Među evropskim političarima koji nikada nisu bili na čelu svojih država, Jacques Delors i Wolfgang Schäuble se ističu kao dvojica koji su verovatno najviše uticali na oblik današnje Evrope. Delors i Schäuble – obojica preminuli u decembru prošle godine, u razmaku od jednog dana – napravili su od Evropske unije ono što ona danas jeste, uključujući i sve njene manjkavosti. Mandati im se nisu preklapali, ali bitke koje su vodili oko evropske budućnosti ušle su u legendu. Njihov istorijski značaj dobro je poznat, ali to ne važi za odnos kauzalnosti između njihovih sukobljenih vizija i ekonomskih problema s kojima se Evropska unija danas suočava.

Sudeći po objavljenim nekrolozima, Delors i Schäuble se najviše pamte po tome koliko su se razlikovali: Delors, bombastični Francuz, katolik, socijaldemokrata, čiji je san o kejnsijanskoj Evropi bio noćna mora Margaret Thatcher; Schäuble, strogi nemački pravnik, čiji je fiskalni kalvinizam uterivao strah u kosti ministrima finansija rastrošnih zemalja južne Evrope i Francuske. Obojica su bili dokazani borci za Evropu i neprijatelji evroskepticizma, s tim što je Delors zagovarao brzu centralizaciju, dok je Schäuble oklevao kada je nadležnosti nemačkog parlamenta trebalo preneti na Brisel.

Sve rečeno uglavnom je tačno, ali takvi prikazi njihovih motivacija i postupaka pružaju nepotpunu, možda i pogrešnu sliku.

Delorsov taktički zaokret

Kada je Schäuble prvi put postavljen za ministra u vladi Helmuta Kohla, tadašnjeg kancelara Zapadne Nemačke, 1984. godine, Delors je upravo završavao težak mandat na mestu prvog ministra finansija u kabinetu francuskog predsednika Françoisa Mitterranda. Vlada koju su činili socijalisti i komunisti formirana je 1981, a vlast je osvojila zahvaljujući obećanjima da će ukinuti mere štednje i osigurati egalitarni ekonomski rast za sve. Ubrzo posle izbora, počela je migracija francuskog kapitala u Nemačku. Da bi zaustavio odliv kapitala, Delors je morao da devalvira franak ili podigne kamatne stope na nivo koji ugrožava privredni rast.

Evropski monetarni sistem (EMS), koji su Nemačka i Francuska uz mnogo pompe ustanovile 1978. godine, predviđao je fiksiran valutni kurs. Za eventualnu devalvaciju bila je potrebna saglasnost Nemačke. A za davanje tražene saglasnosti Nemačka je odredila visoku cenu: smanjenje realnih nadnica (zamrzavanje plata u periodu visoke inflacije), suprotno obećanjima Mitterrandove vlade.

Delors je imao dve mogućnosti: da pocepa EMS sporazum (i jednostrano devalvira franak) ili da podigne kamatne stope na zastrašujućih 25%. Izabrao je drugu opciju, ali to nije zaustavilo odliv kapitala. Dohodak Francuske po glavi stanovnika opao je u naredne tri godine za 10%. Već 1983. morao je da se vrati starim programima štednje (uključujući i zamrzavanje plata, kao što je Nemačka zahtevala). Levičari u vladi su podneli ostavke i Francuska se našla na putu prihvatanja nemačke strategije kompetitivne dezinflacije (što se ogleda u politici jakog franka 90-ih godina).

Da li je to kraj Mitterrandovog socijalističkog programa? Ne, odgovara Delors: da bi se izborila s merama štednje na nivou Evrope, Francuska ih prvo mora prihvatiti. Politike u korist radnika primenjene samo unutar Francuske, govorio je Delors, na kraju će uvek biti poražene opkladama finansijskih mešetara iz anglosfere protiv francuskog franka, što posledično doprinosi uvećanju troškova zaduživanja francuske države, stimuliše odliv kapitala u Nemačku i nameće dalje devalviranje francuske valute i francuske države.

