Perspektiva prijema novih članica u Evropsku uniju (EU) do kraja mandata buduće Evropske komisije (EK) izgleda optimističnije nego ikada u posljednjoj deceniji. I ako ne dođe do punopravnog članstva jedne nove članice, realno je očekivati da do kraja ove dekade, barem jedna zemlja zaključi pregovore o članstvu i samo čeka datum prijema, pše RSE.

Tokom kasne jeseni će početi petogodišnji mandat nove Evropske komisije.

Predsjednica ove izvršne institucije Ursula fon der Lajen je već najavila da će proširenje EU biti osnovni prioritet institucije koju će ona ponovo voditi i u novom mandatu do 2029. godine.

Tačno prije deset godina, prilikom prvog govora kao šef Evropske komije (EK) u Evropskom parlamentu, tadašnji predsjednik te komisije, Jean Claude (Žan Klod) Junker je u septembru 2014. godine prvi javno izgovorio da tokom njegovog mandata EU neće rasti.

Bio je to “hladan tuš” za zemlje regiona kojima je od 2003. godine, redovno obećana evropska perspektiva.

Junkerov mandat je okončan 2019. godine, a prevaziđena su njegova najmračnija predviđanja.

Namkenski komesar za proširenje – dokaz posvećenosti procesu

Predsjednica Evropske komisije je nedavno potvrdila da će imenovati posebnog komesara za proširenje, što je, prema njoj dokaz povećane važnosti portfelja.

“Proširenje je bilo prioritet tokom prvog mandata ove Komisije i predsjednica Fon der Lajen je već jasno stavila do znanja da će to i dalje biti strateški prioritet, unapređujući njenu namjeru da u budućem kolegijumu imenuje namjenskog komesara za proširenje”, izjavila je za Radio Slobona Evropa (RSE) Ana Pisonero, portaprolka EK.

Godinama je u EU dominirao takozvani “zamor od proširenja”.

Invazija Rusije na Ukrajinu bila je neka vrsta poziva za buđenje.

Moguće članstvo u EU se vidi kao alat da se ublaži uticaj Rusije na neke zemlje koje su van EU granica a koje a koje plutaju između istoka i zapada.

Deset zemalja na čekanju

Prije rata u Ukrajini, dio procesa proširenja je bilo sedam država: Albanija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Sjeverna Makedonija, Srbija, Kosovo i Turska.

Sa obzirom da je sad u procesu proširenja čak deset država, jer su tu obuhvaćene države iz Istočnog partnerstva (Ukrajina, Gruzija i Moldavija), to je sada postao važan resor u Evropskoj komisiji. Shodno s tim i zanimanje je puno veće nego što je bilo na početku prvog mandata Fon der Lajen, 2019. godine.

Posljednji komesar koji se bavio isključivo proširenjem, bio je Olli Rehn (Oli Ren) i tokom njegovog mandata je došlo do posljednjeg proširenja EU, kada je Hrvatska postala punopravna članica.

Poslije Rehna, troje komesara koji su naslijedili tu funkciju (Štefan File, Johanes Hahn i Oliver Varhelji) su u portfelju imali i proširenje i susjedstvo EU.

Iako komesari za proširenje, svi oni su imali mnogo veći broj država u sektoru susjedstva nego proširenja.

Jana Jurova, ekspert iz Instituta za evropske politike (EUROPEUM), je mišljenja da unutar EU sada zaista postoji politička volja za prijem novih članica u evropski blok.

“Vjerujem da trenutno imamo određenu političku volju unutar EU a prioritet je dat proširenju koje nismo vidjeli u prošloj deceniju i po. Znak za to je i najava Ursule fon der Lajen da će u okviru nove evropske komisije, postojati namjenska pozicija komesara za proširenje koje bi moglo pomoći da se poboljšaju smjernice koje su date za zemlje kandidate, i dalje ubrzati proces. Ako jedna zemlja pokaže ubjedljiv napredak u ispunjavanju kriterijuma za pristupanje, moglo bi biti moguće vidjeti još jedno proširenje Unije do 2030. ili u najmanju ruku završetak procesa pristupanja i početak ratifikaciju ugovora o pristupanju”, ocijenila je Jurova u izjavi za RSE.

