Prikaz knjige Kevina B. Andersona, „Marx at the Margins: On Nationalism, Ethnicity, and Non-Western Societies / Marks na margini: O nacionalizmu, etnicitetu i nezapadnim društvima”, University of Chicago Press, 2010, 2016.
Ova odlično pripremljena i napisana knjiga posvećena je razvoju Marxove misli, ili preciznije njegovom udaljavanju od linearnog shvatanja istorijske evolucije kao kretanja od primitivnog komunizma preko robovlasničkih društava do feudalizma, kapitalizma i u daljoj budućnosti socijalizma i komunizma. Takva linearna shema istorijskog razvoja, koju sam u knjizi Kapitalizam, sam opisao kao „zapadni put razvoja“, jedno je od opštih mesta klasičnog marksizma. Ali, kao što su mnogi autori već primetili – a Kevin Anderson uverljivo demonstrirao – shema se zasniva na generalizaciji osobene zapadnoevropske istorije, pa se otuda ne može primenjivati na druge regione niti se može koristiti za objašnjavanje ostatka sveta.
Marx je to naravno znao. Problem je pokušao da reši uvodeći „azijski način proizvodnje“, sistem koji karakterišu zajedničko vlasništvo na zemlji (bilo da su vlasnici srodnici ili ne) i hijerarhijsko ustrojstvo vlasti. To je prototip koji marksistički teoretičar Karl Wittfogel opisuje kao orijentalno ili „hidraulično“ društvo. Ali koncept azijskog načina proizvodnje oduvek je odudarao od šireg marksističkog okvira, jer se o njegovoj evoluciji nije imalo šta reći: da li takva društva i sama streme kapitalizmu, između ostalog prihvatajući privatno vlasništvo nad zemljom, ili to nije slučaj? Još se manje moglo reći o izgledima takvih društava za socijalistički razvoj. Ako je tako, kako onda „naučni socijalizam“ može polagati pravo na globalnu validnost?
Anderson pokazuje da je u ranoj fazi – do poznih 50-ih godina 19. veka – Marxova misao bila evrocentrična, te da je u malobrojnim pasusima posvećenim azijskom načinu proizvodnje pretpostavljao da su takva društva aistorijska i nepromenljiva.
To će početi da se menja od 60-ih godina 19. veka pod uticajem vanevropskih političkih zbivanja koja su Marxa inspirisala da temeljnije prouči društva izvan zapadne Evrope, njihovo poreklo i istoriju, klasnu strukturu poljoprivrednih zajednica koje ne poznaju privatno vlasništva nad zemljom, sličnosti i razlike u odnosu na rana evropska društva germanskih i kasnije slovenskih plemena. Politički događaji s kraja 50-ih i početka 60-ih godina 19. veka koji su privukli Marxovu pažnju i o kojima je opsežno pisao (uglavnom kao evropski dopisnik za New York Daily Tribune i Die Presse u Beču) bili su Tajpinški ustanak u Kini (1850-64), Indijski ustanak (1857), ukidanje kmetstva u Rusiji (1861) i Američki građanski rat (1861-65).
Čitavo jedno poglavlje Anderson posvećuje Marxovim i Engelsovim tekstovima i pismima na temu Američkog građanskog rata. Kao što je dobro poznato, obojica su svesrdno podržavali Uniju, divili se Lincolnu – koga je Marx kritikovao zbog prevelike uzdržanosti – i bili prijatno iznenađeni kada je Lincoln smenio generala Georgea McClellana i objavio Proklamaciju o emancipaciji. Engels je posedovao izvesno vojno obrazovanje i bio je manje siguran u uverljivu vojnu pobedu Unije. Marx se više interesovao za društvene sile i položaj različitih klasa i grupa na severu i jugu i nikada nije sumnjao u pobedu severa, čak ni onda kada je Britanija zamalo intervenisala na strani juga.
Rasprava o Američkom građanskom ratu je važna jer nam pomaže da sagledamo kako je Marx pristupao problemu odnosa rase i klase i kako ih je usklađivao. Možda je njegovo mišljenje najbolje sažeto sledećim citatom iz pisma Françoisu Lafargueu iz 1866 (kasnije doslovno prenetim u Kapital): „Radnik bele kože ne može se osloboditi tamo gde je radnik crne kože žigosan“. Ali to nas udaljava od glavne teme knjige i pitanja kako neevropski narodi dostižu stadijum kapitalizma. Važnu ulogu u evoluciji Marxove misli ovde su odigrale Indija i naročito Rusija.
U periodu pre objavljivanja prvog toma Kapitala, Marx je, kao i većina evropskih liberala onog vremena, Rusiju video kao ekstremno reakcionarnu silu, diktaturu koja u međunarodnim odnosima uvek stoji na strani anti-revolucionarnih snaga: „Kolevku Moskve treba tražiti u krvavom blatu mongolskog ropstva… Čak i oslobođena Moskva nastavlja da igra tradicionalnu ulogu roba, sada kao gospodar“ (str. 48, napisano 1856). Ruska intervencija u korist Austrije 1848-49, formiranje Svete alijanse, Krimski rat i krvavo gušenje nekoliko poljskih ustanaka sasvim su odgovarali takvoj predstavi.
