Političko rvanje oko gasovoda Nord Stream 2 se približava kraju. Ovaj gasovod će povećati zavisnost Zapadne Evrope od Moskve – za razliku od Istočne Evrope koja se te zavisnosti upravo oslobađa
U Evropi se trenutno igra „Great Game“. Taj termin, „velika igra“, uveden je u XIX vijeku i označavao je rvanje Rusije i Velike Britanije oko sfera uticaja u Aziji. Ovog puta je Evropa a ne Azija jabuka spoticanja, ali istovremeno i jedan od igrača, što stvar čini dvostruko uzbudljivijom. Centralno pitanje današnje igre glasi: da li Evropa može te da li želi da se odupre naporima Rusije da kontinent sve više učini zavisnim od Moskve?
Igra, čije se finale upravo dešava, vodi se oko jednog novog gasovoda: Nord Stream 2. Za podsjećanje: 2005. je njemački savezni kancelar Gerhard Šreder, kao svoje posljednje službeno djelovanje, odobrio gradnju Nord Stream 1, da bi odmah, čim je smijenjen, postao njegov direktor.
Tada su, umjesto planiranog gasovoda preko teritorije Poljske, cijevi provučene kroz Baltičko more: Nord Stream 1 se već godinama koristi, iako nikad nije radio u punom kapacitetu.
No i pored toga, sljedeće, 2018. godine treba da počne gradnja Nord Streama 2. Strateški cilj ovog puta glasi – zaobilazak Ukrajine.
Sušta suprotnost diverzifikaciji
Ovih nedjelja u svim zemljama oko Baltičkog mora odlučuju o odobrenjima za gradnju. I u svim njima raste zabrinutost: u Danskoj, Švedskoj, Finskoj. I Brisel se pozicionirao negativno i pokušava da obezbijedi pravnu suverenost nad gasovodima koji prolaze teritorijama EU.
Podržavaoci ideje Nord Straema objavljuju da će njime snabdijevanje Evrope gasom postati još stabilnije, u šta protivnici otvoreno sumnjaju. Ovi prvi tvrde da se stoga mora graditi sve više gasovoda da bi se ostvarila „diverzifikacija“ izvora enrgije. Jedina nelogičnost u njihovom planu: svi ti njihovi gasovodi su nakačeni na izvorišta u Rusiji. I odatle vode kroz Baltičko more (Nord Stream 1 i 2) ili Crno more („Turski tok“). Time „diverzifikacija“ prosto postaje službena laž Nord Streama. Jer, Rusija je već sada najveći liferant: gasa, nafte i čvrstih goriva, kako Nemačke tako i cele EU. Čime je priča o Nord Streamu sušta suprotnost diverzifikaciji.
No, zašto bi smo bili protiv ideje da Njemačka i Evropa dobijaju još više gasa iz Rusije i da budu još više zavisne od današnjih moskovskih vlastodržaca? Iz dva razloga: u ime interesa Evrope i u ime interesa ruskog naroda.
Da počnemo od tačke druge: izvoz gasa i nafte generira negde oko pola ruskih državnih prihoda. Dmitri Medvedev –nekad predsenik, sada premijer- je 2009 to najiskrenije i savršeno precizno defnisao: „Trgovina sa gasom i naftom je naša droga. Svi se naši aktuelni problemi time daju rešiti. Ne trebaju nam stoga nikakve privredne reforme.“
Nord Stream je najveći transporter ove droge svih vremena. Ako on bude radio u punom kapacitetu, današnji vlastodršci u Moskvi mogu da rade ono što im je ponajdraže: da pune sopstvene džepove, da sprečavaju sve reforme i dalje izgradjuju aparat prisile: FSB i policiju.
A sad tačka prva: evropski interesi. Koji bi nam trebali biti kudikamo bitniji. Energija može da se koristi, žali Bože, i vrlo negativno: kao i željeznica, autoputevi, informacioni kablovi i teretnjaci: za agresivne, vojno-političke ciljeve. Moskva, sovjetska ili postsovjetska, je prvak svijeta u njihovoj zloupotrebi, u zaustavljanju ili sprečavanju energetskih transporta.