Jedini način da se agenda iz 1981. sprovede u delo, objasnio je Delors Mitterrandu, jeste da se finansijskim tržištima jasno pokaže da klađenje protiv franka nije isplativo zato što je franak neodvojivo vezan za snažnu nemačku marku. Za izvornu agendu još ima nade, ali samo ako se primeni na panevropskom nivou. To je bio veliki projekat koji je podrazumevao „zarobljavanje“ Bundesbanke (u osnovi, usvajanje nemačke marke kroz monetarnu uniju) i ubeđivanje nemačkih elita da najzad pristanu na francusku socijalističku agendu, ovog puta na nivou Evrope.

Uveren Delorsovim argumentima, Mitterrand se 1985. pobrinuo da mu isposluje mesto predsednika Evropske komisije. S nove pozicije u Briselu Delors se zalagao za uvođenje evra uz asistenciju poznatog Delorsovog komiteta.

Za razliku od pravih federalista, koji su zahtevali punu demokratsku političku uniju, Mitterrand i Delors nisu želeli ukidanje postojećeg evropskog međudržavnog okvira za donošenje odluka, u uverenju da to više odgovara ciljevima projektovanja prioriteta francuske vlade na ostatak Evrope. Zapravo su želeli monetarnu uniju iz koje će neprimetno izrasti fiskalna (ali ne i politička) unija, u kojoj će Francuska imati dominantnu ulogu.

Ulazi Schäuble

Naravno, Bundesbanka je sve to prozrela. Počevši od 1983, nemačka centralna banka je izvela niz agresivnih monetarnih poteza sračunatih da se podrije Delorsova strategija. Nemački političar koji se najviše angažovao na izbegavanju Delorsovog medveđeg zagrljaja bio je Schäuble.

Schäuble je u Delorsu prepoznao vrhunskog taktičara koji Evropu zamišlja kao Veliku Francusku u kojoj će se nemačke marke koristiti za finansiranje socijaldemokratskih politika. Bundesbanka i Schäuble su odgovorili predlogom uže monetarne unije u koju bi ušle samo zemlje sa spoljnotrgovinskim suficitom i zanemarljivim budžetskim deficitima. Schäuble je shvatao politički i geostrateški značaj uključivanja Francuske, ali je zahtevao da se Francuzi odreknu dela suvereniteta nad državnim budžetom – što je postavio kao preduslov za održivo uključivanje zemalja s deficitom u valutnu uniju koja nije istovremeno i fiskalna unija.

U septembru 1988, Delors je održao govor na Kongresu sindikata Velike Britanije, organizovan u najmračnijem trenutku za britanske sindikate – posle treće izborne pobede Margaret Thatcher. Delors je izložio viziju „socijalne Evrope“ kao suprotnosti „kapitalističkom klubu“, kako je opisivao Evropsko zajedničko tržište. Sudeći po ovacijama kojima je ispraćen, uspeo je da pridobije predstavnike britanskih radnika.

To je dan kada su britanski laburisti počeli da se udaljavaju od evroskepticizma i približavaju ideji o ujedinjenoj Evropi. Istog dana, iz istih razloga, oglasilo se zvono za uzbunu u glavi Margaret Thatcher. Nekoliko sedmica kasnije, održala je čuveni govor u Brižu – što je verovatno bio trenutak začeća ideje o brexitu – govor u kom je upozorila na dolazak evropske „superdržave“.

Margaret Thatcher je napravila istu grešku kao i Mitterrand: potcenila je Schäubleovu sposobnost da minira Delorsov projekat. Takvu grešku tada nije bilo teško napraviti. Svi su očekivali da će pad Berlinskog zida ojačati Delorsove pozicije. Usled protivljenja Velike Britanije ujedinjavanju Nemačke, Mitterrand je neočekivano dobio priliku da uceni Kohla i prinudi ga da pristane na širu evrozonu koja će uključivati ne samo Francusku nego i ostale deficitarne zemlje, poput Španije, Portugalije i konačno Grčke.

