Nikome nije do slavlja, mada Svjetska trgovinska organizacija slavi 20 godina postojanja. Na njen račun idu neki uspjesi i mnogo više propusta. Postavlja se pitanje, kome ova organizacija uopšte još treba.
Arhitekta svjetske trgovine, pratilac globalizacije – to je Svjetska trgovinska organizacija (STO). Kada je osnovana 1994. i potom 1. januara 1995. počela sa radom, očekivanja su bila velika: eliminisanje trgovinskih barijera, ograničavanje protekcionizma, otvaranje tržišta za zemlje u razvoju. Ali, ispalo je drugačije.
Političke prepirke, krute strukture i brz napredak svjetske privrede na koji se nije brzo reagovalo, pretvorili su STO u zastarelu instituciju.
“STO je srednjovjekovna organizacija“, rekao je 2003. Paskal Lami, bivši generalni direktor STO. Više od deset godina kasnije, STO i dalje tapka u mjestu, vuče se iza globalizacije i bori za svoj imidž. Šta je to krenulo naopako?
[widgets_on_pages id=”Baner”]
Tokom dvije decenije postojanja STO je postigla mnogo, ali lista propusta je ipak duža. Problemi, najvećim dijelom u sopstvenoj režiji.
“STO nije u stanju da prilagodi svoj regulatorni okvir novim izazovima. Članice nisu spremne da promijene organizacione strukture“, kaže Kristijan Tietje, profesor međunarodnog privrednog prava. To se posebno odnosi na princip jednoglasnosti. Prema statutu,STO, odluke se donose konsenzusom. Sa skoro 160 država članica to je zaista težak zadatak.
Možda se baš zato pravo u oblasti međunarodne trgovine nije značajno razvilo u poslednjih 20 godina, „što se ne može reći i za globalnu trgovinu“, kaže Ahim Rogman, profesor spoljnotrgovinskog prava. Vrijeme je više nego zrelo za prvu sveobuhvatnu reviziju paketa STO. Veliku nepravdu Rogman vidi u slabom uključivanju zemalja u razvoju u procese donošenja odluka. Jer, u međuvremenu, ogromna većina članica STO jesu zemlje u razvoju.
A one velike, čini se, koriste dvostruke standarde: “Vodeće ekonomske sile, EU i SAD, zalažu se za slobodnu trgovinu samo kada to služi njihovim interesima. Dok svoja poljoprivredna tržišta štite protekcionističkim mjerama od jeftinijih poljoprivrednih proizvoda iz zemalja i ekonomija u razvoju, od tih istih zemalja zahtijevaju liberalizaciju nacionalnih tržišta u oblastima u kojima su one mnogo konkurentnije“, kaže Sven Hilbig iz organizacije Hleb za svijet.
Ali nije baš sve tako crno: Konačno, STO je i dalje jedini forum gde se na međunarodnom nivou odlučuje o pravilima svjetske trgovine. Simon Evenet, profesor za spoljnu trgovinu i razvoj na Univerzitetu u Sent Galenu, velikim uspjehom smatra pridobijanje novih članica. “STO je uspjela da dovede ključne zemlje kao što su Kina, Rusija ili Saudijska Arabija.“
I ne samo to: “Procedure za rješavanje sporova su centralni element STO. To je izuzetno uspješna priča“, kaže Kristijan Tietje. Čak i zemlje u razvoju mogu na taj način natjerati velike i uticajne industrijske nacije da popuste. Evropska unija je već više puta morala svoje zakone da prilagodi STO.
Posebno posle finansijske i ekonomske krize, STO je dokazala da je u stanju da protekcionizam drži pod kontrolom, a upravo to je jedan od najvažnijih zadataka organizacije. “Za razliku od ranijih vremena, kriza nije dovela do zatvaranja nacionalnih tržišta“, kaže Ahim Rogman.
Kuda ide STO?
Od konferencije na indonežanskom ostrvu Bali, ponovo se javio optimizam. Krajem prošle godine, države članice su se dogovorile oko reforme organizacije, to je prvi sveobuhvatni sporazum od osnivanja STO. Slavilo se naveliko, baš kao da je pitanju čudo! Sa suzama u očima generalni direktor STO Roberto Azevedo je saopštio rezultate. “STO je postigla sporazum“, rekao je Brazilac.
Međutim, za Simona Eveneta, bliska budućnost STO ipak izgleda prilično sumorno. “Uspjeh na Baliju je bio korak naprijed, ali je brzo postalo jasno da STO ne želi da nastavi sa reformama. Države nisu spremne na kompromise koji će STO učiniti funkcionalnijom“, kaže Evenet.
Da bi povratila svoj kredibilitet i nastavila da igra važnu ulogu u međunarodnoj trgovini, STO mora da doživi unutrašnju katarzu. Potrebni su novi pristupi, možda čak i nove strukture. Šteta što se promjene u strukturi i unutrašnja organizacija specijalizovane agencije UN mogu donijeti samo jednoglasnom odlukom – a to je utopija.
“Nema alternative za jednoglasnost. Nijedna od velikih sila neće nikada prihvatiti da bude preglasana“, zaključuje Evenet.
