Svetski novinarski samit održan je ove godine u Dablinu. Glavna tema bio je opasan i sve teži život poslenika sedme sile. Ekonomska kriza ne prolazi, pa siromašni i dalje plaćaju greške i nezajažljivost bogatih. Prava informacija o tome, međutim, teško stiže do javnosti. Tamo gde su strah, beda i korupcija nema slobodnog novinarstva, zaključak je skupa.
Simbolično, baš je Irska dobar primer posledica cunamija koji je uzdrmao svetsku ekonomiju. Samo pre jednu deceniju ova zemlja je navođena kao primer ekonomskog čuda, evropski tigar, model koji su naši političari-ekonomski eksperti isticali u svakoj prilici.
Bum ove zemlje poguran je nepovratnim kreditima koje je Evropska unija davala nerazvijenim zemljama. Merili su se milijardama evra. Novac je bio namenjen izgradnji infrastrukture i povećanju zaposlenosti, što je dovelo i do rasta državnih prihoda zbog povećanog priliva poreza i ostalih dažbina.
Sa višim zaradama, povećala se potražnja za stambenim objektima – mladi su kupovali kuće i stanove, a stariji, koji su ih već posedovali, kupovali su veće… Izgradnja je buknula, potražnja se povećala, cene su skakale. Početkom 2004. računalo se da će sledeće biti potrebno 145.000 novih stambenih objekata. Izgrađeno ih je nešto preko 90.000. Cena zemljišta za izgradnju skakala je besomučno, kao i plate zaposlenih u građevinstvu. Zbog nestašice radne snage u Irsku je došlo, trbuhom za kruhom, preko 200.000 Poljaka.
Naravno, tako nije moglo unedogled. U oktobru 2007. buknuo je problem sa bankarskom nelikvidnošću. Pod pritiskom Evropske centralne banke (čitaj Nemačke), irska vlada je bila primorana da uzima ogromne kredite. Da bi dug pokrila, Irska je zadužila svoje građane nekoliko generacija unapred.
Danas mnogi ljudi ne mogu da otplaćuju dugove za kuće. Raste broj onih koji moraju da se isele, banke preuzimaju vlasništvo nad objektima.
Mnoge strane firme, koje su “gurale” privredu zemlje, zatvorene su i premeštene u zemlje gde je radna snaga jeftinija, Poljsku i Mađarsku recimo.
I sada sve ide nizbrdo. Trenutno je bez posla 365.000 ljudi, 12,5 odsto radne snage. Najgore prolaze oni koji su uzeli veliki zajam za kupovinu kuće ili stana, a plata im je onda smanjena (i čitavih 30 odsto u državnoj službi), ili su izgubili poso i žive od socijalne pomoći.
“Svako ko je nezaposlen ima u Irskoj pravo na socijalnu pomoć, osim ako nije imao svoje preduzeće” – govori za “Novosti” Živko Jakšić, konzul Srbije u Irskoj.
“Pojedinac prima oko 190 evra nedeljno, bračni par 330 nedeljno, i oko 25 evra za svako dete. Svi roditelji, radili ili ne, primaju dečji dodatak – 120 evra mesečno za svako od prva dva deteta, a 150 evra mesečno za treće i svako sledeće dete. Ko živi u opštinskim kućama ili stanovima, plaća 10 odsto primanja za kiriju. Ko je na socijalnom, a u privatnom smeštaju, takođe plaća 10 odsto primanja, a socijala plaće ostalih 90 odsto, sa granicom mesečne kirije od 950 evra. Ako je kirija veća, višak plaća primalac pomoći.”
Svi “na socijali” imaju besplatan gradski prevoz, besplatno zdravstveno (što mnogo znači, jer je pregled kod lekara opšte prakse 50-60 evra), skoro besplatne lekove. Državne penzije su oko 440 evra nedeljno, sa svim beneficijama koje imaju “socijalci”. S obzirom na to da je zdravsto u krizi (čeka se mesecima na pregled kod specijaliste…), mnogi plaćaju privatno zdravstveno osiguranje.
Srba u Irskoj ima oko 2.000. Većina radi u informatičkoj industriji, neki su zanatlije, a ima i nezaposlenih, koji žive od socijalne pomoći.
Novosti.rs