Blokada Berlina 1948/49, kad su i briketi morali biti u Zapadni Berlin transportovani avionima, možda je i ponajbolji primjer. A iz najnovije istorije: nenajavljeno zaustavljanje liferovanja nafte rafinerijama Litvanije 2006.
Šta Gabriel stvarno kaže?
Istovremeno planovi za Nord Stream sve više sazrijevaju. Da je Rusija posljednjih godina bila jedna mirotvorna država, spremna za dijalog – to zasigurno neće tvrditi niko na ovome svijetu. Ali i pored toga se Njemačka – ne samo za liferovanje nego i po pitanju skladištenja gasa – sve više uvlači u zavisnost od ruskih koncerna i oligarha: skoro polivina svih njemačkih skladištnih kapaciteta za gas je u međuvremenu predata u ruke Rusima.
I u takvoj situaciji je Sigmar Gabriel, tada ministar privrede, 2015. otišao u pohode Putinu. Odmah je iz Kremlja saopšteno da je Gabriel podržao ideju da se Nord Stream 2 izuzme iz energetskih pravila, propisanih od EU. Ili u prevodu: Gabriel je Rusiji osigurao unikatno vlasništvo i totalnu zaradu iz ovog gasovoda. Gabrielovo ministarstvo tada nije htjelo ili nije moglo da odgovori na vrlo prosto pitanje: da li je ovo rusko saopšenje tačno.
Prije koji dan je Die Welt objavio ekskluzivnu dokumentaciju koja pokazuje da lobisti Nord-Stream 2 ne izlaze iz njemačke savezne vlade. Ime Gabriel se u ovim papririma nalazi svuda: skoro pa da se ne odvaja od Alekseja Milera, šefa Gasproma, kome Nord Stream inače pripada.
A kad je ove godine Gabriel bio na večeri kod Putina, u Moskvi, taj je ustao, otvorio jedna vratanca da bi u sobu ušao: Gerhard Šreder – poput Deus ex machina. Pa se s pravom postavlja pitanje: da li jedan njemački ministar, ako mu sa druge strane službenih pregovora sjedi bivši šef, tj. bivši kancelar lično, može bez problema da zastupa njemačke interese? Teško.
Ako su Rusija i energetska zavisnost bezbjednosni rizik, onda je i ova konstelacija itekakav bezbjednosni rizik. Jedan Gabriel, kao ministar spoljnih poslova u vrijeme kad se odlučuje o mega-gasovodu, za Njemačku i za Evropu je prosto nepodnošljiv.
Da, kažu lobisti Nord Stream, ali od rusko-ukrajinskih „gasnih ratova“ od prije koju godinu se ipak puno toga promijenilo. I stvarno: novi gasovodi i reverzibilnost gasa su poboljšali situaciju.
Ukrajina se u međuvremenu u potpunosti oslobodila gasa koji dolazi dirketno iz Rusije, Poljska i države Baltika napreduju u istom pravcu. Ali zašto bi onda upravo Zapadni Evropljani upali u zamku one zavisnosti, iz koje Istočni Evropljni upravo pokušavaju da se izvuku?
„Fenomenalni ratnici“
Ruska privreda mora biti sposobna da se brzo prešaltuje na ratnu proizvodnju, kazao je Putin u novembru. Što se može tretirati kao predizborna galama, iako se mora napomenuti da su dosadašnje ruske izborne kampanje prolazile bez ovakvih izjava.
No Kremlju bliski ekspert Sergej Kaganov je očito imao pravo kad je nedavno kazao: „Rusi su loši trgovci i nerado se bave ekonomijom. Ali stoga su fenomenalni ratnici.“
U nesigurna vremena, poput ovoga našega, gradnja gasovoda mora se – više nego ikad ranije – posmatrati i u tom kontekstu. Interesi jedne šačice koncerna ne smiju da definišu našu energetsku politiku.
A Njemačka i Evropa bi dobro učinile kad bi Nord Streamu 2 omeđile rad u formi EU pravila, koja važe i za sve druge. Ili ga zaustavile za svagda.
(Die Welt)
Prevod: Mirko Vuletić, Izvor: Vijesti online
