod hipotekom prikazivale i desetostruko veće, pa zato banke nisu ni mogle na taj način da se naplate. To je jedan poremećeni sistem koji je daleko od suštine privrednog sistema, a to je da privreda treba da garantuje svojim projektom i profitom a ne imovinom.

Privreda se godinama žali na nedovoljnu dostupnost kapitala.
– Naš finansijski sektor je vrlo plitak. Banke ne finansiraju dovoljno privredu, već više zarađuju na državnim dugovima. To se vidi i po samoj privredi koja ne raste onako kako bismo mi željeli.