Promena stava i novo interesovanje za Rusiju usledili su posle objavljivanja Kapitala, kada je prevod na ruski (što je bio prvi objavljeni prevod, 1872) privukao neočekivano interesovanje intelektualaca i revolucionara u Moskvi i Sankt Petersburgu, što je za rezultat imalo izvestan broj pronicljivih i relevantnih komentara koje je Marx opširno citirao u predgovoru za drugo nemačko izdanje.
Interesovanje za Rusiju koje ga je navelo da nauči jezik i pročita više ruskih knjiga u originalu proizvelo je još jednu važnu posledicu. Ruski marksisti su postavili sledeće pitanje: da li bi socijalizam u Rusiji mogao sasvim da zaobiđe fazu kapitalističkog razvoja i iskoristi zemlju u zajedničkom vlasništvu (ruski mir) kao osnovu za dalju socijalizaciju sredstava za proizvodnju? Da li se „prirodna“ evolucija nužno kreće od zajedničkog ka privatnom vlasništvu na zemljišnim posedima, pa tek nakon toga ka socijalizmu, ili se faza malih privatnih poseda može preskočiti?
Isto pitanje nametalo se i u nekim drugim zemljama: u Indiji i Alžiru, na primer. U obe pomenute zemlje, kojima je Marx posvetio veliku pažnju, proces privatizacije su podsticale kolonijalne vlasti. Kolonizatori su tako nastojali da steknu kontrolu nad zemljom. Ako se zemlja nalazi u zajedničkom vlasništvu klanova ili proširenih porodica i kao takva se ne može otuđiti, kako će francuski i britanski kolonizatori steći vlasništvo? Kada se zemlja podeli na parcele u privatnom vlasništvu lakše je eksproprisati je ili otkupiti od novih vlasnika. Zato su Francuzi radili na ukidanju plemenskog vlasništva u Alžiru, a Britanci pomagali zamindarima da postanu formalni vlasnici zemlje (zamindari su izvorno ubirali porez od seljaka i zadržavali deo za sebe, ali sami nisu bili vlasnici zemlje).
Činilo se da uobičajeni put razvoja podrazumeva ukidanje zajedničkog vlasništva na zemljom i uvođenje „zemljišnog kapitalizma“ (kao u Rusiji posle ukidanja kmetstva). Ali što je Marx više proučavao neevropska društva, tvrdi Anderson, to je bio uvereniji da zapadni put razvoja ne mora važiti i za njih: u ovim društvima nije bilo ekvivalenta zapadnoevropskog feudalizma i budućnost ruralnih zajednica nije bila unapred određena. U tom kontekstu treba čitati i čuveno Marxovo pismo ruskoj revolucionarki Veri Zasulič iz 1811. Značaj ovog pisma teško je preceniti. Na to ukazuje činjenica da je Marx, inače brz i siguran pisac, napisao čak 4 različite verzije od kojih je svaka bila opširnija i detaljnija od one koju je na kraju poslao. U tom pismu on eksplicitno ukazuje na ograničenu validnost svoje analize: „Otuda je ’istorijska neizbežnost’ takvog toka [to jest, analize u Kapitalu] strogo ograničena na zemlje zapadne Evrope“; što dopušta mogućnost preskakanja kapitalističke faze: „Analiza izložena u Kapitalu ne sadrži ništa što se odnosi na mogućnosti ruske seoske komune. Ali zasebno istraživanje ove teme koje sam obavio, uključujući i potragu za originalnim izvornim materijalima, uverilo me je da seoska komuna može biti stožer društvene obnove u Rusiji. Ipak, da bi kao takva bila funkcionalna, prvo se moraju eliminisati štetni uticaji kojima je sa svih strana izložena [što se verovatno odnosi na privatizaciju zemlje], da bi se tako osigurali uslovi za spontani razvoj.“
Kroz evoluciju koju su inicirali politički događaji izvan Evrope i literatura koju je čitao, Marx je pred kraj života došao do zaključka da razvojni redosled koji su on i Engels skicirali 1848. važi samo za zapadnu Evropu i da je utoliko ograničen. Jedino tako možemo razumeti navodno neplodnu poslednju deceniju Marxovog života. Umesto da završava preostale tomove Kapitala vreme je trošio izučavajući vlasništvo nad zemljom u Rusiji i Indiji, geologiju, preistorijska društva i slično.
David Rjazanov, prvi urednik sabranih dela Marxa i Engelsa, kritikovao je Marxa zbog navodno izgubljenog vremena: „Zašto je utrošio toliko vremena na sistematično i temeljno sažimanje [raznih knjiga], zašto je uložio toliko truda u običan udžbenik geologije iz kog je napravio opširne sažetke za svako poglavlje. U 63. godini života to je nedopustiva pedanterija“ (str. 249). Ali, tvrdi Anderson, „gubljenje“ vremena je razumljivo ako imamo u vidu da je Marx, nezadovoljan konceptima zapadnog puta razvoja i aistorijskog „azijskog načina proizvodnje“, učinio pokušaj – mada bezuspešan – da izgradi novu generalizaciju mogućih putanja tranzicije u kapitalizam, posmatrajući ne samo Evropu, već svet kao celinu.
Branko Milanović
Global inequality and more 3.0, 06.04.2022.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 13.04.2022.
