Bankar iz dalekog Novog Zelanda stiže 1997. godine u ratom razorenu Bosnu i Hercegovinu sa naizgled nemogućim zadatkom.

Sa iskustvom iz zemlje koja vekovima nije ratovala, treba da ujedini monetarni sistem zemlje gde svaki narod koristi svoj novac.

„Srbi su koristili jugoslovenski dinar, Hrvati hrvatsku kunu, Bošnjaci bosanski dinar koji su uveli tokom rata.

„Jedina valuta koju su koristili svi delovi zemlje bila je nemačka marka”, kaže Piter Nikol, prvi guverner Centralne banke Bosne i Hercegovine (BiH) za BBC.

Nova valuta u BiH nastala je na temeljima mirovnog sporazuma u Dejtonu, kojim je okončan rat u ovoj zemlji, a prezentovana je 21. januara 1998.

Zbog poverenja ljudi u nemačku marku, nazvana je – konvertibilna marka.

Bosna nakon Dejtona: Pare u koferu i četiri valute

Raspad socijalističke Jugoslavije, kada su se raspršili snovi o zajedničkoj državi, dogodio se 1992. godine, ali su ratni sukobi tada tek počinjali.

Tačka na rat u BiH konačno je stavljena tek tri godine kasnije – u američkom gradu Dejtonu u državi Ohajo.

Dejtonskim sporazumom 1995. godine, dogovoren je prekid rata, ali i baza za postavljanje finansijskog sistema u ovoj državi.

Prema sporazumu, dogovoreno je „osnivanje Centralne banke BiH, koja će jedina izdavati valutu” u ovoj zemlji.

Začetnik ideje o novoj valuti koja će direktno zavisiti od marke bio je Stiv Hanke, američki ekonomista.

„Ideju sam prvi put uveo u Jugoslaviju još 1990. godine”, kaže Hanke za BBC da je preko valute želeo da reši probleme države koja se raspadala.

Hanke je napisao knjigu o novoj valuti u BiH, koja je pomogla kod finansijskih pregovora u Dejtonu.

„Tokom ručka u hotelu Grand Hajat u Hongkongu 1998. godine, razgovarao sam o Dejtonskom sporazumu sa ambasadorom Ričardom Holbrukom (američkim diplomatom koji je posredovao u mirovnom sporazumu)”, govori Hanke.

„Ispričao mi je kako je bilo lako izaći na kraj sa Slobodanom Miloševićem (predsednikom Srbije) u pregovorima o novom monetarnom sistemu za Bosnu i Hercegovinu.

„Ispostavilo se da je Milošević već bio upoznat sa mojom knjigom koja je bila prevedena na srpskohrvatski.”

Kako su Dejtonskim sporazumom stvorena dva entiteta – Federacija BiH, u kojoj mahom živi hrvatsko i bošnjačko stanovništvo, i Republiku Srpsku, u kojoj pretežno živi srpsko stanovništvo – svako je imao svoju valutu.

„Nema šta se tu nije dešavalo kada imate toliko valuta”, kaže Svetlana Cenić, ekonomistkinja iz Sarajeva za BBC.

„Svako je mogao da štampa novac kako je hteo, to je bila katastrofa.”

Iako se danas to čini neverovatnim, Cenić kaže da se novac mahom nosio u kešu, čak i za vrtoglavo visoke iznose.

„To je bio sistem, kupiš firmu u privatizaciji – doneseš pare u koferu da platiš”, kaže ona.

Ivan Vujičić sada živi u Srbiji, ali je krajem devedesetih stvarao porodicu u Banjaluci.

Te 1997, kada je dobio prvu platu, novac je dobio na ruke u jugoslovenskim dinarima, a kada je hteo da kupi nešto u Sarajevu, morao bi da ga menja u bosansko-hercegovački dinar.

„Mislim da su tada dileri na ulici bolje zarađivali od stranih diplomata u Bosni”, govori Vujičić za BBC.

„Nisam tada imao para da kupim stan, ali verujem da slučajno jesam – morao bih njima da odnesem celu svotu da mi zamene na ulici.”

Kako je Dejtonom odlučeno i da će prvi guverner Centralne banke Bosne biti stranac, 1997. u Sarajevo je došao glavni ekonomista Centralne banke Novog Zelanda Piter Nikol.