Bitka za Evropu

Bez mnogo predomišljanja, Schäuble i Bundesbanka su pristali da budu poraženi. Prihvatili su ideju o široj i heterogenijoj evrozoni, u zamenu za podršku Francuske ujedinjenoj Nemačkoj. Ali Schäuble nije odustao od bitke.

Mitterrand i Delors, kao i Schäuble i Bundesbanka, odlično su znali da heterogena monetarna unija neće biti stabilna zbog odsustva fiskalne i bankarske unije. Znali su da će prva ozbiljna finansijska kriza primorati evropsku političku klasu da bira između uvođenja federalnog državnog trezora, gašenja evrozone u postojećem obliku i pristajanja na trajno ekonomsko opadanje Evrope. Sukob je ostao nerazrešen zbog raskola između Delorsa koji je (uz Mitterrandovu podršku) zastupao upravo ono što je Margaret Thatcher opisivala kao distopijsku superdržavu, i Schäublea koji je (uz podršku Bundesbanke) zagovarao viziju sužene evrozone unutar šire Evropske unije s nekoliko paralelnih traka. Obe strane su se ukopale na svojim pozicijama u očekivanju odlučne bitke koju će doneti prva ozbiljna finansijska kriza.

Kriza je stigla dve decenije kasnije. Delors je već bio u penziji. Schäuble je kao nemački ministar finansija dominirao Evrogrupom – neformalnim savetom ministara finansija zemalja evrozone. Kada je propast Lehman Brothersa pokrenula seriju bankrota nemačkih i francuskih banaka i otkrila nesloventnost grčke države dve godine kasnije, Schäuble je znao da je došao njegov trenutak.

Znao je da će Francuzi preuzeti Delorsovu štafetu u trci započetoj pre tri decenije i iskoristiti krizu da pokušaju da ostvare dugoročni cilj stvaranja fiskalne unije – počevši od objedinjavanja duga. Schäuble je odgovorio da nesolventne zemlje treba ohrabriti da napuste evrozonu i pomoći im u tome. Opcija izlaska se nametnula kao moguća alternativa zastrašujućim merama štednje i devalvacije.

Kao predani protestantski ordoliberal koji prezire makroekonomiju, Schäuble je duboko verovao u politike štednje. U vreme ujedinjenja imao je ključnu ulogu u procesima osiromašivanja i deindustrijalizacije Istočne Nemačke, iz onih istih razloga koji su posle 2010. od njega načinili najglasnijeg zagovornika štednje u čitavoj Evropi: cilj je bio da se sačuva zapadnonemački posleratni merkantilistički poslovni model.

Ipak, i sam Schäuble se morao složiti da su mere štednje nametnute Grčkoj u periodu od 2010. do 2015. bile neodmerene i razorne. Kako to znam? Tako što sam kao grčki ministar finansija proveo sate i sate u razgovorima s njim, kada je on to i sam u više navrata potvrdio.

U jednom od razgovora čak je izjavio da je po njegovom mišljenju evrozona „pogrešno projektovana“ i da joj je neophodna politička unija kojoj se Francuzi protive. „Znam“, rekao sam da bih ga podstakao da nastavi. „Hteli su da iskoriste nemačku marku i pritom se ne odreknu dela suvereniteta!“ Klimnuo je glavom u znak odobravanja: „Da, tako je. A ja na to ne pristajem“, nastavio je. „Zato je jedini način da sve ovo ostane na okupu, bar jedini način koji ja mogu da zamislim, više discipline. Svako ko želi da uđe u evrozonu mora pristati na disciplinu. Evrozona bi posle disciplinovanja grexitom bila mnogo snažnija“.

Schäuble nije živeo u iluzijama. Meta na koju je mera izbacivanja Grčke iz evrozone bila naciljana nije bila Grčka već Francuska i Delorsova vizija. Želeo je da Francuzi shvate da ako hoće evro (koji je u razgovoru dva puta omaškom nazivao nemačkom markom), onda u Parizu moraju da dočekaju trojku s dobrodošlicu i odustanu od Delorsovog sna o Velikoj Francuskoj pod maskom Evropske unije. Insistiranje na grexitu bilo je ne previše suptilna poruka francuskoj političkoj kasti: ako vam se mere štednje ne dopadaju, rešenje je izlazak iz evrozone.