Sedam talasa proširenja, jedan ‘Big Bang’

Od njenog formiranja 1957 godine, Evropska unija je sedam puta primila nove članice. 2004. godine je došlo do najvećeg proširenja u istoriji, takozvani “Big Bang” (Veliki prasak) kada je EU odjednom primila 10 novih članica.

Niko nema više očekivnja da će se “Big Bang” ponoviti.

EU će najvjerovtnije nastaviti da se širi, u više talasa, ali sa manjim brojem država.

“Imajući u vidu da s obzirom na velike razlike i različite nivoe pripremljenosti među kandidatima, ovo skoro sigurno neće biti još jedan ‘veliki prasak’ proširenja već će se primjenjivati princip ‘Regate’, dozvoljavajući da svaka zemlja koja je spremna da prva napreduje”, mišljenja je Jana Juzova.

Hronologija proširenja od osnivanja EU

1957. – Osnivači Evropske ekonomske zajednice – preteče EU

Belgija, Francuska, Italija, Luksemburg, Holandija, Njemačka

1973. – Prvi talas proširenja

Danska, Irska, Velika Britanija (napušta EU 2020. godine nakon referenduma)

1981. – Drugi talas proširenja

Grčka

1986. – Treći talas proširenja

Portugalija, Španija

1995. – Četvrti talas proširenja

Austrija, Finska, Švedska

2004. Peti najveći tlas proširenja (takozvani Big Bang)

Kipar, Češka, Estonija, Mađarska, Letonija, Litvanija, Malta, Poljska, Slovačka, Slovenija

2007. – Šesti talas proširenja

Bugarska, Rumunija

2013. Sedmi (posljednji talas) proširenja

Hrvatska (najnovija članica)

Srbija i Crna Gora lideri iz regiona

Nakon početka ruske agresije na Ukrajinu, narativ evropskih zvaničnika o proširenju EU se uglavnom odnosni na buduće članstvo Kijeva.

Međutim, ne mogu se zaobići zemlje Zapadnog Balkana koje su daleko naprednije u pristupnom procesu i mnogo duže čekaju prijem.

Crna Gora i Srbija se smatraju liderima iz regiona u pristupnim procesima.

Doduše ove dvije zemlje se nalaze u nejednakim fazama u pristupnim pregovorima.

Pregovori između Beograda i Brisela su praktično zaleđeni već tri godine zbog neuvođenja sankcija Rusiji kao odgovor na agresiju protiv Ukrajine.

Crna Gora je u junu ove godine odmrzla pregovore o članstvu; otvorila sva poglavlja te radi ka zatvaranju istih. Najnaprednija je zemlja iz grupe proširenja.

Eksperti iz Evropske komisije ne isključuju mogućnost da bi Crna Gora, pod uslovom da postoji politička volja, mogla zatvoriti sva poglavlja u naredne dvije godine kako bi se otvorio put ka punopravnom članstvu do 2028, najdalje 2030. godine.

Glavni koraci u procesu članstva

Podnošenje zahtjeva za članstvo

Sticanje kandidatskog statusa

Otvaranje pristupnih pregovora

Zatvaranje pregovora

Potpisivanje pristupnog sporazuma

Ratifikacija pristupnog sporazuma u parlamentima svih država članica EU

Stupanje na snagu pristupnog sporazuma

Punopravno članstvo

(Finska je najkraće pregovarala članstvo – dvije godine. Turska najduže – 19 godina, a pregovori još nisu okončani).

I za i protiv u Beogradu i Podgorici

Milka Knežević iz Beograda kaže za RSE da bi Srbija “već trebalo da je u Evropi jer i jeste u Evropi”.

