Ekonomista Tomas Piketi u engleskom Gardijanu upozorava da sve veći jaz između veoma bogatih i siromašnih ljudi prijeti da uništi postojeći društveni poredak.
Knjiga Tomasa Piketija “Kapital u 21. vijeku” često je bila pominjana na poslednjoj konferenciji Nove ekonomske misli u Torontu koja je održana prošle nedelje. Njegovo razmišljanje o pojavljivanju bogatih plutokrata i njihovom nemjerljivom uticaju na društvo i ekonomiju izazvalo je puno pažnje.
Jaz između bogatih i siromašnih biće sve veći i zaprijetiće da uništi kapitalizam kakvog ga znamo, piše Piketi. Preduslov za kapitalizam je postojanje ekonomske nejednakosti, kako bi se stimulisao rast, preduzimanje rizika i investiranje. Vlade koje pokušavaju da obuzdaju ovakav sistem visokim porezima na imovinu, nasledstvo i kapital samo ubijaju koku koja nosi zlatna jaja, barem je to do sada bilo opšte prihvaćeno mišljenje većine američkih ekonomista.
[widgets_on_pages id=”Baner”]
Međutim, Piketi koristi 200 godina statistike kako bi ih opovrgao. Kapital, kaže on, je slijep. Kada se njegov povraćaj prevaziđe realni rast zarada i proizvodnje, što se istorijski često dešava, tada neminovno zaliha kapitala raste disproporcionalno brže u odnosu na potrošnju. Ekonomska nejednakost raste eksponencijalno.
Najbogatijih 10 odsto u Evropi i SAD imaju 60 do 70 odsto bogatstva, ali smao 25-35 odsto prihoda. Ovakva koncentracija bogatstva je već na nivou od prije Prvog svjetskog rata i kreće sa ka nivou iz 19. vijeka, kada je nasljeđivanje bilo dominantan element u ekonomskom i društvenom životu. Veliko bogatstvo dodaje nezaslužen rentijerski prihod na ostvarene prihode i dodatno podiže nejednakost.
Vjerovali smo da su nevjerovatne socijalne tenzije iz edvardovske Engleske, Francuske iz Belle Epoque i Amerike iz doba “gumenih” barona zauvjek iza nas, ali Piketti pokazuje koliko je period između 1910 i 1950, kada je smanjena ta nejednakost, zapravo bio izuzetak. Bili su potrebni rat i depresija kako bi se nejednakost smanjila i zadržao socijalni mir, zajedno sa potrebom da se uvedu visoki porezi na veliak primanja. Sada se ponovo dešava proces umnožavanja “slijepog” kapitala, a posljedice će biti “potencijalno zastrašujuće”.
Za početak, gotovo da nema novih preduzetnika, osim jednog ili dva spektakularno uspješna start-apa iz Silicijumske doline, koji bi mogli da naprave dovoljno novog novca koji bi se suprotstavio snažnoj koncentraciji postojećeg bogatstva. U tom smislu, “prošlost proždire budućnost”, a u prilog tome govori da su vojvoda od Vestminstera i Erl od Kadogana dvojica su među najbogatijim ljudima u Britaniji, i to zahvaljujući posjedima u centru Londona koje su imali još pre nekoliko vjekova, ako i nespremnosti da se uklone zakonske rupe koje omogućavaju njihovom naslijeđenom bogatstvu da nemjerljivo raste. Podsticaj su na strani toga da je bolje biti rentijer nego neko ko rizikuje i ulaže u nove poslove.
Dinamičnost kapitalizma je svime ovim dovedena u pitanje, ali se i druge snage pridružuju da upropaste sistem. Piketi napominje da su bogataši veoma efikasni u zaštiti svog bogatstva od oporezivanja i da, kao posledica toga, postepeno najveći procenat ukupnog poreskog opterećenja pada na ramena onih na srednjim prihodima. Možda je tačno da u Britaniji najbogatijih 1 odsto plaća trećinu svih poreza na dohodak, ali čini samo 25 odsto od svih poreskih prihoda: 45 odsto dolazi iz PDV-a, akciza i nacionalnog osiguranja plaćenog od strane “običnog” stanovništva .
Kao rezultat toga, teret plaćanja javnih dobara, kao što su obrazovanje, zdravstvo i stanovanje je veći nego što prosječni poreski obveznici mogu da podnesu. Recept bogaćenja bogatih na taj način postaje recept za usporavanje, nastajanje rentijerske ekonomije sa težim uslovima rada i degradiranjem javne usluge. U međuvremenu, bogati postaju sve bogatiji i više se odvajaju od društava čiji su dio. Još jednom: ne zaslugama ili napornim radom, već samo zato što su imali sreće da su rukovodili kapitalom koji je tokom vremena imao veći prinos.
Naš kolektivni osećaj za pravdu je pogođen. Lekcija iz prošlosti je da društva pokušavaju da zaštite sebe: ona zatvaraju svoje granice ili imaju revolucije – što rezultira oružanim sukobima, strahuje Piketi.
Njegovi kritičari tvrde da sa većim životnim standardom ovo ogorčenje prema super-bogatima opada i oni dovode njegovu statistiku pod pitanje. Međutim, ona je dosad izdržala sve napade.
