Počeli su bez ičije pomoći, kao mala porodična firma, a sada zapošljavaju više od 60 radnika i izvoze u 110 zemalja. Kažu – za uspjeh ne treba mnogo.
“Da recimo programiraš, treba ti 20 do 30 hiljada dinara za laptop, šolja kafe i već u svojoj kuhinji imaš radno mjesto i možeš da prodaš taj proizvod na internetu. Nisu potrebna ne znam kakva ulaganja”, kaže Nebojša Matić, vlasnik i direktor firme “Mikroelektro”.
Prema podacima Evropske komisije, 75 odsto privatnih firmi u Hrvatskoj su porodične, a 50 odsto radno sposobnog stanovništva zaposleno je u takvim firmama. Nemaju beneficija, mada se razgovara o tome da se zapošljavanje članova domaćinstva tretira kao ‘start ap’, pa da doprinosi na plate i poreze budu manji.
[widgets_on_pages id=”Baner”]
“Između tri do pet hiljada eura je bio temeljni kapital. Sad su omogućili da se to radi za 100 do 150 eura registracije, s tim da ste obavezni da se u dvije do tri godine dokapitalizuje puna vrijednost kompanije, što je naravno za mlade ljude izvrsna stvar”, kaže Natalija Pekić, ekonomista iz Hrvatske.
Fijat, Henkel, Ikea – takođe su porodična preduzeća koja su profesionalizovala upravu, postala multinacionalna i zapošljavaju na hiljade ljudi. Za uspjeh, ipak, nije dovoljan samo trud, nego i poznavanje psihologije, ekonomije, pravnih i poreskih propisa.
“U regionu jako fali znanja i tu bi mogla država napraviti nešto, recimo podsticati neku obuku konsultanata, neku edukaciju da napravimo neke ekipe profesionalaca koje će sjutra biti u stanju da pomognu tim preduzećima”, smatra profesor Jaka Radnjal iz Slovenije.
U pojedinim zemljama, prelazak vlasništva sa roditelja na djecu država oporezuje i do 50 odsto, zbog čega se naslednici često odluče da prodaju preduzeće.
Osnivači uglavnom ne žele da porodični posao predaju drugome i čim njih nestane rast takvog preduzeća se zaustavlja.
Rješenje za stručnjake je zapošljavanje menadžera, što bi perspektivnim firmama obezbijedilo dalji rast i povećanje broja zaposlenih.