„U zemlji sam zatekao 76 registrovanih banaka, ali nijedna od njih nije poslovala u celoj zemlji”, kaže Nikol.

„U suštini su postojala tri odvojena bankarska sistema.”

Ljudi u Bosni, kaže Nikol, „nisu verovali bankama i zato ih nisu ni koristili”.

Ekonomska situacija u Bosni i Hercegovini neposredno posle rata bila je izuzetno teška, kažu i iz Kancelarija visokog predstavnika (OHR).

OHR je međunarodna institucija odgovorna za nadgledanje implementacije sporazuma u Dejtonu, kojim je okončan rat u Bosni i Hercegovini.

„Čak 80 odsto stanovništva je bar delimično zavisilo od humanitarne pomoći u hrani”, objašnjavaju iz OHR.

„Godišnji prihod po glavi stanovnika pao je sa 1.900 dolara, koliko je bio 1990. godine, na 500 dolara.

„Industrijska proizvodnja je bila samo pet procenata od nivoa iz 1990. godine.”

Marka – jer su joj ljudi jedino verovali

Američki ekonomista Stiv Hanke danas je profesor primenjene ekonomije na Univerzitetu Džons Hopkins u Baltimoru.

Tokom devedesetih, najviše vremena proveo je na Balkanu.

Nakon što je posredno savetovao Ante Markovića, poslednjeg premijera SFR Jugoslavije, došao je u Sarajevo u drugoj polovini devedesetih, kao specijalni savetnik Bele kuće za uspostavljanje valutnog odbora u Bosni i Hercegovini.

„Opšta situacija kada smo gospođa Hanke i ja stigli u Sarajevo bila je vrlo nestabilna i opasna. Snajperisti su i dalje bili aktivni”, seća se Hanke.

Bosna i Hercegovina je, kaže, „upravo izašla iz krvavog građanskog rata, koji je uništio 18 odsto i oštetio 60 odsto stambenog fonda”.

Sve tri te valute, kaže Hanke, bile su „veoma nestabilne i za većinu namena neupotrebljive”.

Tada je nastala ideja o novoj valuti, koja će biti vezana za nemačku marku.

„Nemačke marke su bile potrebne za bilo kakve ozbiljne poslovne ili finansijske transakcije”, kaže on.

Ljudi su u nemačku marku, kaže ekonomistkinja Svetlana Cenić, „jedino i verovali”, dok Ivan Vujičić objašnjava da je „uvek trčao da platu promeni u marke da bi je sačuvao”.

Hanke je, kaže, dizajnirao „sistem valutnog odbora koji bi oslobodio zemlju njenih endemskih problema sa inflacijom”.

Šta je valutni odbor

Valutni odbor je sistem kursa koji je tada uveden u BiH, a znači da je konvertibilna marka uvek bila vezana za nemačku marku, u odnosu – jedna nemačka marka vredi dve konvertibilne marke.

„Aranžman valutnog odbora je monetarni režim koji je utemeljen na pravilu da domaća valuta bude 100 odsto pokrivena određenom stranom valutom”, kažu iz Centralne banke za BBC.

„Da bi aranžman valutnog odbora funkcionisao, devizne rezerve moraju biti toliko visoke da osiguraju svim vlasnicima konvertibilne marke, da, kad god žele, izvrše konverziju u strana sredstva plaćanja”.

Za razliku od ovog sistema, druge zemlje, poput Srbije ili Hrvatske, imaju takozvani plivajući kurs.

Plivajući kurs je vrednost valute zemlje koja se određuje na osnovu faktora ponude i tražnje, a na njega ne mogu da utiču Vlada neke zemlje ili bilo koji pojedinac.

Piter Nikol je kao guverner bio, kaže, „odgovoran za uvođenje” konvertibilne marke.

„Odluka da BiH ima svoju valutu bila je mudra”, kaže Nikol.

„Zemlja je veoma podeljena i složena i bilo je malo simbola BiH kao nacije.

„Valuta je postala jedan od retkih takvih simbola i građani su postepeno razvili poverenje u valutu, koristili je – i na kraju postali ponosni na njenu stabilnost.”

