Od 1800, pa sve do kraja šezdesetih godina prošlog vijeka, oni koji su radili u fabrikama nisu imali mnogo izbora, pa su se, da bi na vrijeme stigli na posao, oslanjali na „ljudske budilnike.“
Prije svakojakih gadgeta, pijre običnih budilnika, radnike u Velikoj Britaniji i Irskoj budili su oni kojima je to bio posao, a zvali su ih “knocker-uppers”. Tako je buđenje drugih bio plaćen posao, a „ljudski budilnici“ su svoje klijente razbuđivali tako što su im bambusovim štapom kucali na prozor. Oko 1800. godine ljudi su tek bili počeli da rade u fabrikama, te su morali da ustaju rano da bi na vrijeme stigli na svoje radno mjesto. Većina takvih radnika je za svoje poslove dobijala minimalne novčane nadoknade, satovi su u to vrijeme bili skupi, pa nije bilo načina da se probude na vrijeme. I tu su na scenu stupali „ljudski budilnici,“ koji su u velikim industrijskim gradovima, u kojima su već postojale višespratnice, koristili štapove kako bi dosegli prozore klijenata. Štapovi su na jednom kraju imali kuke ili omče, što ih je činilo prilično efektnim, budući da je njima moglo i da se grebe po staklu, što se pokazalo kao najefektniji način za buđenje. Neki drugi „budilnici“ dovijali su se na druge načine, pa su usnule radnike budili tako što bi na prozore bacali zrna graška, budući da vikanje nije bilo dozvoljeno kako se ne bi uznemirile komšije.
Jedno od najvažnijih pitanja je: ko je budio one čiji je posao bio da bude druge? Istoričari pretpostavljaju da su jednostavno imali drugačiji ritam, i da su spavali tokom radnog vremena onih za čije su buđenje bili zaduženi.
PCPress