Tri izbora

Logika Schäubleove pozicije je jednostavna: s obzirom na strukturne manjkavosti evrozone, Evropa posle 2008. ima na raspolaganju tri opcije koje je on rangirao na sledeći način:

Najbolja opcija: Manja i homogenija evrozona koja zahteva samo umerene mere štednje, a prezaduženim državama nudi otpis duga u zamenu za izlazak.

Loša opcija: Održavanje heterogene evrozone uz oštre mera štednje i bez terapeutskog otpisa dugova.

Neprihvatljiva opcija: Delorsova vizija fiskalne unije bez demokratske političke unije – ono što je Margaret Thatcher nazivala evropskom „superdržavom“.

Schäubleov izbor bila je opcija u kojoj Grčka napušta evrozonu. To bi ubrzo dovelo do izlaska Italije i ostalih deficitom opterećenih zemalja, čime bi bio ostvaren izvorni plan Bundesbanke – mala merkantilistička evrozona unutar šireg jedinstvenog tržišta.

Francuske elite i njihove kolege u Italiji, Španiji i Grčkoj žestoko su se usprotivili takvoj opciji, jer su želeli da im imovina ostane denominovana u evrima. Da bi prikrili niske pobude, pred javnost su izlazili s izjavama da je došao trenutak da se sprovede izvorni Delorsov plan za uspostavljanje fiskalne unije. Ali njihovo licemerje se pokazalo kada su francuski socijalisti odbili da fiskalnu uniju podrže i političkom unijom, jer bi to ugrozilo suverenitet Francuske.

Schäuble se osećao dužnim da postavi temeljna pravila: Delorsov plan je neprihvatljiv između ostalog i zato što je politički neizvodljivo pridobiti različite državne parlamente za njegovo usvajanje. Ako prezadužene zemlje žele da zadrže evro, onda su njihove vlade dužne da same uvode oštre i neprimerene mere štednje i nameću ih svom stanovništvu (umesto da to radi Nemačka). Na njegovo iznenađenje, upravo tako su i uradili. Veoma je važno i to što je pod Draghijevim uticajem, koji je tada bio predsednik Evropske centralne banke, i kancelarka Angela Merkel uskratila podršku svom ministru finansija.

Slomljeni Schäuble se povinovao njenoj odluci, mada je znao da je kombinacija mera štednje i štampanja novca loše rešenje koje će naneti štetu ne samo zemljama u deficitu nego i Evropskoj uniji u celini. Signalizirao je da je spreman da se povuče s mesta ministra finansija. Angela Merkel mu je – ne prvi put – uskratila čast obavljanja funkcije predsednika Savezne Republike Nemačke i kao utešnu nagradu ponudila mesto predsednika Bundestaga.

Delorsove i Schäubleove vizije danas leže u ruševinama, kao u nekoj grčkoj tragediji. Usvojeni pristup rešavanju krize evra učinio je kraj Delorsovoj viziji Evrope po modelu velike socijaldemokratske Francuske, kao i Schäubleovim pokušajima odbrane posleratnog modela na kom je građena fiskalno suverena Nemačka koja se utapa u merkantilističku Evropu.

U vreme kada je evro još bio u fazi nastajanja, ni Delors ni Schäuble nisu mogli zamisliti – i verovatno ne bi ni podržali – nesuvisli odgovor Evrope na neizbežnu krizu. Spoj strogih mera štednje i monetarne relaksacije koji je omogućio da evrozona opstane u izvornom formatu, a za koji su Delors i Schäuble ispravno verovali da je neodrživ, glavni je uzrok tekuće političke fragmentacije i ekonomskog propadanja. Istorija se još jednom pokazala kao surova učiteljica dobrih Evropljana koji odbijaju da shvate da su interesi Evrope dijametralno suprotni interesima njenih vladajućih klasa.

Janis Varufakis

Project Syndicate, 19.01.2024.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net