“Ali ta distanca koju ta takozvana Zapadna Evropa, ali to nije ni Zapadna, to je i Zapadna i Istočna jel, nas gura od sebe. Mislim da ta ista Evropa dozvoljava da kod nas u državi ništa ne funkcioniše, da sve propada. Oni to sigurno sve znaju, da ode i školstvo i zdravstvo, sudstvo – sve ono što je baza jedne demokratske države propada – a pušta to da se dešava, pa onda mislim da ona zapravo održava našeg vlastodršca na vlasti i znači ništa nam ne želi dobro. Jedino što bi vredelo to je taj pasoš. Ali i bez tog pasoša, svi se odseliše. Tako da više ne znam čemu bi nam ta Evropa uopšte i služila”, konstatuje ova Beograđanka.

Ona smatra da Srbija neće biti primljena u EU.

“Mislim da će se oni prije raspasti nego što ćemo mi ući, i da će doći do neke druge političke raspodjele u svijetu i da nam ta Evropa onda ništa neće ni značiti”, kaže.

I Mustafa Mehmedović kaže kako Srbija i jeste u Evropi, ali izolovana, te da “nema šanse” da uđe u EU jer je “pravoslavna većinom”.

“Oni pričaju to već dvadeset i nešto godina da pričaju o proširenju, biće još dvadeset i nešto godina da pričaju o proširenju. To je čista politika. U čemu mi zaostajemo za njima? Ne zaostajemo za ni čim. Nego ja mislim, ne znam, to je moje mišljenje, da smo mi previše iskreni i da mnogo više vjerujemo njima, što ne bi trebali da vjerujemo. Jer ja mislim da oni nas samo zamlaćuju”, mišljenja je ovaj građanin Beograda.

O tome da li bi ulazak u Uniju bio koristan kaže: “Ja mislim da narod, 70-80 posto ne vjeruje Evropskoj uniji, šta se dešava sve, mislim da ne vjeruju. Jer ti moraš da kažeš ono šta oni kažu, ne možeš ti sam svojom glavom da razmišljaš. Jer oni sami sebi biraju ko će da vlada u Srbiji. Ne bira narod”.

Nemanja Perović iz Beograda smatra da Srbija neće ući u EU “u narednih deset godina minimum”, a o razlozima kaže:

“Mislim da i naša država ne funkcioniše najnormalnije, ova vlast i prethodne vlasti, a i Evropska unija ne želi trenutno nikoga u svojim redovima, imaju dovoljno već problema svojih, tako da mislim da je obostrano, a da je ovo (proces pridruživanja) samo pro forme radi”, komentariše Nemanja Perović.

To da li bi bilo bitno da Srbija uđe u EU i zbog čega bi građanima tako nešto eventualno bilo bitno, Perović ilustruje primjerom Bugarske.

“Kao što bi jedan moj drug iz Bugarske rekao, kaže, ništa se puno nije promijenilo, samo su političari postali malo više normalni. Ne mogu da više zloupotrebljavaju položaj kao što su pre mogli. Jedno to je neka prednost. Tako da i kod nas bi moglo to da se preslika.

“Bili bismo”, smatra, “natjerani da bolje funkcionišemo.

“Ne zato što se mi plašimo, nego bi morali da slijedimo neka pravila”, zaključuje.

Podgoričanka Andrijana Sjekloća smatra da je “iz više razloga” bitno da Crna Gora uđe u EU, “a najviše zbog usklađivanja svih segmenata društva kao što je obrazovni, zdravstveni, pravosuđe i sve to”.

“A ne znamo kad će Crna Gora ući, ne bih da nagađam. Nisam sigurna da ova dinamika razvoja i stanja uopšte u našem društvu vodi nekom brzom u ulasku, ali eto ja se nadam čim prije, jer bi za sve nas bilo dobro. Pominje se 2028. godina, pominje se i 2030. ali nisam kompetentna. Nadam se čim prije, jer nas treba obuzdati i kontrolisati sa svih strana”, navodi ova Podgoričanka.

Međutim, ugostitelj Balša iz Podgorice smatra da ulazak u EU “ne bi donio dobra našoj omladini, našoj budućnosti, jer bi se izgubila iskra slobode koju su Crnogorci vijekovima branili”.

