Na nedavno održanom 20. kongresu Komunističke partije Kine, Si Đinping je učvrstio apsolutnu vladavinu jednog čoveka. Komunistička Kina nikada nije bila demokratija, ali njeni lideri su u periodu posle Maoa pažljivo osluškivali glasove koji stižu s nižih nivoa državne hijerarhije i odbacivali neuspešne politike pre nego što proizvedu katastrofalne posledice. Sijeva centralizacija vlasti uvodi drugačiji pristup i veliko je pitanje kako će se to odraziti na rešavanje sve većih problema u zemlji, poput usporavanja ekonomije, skupih politika borbe protiv pandemije, kršenja ljudskih prava i političke represije.
Američki predsednik Joe Biden je dodatno zaoštrio izazove pred kojima se Kina nalazi paketom mera koje Edward Luce iz Financial Timesa ispravno opisuje kao objavu „totalnog ekonomskog rata“. Neposredno pred partijski kongres, Sjedinjene Države su objavile niz restriktivnih mera kojima se ograničava prodaja naprednih tehnologija kineskim preduzećima. Kao što Luce primećuje, Biden je u tom pogledu otišao mnogo dalje od svog prethodnika, Donalda Trumpa, koji je mere uvodio protiv pojedinačnih kompanija kao što je Huawei. Nove mere su zapanjujuće po širini i ambicijama. Njihov cilj je ništa manje nego da se spreči uspon Kine kao tehnološke supersile.
Sjedinjene Države već kontrolišu neka od ključnih čvorišta globalnih lanaca snabdevanja čipovima, uključujući uska grla koja je lako kontrolisati, kao što su napredna istraživanja i razvoj čipova. Gregory C. Allen iz Centra za strateška i međunarodna istraživanja zaključuje da nove mere predstavljaju „dosad neviđenu direktnu intervenciju administracije Sjedinjenih Država koja ima za cilj ne samo da sačuva potpunu kontrolu nego i da uvede nove politike aktivnog gušenja velikih segmenata kineske tehnološke industrije – s namerom da se ova uništi“.
Allen objašnjava da Bidenova strategija uključuje 4 povezana elementa koji ciljaju na sve nivoe lanca snabdevanja. Namera je da se kineskoj industriji veštačke inteligencije onemogući pristup naprednim čipovima; da se Kina spreči u razvoju i proizvodnji sopstvenih AI čipova uskraćivanjem pristupa američkom softveru za razvoj i američkoj opremi za proizvodnju poluprovodnika; i da se blokira industrija opreme za proizvodnju čipova u Kini zabranom isporuke komponenti proizvedenih u Sjedinjenim Državama.
Takav pristup je motivisan stavom Bidenove administracije, koji podržavaju obe partije, da je Kina najveća pretnja Americi. Ali u čemu se ona sastoji? Evo kako to Biden objašnjava u predgovoru nedavno objavljene Strategije nacionalne bezbednosti: „Narodna Republika Kina pokazuje nameru, a sve više i sposobnost, da preoblikuje međunarodni poredak po svojoj volji, na način koji će joj doneti korist“.
Dakle, Kina predstavlja pretnju ne zato što ugrožava bilo kakve fundamentalne bezbednosne interese Sjedinjenih Država, već zato što možemo očekivati da će postajući bogatija i moćnija poželeti da utiče na ustrojstvo globalnog političkog i ekonomskog poretka. S druge strane, „Sjedinjene Države ostaju posvećene upravljanju konkurencijom između država na odgovoran način“, što zapravo znači da Sjedinjene Države žele da ostanu neprikosnovena sila u definisanju globalnih pravila koja se tiču tehnologije, sajberbezbednosti, trgovine i ekonomije.
Reagujući na takav način Bidenova administracija pojačava napore da sačuva primat Sjedinjenih Država, umesto da se pomiri sa stvarnošću multipolarnog sveta. Kao što poslednje mere kontrole izvoza pokazuju, Sjedinjene Države ne prave razliku između tehnologija koje direktno pomažu kineskoj vojsci (i otuda mogu biti pretnja saveznicima Sjedinjenih Država) i komercijalnih tehnologija (koje donose ekonomsku dobit ne samo Kini nego i drugima, uključujući i američke firme). Pobedili su oni koji tvrde da nije moguće razdvojiti vojne i komercijalne primene visoke tehnologije.
Sjedinjene Države su ovim merama prešle crvenu liniju. Tako široke paušalne mere su opasnost po sebi – mada se donekle mogu pravdati povezanošću komercijalnog i vojnog sektora u Kini. Kada Kina nove restriktivne mere ispravno protumači kao agresivnu eskalaciju, potražiće način da uzvrati, što će podići tenzije i produbiti strah na obe strane.
Velike sile (kao i sve zemlje) nastoje da zaštite svoje interese i nacionalnu bezbednost i kada je potrebno usvajaju kontramere protiv drugih sila. Ali, kao što smo tvrdili Stephen M. Walt i ja, bezbedan, stabilan i prosperitetan svetski poredak nalaže da takve protivmere budu dobro odmerene. To znači da moraju biti jasno povezane sa štetom koju svojim politikama nanosi druga strana i usmerene isključivo na to da se negativni efekti takvih politika ublaže. Takve reakcije ne bi trebalo da imaju kao deklarisani cilj kažnjavanje druge strane ili njeno slabljenje na duži rok. Bidenova kontrola izvoza visoke tehnologije ne prolazi ovaj test.
Novi pristup Sjedinjenih Država stvara i nove mrtve uglove. Strategija nacionalne bezbednosti govori i o „zajedničkim izazovima“, kao što su klimatske promene i globalno javno zdravlje, oblasti u kojima je saradnja sa Kinom kritično važna. Ali u dokumentu se ne konstatuje da ekonomski rat sa Kinom potkopava uzajamno poverenje i izglede za uspešnu saradnju u tim drugim oblastima. Ovaj rat takođe deformiše agendu domaće ekonomije postavljajući cilj zaustavljanja Kine iznad nekih drugih, važnijih ciljeva. Investiranje u kapitalno i tehnološki intenzivne lance snabdevanja u industriji čipova – na šta su industrijske politike Sjedinjenih Država trenutno usmerene – svakako je najskuplji put do otvaranja novih radnih mesta za ljude kojima su radna mesta najpotrebnija.
Da se razumemo, Kina nije nevina žrtva. Ona je sve agresivnija u projektovanju ekonomske i vojne moći, mada se u tome uglavnom ograničava na sopstveno susedstvo. Uprkos prethodno datim obećanjima, ona je militarizovala neka od veštačkih ostrva izgrađenih u Južnom kineskom moru. Uvela je ekonomske sankcije Australiji kada je ova zatražila istragu o poreklu virusa covid-19. I kršenje ljudskih prava u Kini sigurno zaslužuje osudu demokratskih zemalja.
Problem hiperglobalizacije je u tome što smo velikim bankama i međunarodnim korporacijama dozvolili da diktiraju pravila svetske ekonomije. Dobro je što se sada udaljavamo od takvog pristupa, jer je on bio poguban za društveno tkivo naših zajednica. Sada imamo priliku da oblikujemo i bolju globalizaciju. Čini se da velike sile biraju drugačiji, mnogo neizvesniji put. Ključeve globalne ekonomije one su predale delu establišmenta nadležnom za pitanja nacionalne bezbednosti, što ugrožava globalni mir i ekonomski prosperitet.
Dani Rodik
Project Syndicate, 10.11.2022.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 01.12.2022.
