Poslednje poglavlje u doktorskoj disertaciji koju je nedavno napisao Mauricio de Rosa posvećeno je shvatanju kapitala kod neoklasičnih ekonomista i marksista. Mauricio pažljivo prenosi Marxove koncepte konstantnog i varijabilnog kapitala u nacionalne račune kakve danas koristimo i pravi razliku između Marxove profitne stope i neoklasične stope prinosa. (Član sam ispitne komisije i ne mogu reći ništa više.)

To poglavlje me je inspirisalo da (ponovo) razmislim o definiciji kapitala. U neoklasičnoj ekonomiji kapital je suma vrednosti svih proizvodnih i finansijskih sredstava. Pošto je kapital veoma heterogen, ne možemo ga izražavati kao fizičku već samo kao vrednosnu veličinu. To je dovelo do „debate dva Kembridža“ 50-ih i 60-ih godina 20. veka koja nikada nije razrešena. Kada istražujemo imovinsku nejednakost, uobičajeno je uključivanje i vrednosti neproizvodne imovine kao što su nakit, umetnička dela i tako dalje. Za imovinu koja ne donosi gotovinski prinos, a koju vlasnici sami koriste (kao što su kuće) koristi se njena procenjena vrednost.

Marxovo shvatanje kapitala je drugačije. Uzmimo kao primer obućara koji radi u sopstvenoj radionici. Neoklasični ekonomisti procenjuju vrednost (cenu) svih alatki u vlasništvu obućara i tu vrednost priključuju vrednosti nacionalnog kapitala. Za Marxa to nije kapital. Sredstva za proizvodnju predstavljaju kapital jedino ako se „koriste za sticanje viška vrednosti korišćenjem plaćene radne snage“. Naš obućar ne koristi dodatnu radnu snagu, pa su njegove mašine samo sredstva za proizvodnju, fizičke alatke. One postaju kapital tek kada obućar odluči da proširi posao, plati radnike da rade na njegovim mašinama, a svoj rad ograniči na upravljanje. Tog trenutka alatke postaju kapital. Zato nacionalni račun prema Marxovom konceptu kapitala isključuje vrednost mašina i alatki u vlasništvu radnika-vlasnika (kao što je pomenuti obućar), zadruga i većine neinkorporiranih preduzeća. U zemljama u kojima je sektor radnika-vlasnika relativno veliki, kao u Južnoj Americi, dobar deo onoga što danas nazivamo „kapitalom“ ne bi prošao ovaj test. Iz anketa domaćinstava znamo da u Južnoj Americi približno trećina ukupnog dohotka dolazi iz sektora koji čine radnici-vlasnici. Otuda se može pretpostaviti da bi približno trećina (ili nešto manje) onoga što se danas smatra kapitalom bilo „izgubljeno“. Pošto je taj segment kapitala manje neravnomerno distribuiran nego „kapitalistički“ kapital, verovatno je da bismo empirijski ustanovili da je koncentracija kapitala, kada se prihvati Marxova definicija, znatno veća nego što se sada procenjuje.

Tu se otvara još jedno, složenije pitanje. Marx, kao i svi klasični autori (Quesnay, Smith, Ricardo), podrazumeva da se zarade isplaćuju unapred, pre nego što proces proizvodnje otpočne. To znači da ako naš obućar odluči da postane kapitalista, uz alat (za koji pretpostavljamo da ga već poseduje) mora unapred obezbediti sredstva za isplatu radnika. To zvuči razumnije nego (podrazumevana) neoklasična pretpostavka da se zarade isplaćuju na kraju proizvodnog procesa. Zašto? Zato što u slučaju da se zarade isplaćuju na kraju radnici postaju partneri u preduzetničkom poduhvatu, jer (obećane) zarade direktno zavise od sposobnosti obućara-kapitaliste da cipele proda po očekivanoj ceni. To je očigledno nerealistično, možda i apsurdno. Radnici ne snose rizik preduzeća; zapravo, ključna razlika između radnika i vlasnika kapitala je u tome što rizik snose isključivo vlasnici kapitala. Ako se zarade isplaćuju pre procesa proizvodnje, onda neko mora imati na raspolaganju dovoljna sredstva da to učini. Taj neko je kapitalista. To je njegov „varijabilni kapital“. Zato u smislu nacionalnih računa i izračunavanja imovinske nejednakosti plate akumulirane u kapitalističkim preduzećima treba pripisati njihovim vlasnicima. To znači da fond zarada u kompanijama kao što su Tesla ili Google treba pripisati kao kapital, u alikvotnim udelima, svim vlasnicima deonica ovih kompanija. Zato Marxov koncept kapitala uključuje i znatan deo onoga što je danas označeno kao prihod radnika. Ako posedujem 1% deonica neke kompanije, moj kapital nije samo aktuelna vrednost posedovanih deonica (koja je načelno jednaka očekivanom eskontovanom iznosu dobiti) već i 1% procenat iznosa zarada koje kompanija isplaćuje. Ovde je problem u vremenskom okviru: da li bi budući iznos zarada takođe trebalo izražavati kumulativno kao što se izražava vrednost deonica?