Dodatni razlog za uvođenje nove valute, kaže Nikol, bila je činjenice da više nije mogao samoinicijativno da se „štampa novac” u Bosni.

Hronologija konvertibilne marke

• U rubrikama koje evidentiraju bitne događaje iz prošlosti, kažu iz Centralne banke BiH za BBC, zabeleženo je da je 21. januara 1998. godine doneta odluka o dizajnu buduće bosanskohercegovačke novčanice;
• Prve novčanice domaće valute, konvertibilne marke, puštene su u opticaj juna 1998. godine, dodaju iz Centralne banke;
• U početku je konvertibilna marka fiksnim kursom bila vezana za nemačku marku, a uvođenjem evra, takođe fiksnim kursom, vezana je za evro;
• Službeni devizni kurs je 1 km = 0,51129 evra, odnosno 1 evro = 1,95583 km;
• Oznaka za konvertibilnu marku je BAM.

Konvertibilne marke u Bosni su i danas su vezani za evro i valutni odbor.

„Mnogim izvoznicima ne odgovara što je kurs fiksni i vezan za evro”, kaže ekonomistkinja Cenić.

„Cene se na tržištu u inostranstvu menjaju i kurs se menja, pa bi njima više odgovaralo da je kurs plivajući, kao na primer u Hrvatskoj ili Srbiji.”

Ipak, Cenić kaže da su ove ekonomske odluke, bile i ostale političke.

„U ovakvoj ekonomskoj i političkoj strukturu, valutni odbor je jedini spas za Bosnu”, misli Cenić.

Kako danas žive konvertibilne marke

Ivan Vujičić više ne razmišlja o konvertibilnim markama, jer ne živi u Bosni.

Ipak, kaže da, kada ode u Banjaluku, čudno mu je, „ali ekstremno pozitivno da ima jednu valutu sa kojom plaća”.

„Dileri odjednom izgleda više ne zarađuju”, kaže Vujičić.

U BiH danas, prema poslednjim podacima, živi oko 3,4 miliona ljudi.

Ipak, njih čak „800.000 do 900.000 živi na apsolutnoj liniji siromaštva”, kažu za BBC iz OHR.

„Ove brojke, na žalost, pokreću tendenciju emigracije mladih iz zemlje, koja se procenjuje da je čak 500.000 otišlo od 2013. godine.”

Više od dve decenije od kada je konvertibilna marka zaživela u Bosni, ljudi ipak ne zarađuju više.

„Prosečna plata je u Bosni nakon rata bila 500 američkih dolara”, kažu iz Kancelarije visokog predstavnika (OHR) za BBC i dodaju da „24 godine kasnije, dok je privredna struktura znatno poboljšana i stabilizovana, politički lideri se ne fokusiraju na razvoj privrede”.

„O tome svedoči činjenica da prosečne plate ostaju na oko 500 dolara, dok je prosečna korpa za hranu oko 1.000 dolara za četvoročlanu porodicu.”

Visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH danas je Nemac Kristijan Šmit, čiji izbor i legitimitet osporava zvanična Moskva.

Piter Nikol danas posmatra Bosnu sa 18.000 kilometara udaljenosti.

Sa porodicom živi i radi na Novom Zelandu.

„Konvertibilna marka danas ostaje zdrava i široko korišćena valuta”, kaže on.

„Bankarski sistem je takođe jak, a mnogo je manje banaka.”

Većina njih je, kaže Nikol, „u vlasništvu jakih stranih firmi, većina posluje na teritoriji cele zemlje i građani im veruju i koriste ih”.

Nikol se, dodaje, „držao podalje od politike tokom devet godina rada u BiH”.

„To je bio glavni razlog i zašto je Predsedništvo BiH mojoj supruzi i meni dalo bosanskohercegovačko državljanstvo”, kaže on.

Sada, kada više nije aktivan, kaže da je „spreman reći da političko funkcionisanje BiH danas izgleda veoma slično onome što je bilo kada sam prvi put stigao u Bosnu 1997″.

„To je razočaranje”, kaže prvi guverner Centralne banke Bosne i Hercegovine.

Izvor: BBC na srpskom/Vijesti.me