“Ulaskom u Evropsku uniju gubimo prava na svoje, nezavisne zakone i moraćemo da prihvatimo sve zakone ono što nudi EU. A sad možemo da vidimo da Evropska unija nudi loše stvari kao što su gej parade i ostale stvari koje su nemoralne, tako da ko ima oči može da vidi kuda to sve ide”, navodi ovaj građanin Podgorice koji nije želio reći prezime niti je htio fotografisanje.

Na pitanje da li to znači da ne vidi nijednu dobru stvar u EU, odgovara: “Ako ćemo da prodamo vjeru za večeru, onda možemo da vidimo.”

Marija Jovović, trgovac iz Podgorice, kaže kako ne zna kada će Crna Gora biti primljena u EU, ali misli da to neće biti skoro. Smatra da ne bi ni trebali ući uopšte, jer “nipošto nismo spremni, niti zaslužujemo.

“Nikako. Zato što nismo tog mentaliteta. Niko ništa ne poštuje. Cijela država je takva. Zdravstvo, škola, fakultet, ništa nemamo, državna preduzeća nemamo, nijedno. Možda bi se ulaskom u Evropsku uniju to promijenilo, imali bismo boji standard, ali teško da ćemo ovakvi ući sa ovakvim zakonima, pravima. Sve bi trebalo da se promijeni da bismo mogli da funkcionišemo kao civilizovani narod. Da nema nasilja, da nema narkotika. Da budu svi zaštićeni a ne samo neki. Danas nisam zadovoljna ni stanjem u zdravstvu ni obrazovanju. Ćerka mi studira u Beogradu jer ovdje ne može”, navodi ova tridesetosmogodišnjakinja.

Dvadesetdvogodišnji Miloš Durković misli da bi Crna Gora mogla da uđe u Evropsku uniju, u najoptimističnijem scenariju, za nekih pet ili šest godina. Smatra da je iz godine u godinu bolje stanje.

“Političari skupljaju poene na pitanjima nacionalnog identiteta i bave se nebitnim stvarima što opterećuje taj put. Ali definitivno je bolje nego što je bilo. Možda djeluje da su sve mali koraci ali ako se nastavi ovako mislim da će biti samo bolje. Narod bi, takođe, morao da se promijeni i da se ne opterećuje pitanjima nacionalizma, iako im se to plasira stalno, kako bi smo svi krenuli zajednički”, ocjenjuje ovaj student iz Podgorice.

O tome zašto je važno da Crna Gora uđe u Evropsku uniju, kaže:

“Iako nisam najveći fan Evropske unije, važno je da uđemo jer mislim da će nam donijeti mnogo benefita. Lakše će nam biti, bolji ekonomski standard, imaćemo slobodu kretanja, lakši prelaz u druge države. Volio bih baš da budemo prepoznati kao evropska država, da nas ne prepoznaju po kriminalu, po kojem smo prvi. Lično, nisam protivnik Unije samo smatram da ni tamo nije toliko dobro koliko ljudi pričaju. Nije da imamo puno izbora. Bolje i da smo u EU nego da budemo sa nekim zaraćenim stranaka i da se miješamo u tuđe unutrašnje sukobe.”

EU dostigla rekord u zastoju proširenja

Predsjednik Evrpskog savjeta Charles Michel (Šarl Mišel) je prošle godine poručio da EU treba biti spremna za prijem novih članica do 2030. godine.

Dok su redovno oklijevali da se obavezuju datumima, nakon ovog trenutka, razni zvaničnici EU nisu oskudevali da spomenu ovaj vremenski okvir kao mogućnost.

Međutim i u slučaju da se ostvare najambicioznija predviđanja, i EU zaista primi, barem jednu novu članicu do kraja ove dekade, ili se makar završe procedure za članstvo, EU je već sada postigla rekord najdužeg perioda zastoja u širenju.

Biće skoro dvadeset godina da EU nije više rasla.

Hrvatska najduže uživa status najmlađe članice EU.

Nikad u istoriji EU, nije bilo toliko duge pauze a da nisu primljene nove članice.

Nakon prijema Hrvatske 2013. godine, ne da se EU nije širila, već se i služila, odlaskom Velike Britanije, nakon BREXIT-a, referenduma koji je održan 2016. o izlasku ove zemlje iz evropske porodice.

Izvor: RSE