S jedne strane, isključivanjem vrednosti alatki i mašina u vlasništvu radnika „izgubili“ smo deo kapitala. S druge strane, kapital je proširen uključivanjem zarada koje isplaćuje kapitalistički sektor. Njihova vrednost je pripisana vlasnicima kapitala koji ih načelno isplaćuju unapred. Nije sasvim jasno da li se izračunata nejednakost kapitala tako uvećava. Vlasnici deonica u izrazito kapitalno intenzivnim sektorima u kojima je budžet zarada (varijabilni kapital) relativno mali verovatno ne bi primetili znatnije uvećanje svog kapitala. Kako bi se to odrazilo na nejednakost zavisi od nivoa koncentracije vlasništva u kapitalno intenzivnijim i kapitalno manje intenzivnim sektorima. Usput, to je tema vredna istraživanja, nezavisno od toga da li se slažete s Marxovom definicijom kapitala ili ne. Mislim da još nije zadobila pažnju koju zavređuje.

Ako je A = vrednost proizvodnih i finansijskih sredstava koja se koriste u kapitalističkom sektoru, B = vrednost proizvodnih i finansijskih sredstava koja se koriste u sektoru radnika-vlasnika, C = neproizvodna imovina, a D = zarade koje se isplaćuju u kapitalističkom sektoru, onda prihvaćeni koncept kapitala odgovara formuli A+B, dok prihvaćeni koncept imovine dodaje tome i C. Marxov koncept kapitala odgovara formuli A+D. Otuda je jasno da ukupna količina kapitala prema neoklasičnom i Marxovom shvatanju zavisi od odnosa B i D. U manje razvijenim (kapitalističkim) ekonomijama sektor samozaposlenih može biti veliki, pa B ima visoku vrednost, dok je vrednost D mala. U hiperkapitalizovanim ekonomijama B teži nuli, dok D ima visoku vrednost.

Drugim rečima, kako kapitalizam postaje „kapitalističkiji“, uvećava se vrednost onoga što se smatra kapitalom. Čini se da to ima smisla. U ekonomiji malih proizvođača, na primer, malih zemljoposednika, ukupan kapital neće biti veliki. U takvoj ekonomiji nema mnogo kapitalističkih preduzeća (pa je vrednost A mala), a plate koje ta preduzeća isplaćuju čine manji deo ukupnih prihoda radne snage. Tako dolazimo do zaključka da je određenje kapitala istorijski uslovljeno. Kada poredimo kapital u Francuskoj i Kamerunu, ne poredimo ukupan broj alatki u ove dve zemlje: ono što poredimo je broj alatki koje vlasnici koriste za ostvarivanje profita. Da zaključimo, kapital kao takav ne postoji izvan konkretne stvarnosti i postojećih proizvodnih odnosa.

Bilo bi zanimljivo izraditi empirijske procene kapitala prema Marxovom shvatanju i ustanoviti kako promena definicije utiče na odnos nacionalnog kapitala i dohotka, te na nejednakost distribucije kapitala.

P.S. Možda bi za potpunije razumevanje nekog društva trebalo koristiti vrednost svih alata (kao što čine neoklasični ekonomisti), kao i vrednost alata koji koristi plaćena radna snage (kao što čini Marx). Prvi podatak ukazuje na nivo ekonomskog razvoja, a drugi na prirodu društvenih odnosa.

Branko Milanović

(Global inequality; Peščanik.net; prevod: Đ. Tomić)