Kada je po drugi put, posle pauze od osam godina, došao u Srbiju, Aleksander Piker je na neobičan način opisao kako je Komercijalna banka, čije je kormilo preuzeo u decembru 2015, iz plusa prešla u minus i završila godinu sa gubitkom. On je banku uporedio sa osobom koja je dugo živela pod prigušenim svetlom. Pitanje je, međutim, šta su radili NBS kao kontrolor i akcionari, a najveći je država? Jesu li se i oni sve vreme gledali u tom „iskrivljenom ogledalu“?

„Nisu se gledali ni u iskrivljenom ogledalu. Jedno vreme se nisu ni ogledali, misleći da za to nema potrebe. A kada izostanu ti redovni samopregledi, moraju da uslede ozbiljnije mere, pa i ljutnja na iskrivljeno ogledalo. Svetlo, dakle, nije dopiralo baš do svih segmenata, a nije bilo ni dovoljno jako. Na to sam mislio kada sam rekao da je nekad korisno kada iz okruženja dobijemo pojačano svetlo, kakav je bio slučaj sa posebnim dijagnostičkim istraživanjem, koji je sprovela NBS“, ističe Piker za NIN.

Da li su moguća još neka neprijatna iznenađenja?

Uglavnom sam siguran u ono što kažem, pa i da smo „najveću žabu“ sa tacne već progutali. Ne očekujem krupnija negativna iznenađenja. No, iskustvo me uči da u bankarstvu, još više nego u životu, ne možete unapred da budete trajno zaštićeni od iznenađenja. Najbolji klijent danas može već sutra da bude „kiseo“. I da to ne zavisi ni od nas, ni od njega. Uzmimo proizvođače sirovina, koji direktno zavise od cena na svetskoj berzi. Kad one skoče, klijent je sjajan, a kad padnu, postaje problem i sebi, i banci, pa i državi.

I pre dolaska bili ste svesni da će banka 2015. završiti sa lošim rezultatom. Kako je to moguće, jer je pre samo pola godine banka bila profitabilna?

Bio sam u poziciji da određene zaključke izvučem iz trendova koji su karakterisali prva dva kvartala 2015, među kojima su i rastući troškovi po osnovu rezervacija na odobrene kredite. Ali, naravno nisam mogao da znam sve, pošto tada još nisu bili poznati rezultati „dijagnoze“ NBS, koji su pooštrili naše kriterijume i promenili način na koji se realnije vrednuje portfolio banke. Iz iskustva znam da se to dešava upravo kao efekat spoljnih događanja, kakav je slučaj bio i ovde. Dakle, i moguće je i ne tako retko. Ali nije samo ovo indikator rezultata banke. Bitno je da nam u tekućem poslovanju rastu prihodi i od kamata i od naknada, pre svega zahvaljujući porastu broja transakcija i broja klijenata.

Jeste li utvrdili gde „škripi“ i u kom roku je moguće otkloniti slabosti?

Tokom prvih 60 dana mislim da sam sasvim dobro sagledao kako banka funkcioniše. Rezervisali smo sredstva za loše plasmane u 2015. i to je sada završen posao. Naravno da ćemo otklanjati uočene slabosti, ali se neću koncentrisati samo na slabosti, iako ih ima. Naprotiv, gledaću da iskoristim njene prednosti, kao što su velika mreža, broj klijenata, veliko poverenje, poznavanje tržišta… Ako bismo se koncentrisali na slabosti i njihovo otklanjanje, naš konačni cilj bio bi dostizanje proseka, a mi smo već iznad proseka i cilj je da banka postane vodeća, i u zemlji i u regionu.

Koliko će vremena biti potrebno da banku postavite na stabilne temelje? Da li ćete od akcionara, od kojih je najveći država Srbija, tražiti dodatni novac, da povećaju kapital banke?

Živimo u svetu u kome se promene dešavaju na svakom koraku, pa i mi moramo da se menjamo, u svakom trenutku i na svakom koraku. Izraz „samo najbolji opstaju“ upravo znači da će preživeti i pobediti samo oni koji se najbrže prilagođavaju. Ključ stabilnosti je u spremnosti za stalne promene, a ne u dodatnom kapitalu. Uz adekvatnost kapitala veću od 20 odsto, ne vidim nikakve potrebe za dodatnim injekcijama kapitala.

Stvarni udeo rizičnih kredita veći je nego što su banke prikazivale. Može li to dovesti do bankrota još nekih banaka?

Povećanje troškova zbog rasta rizičnih plasmana ne mora nužno imati drastične posledice, poput bankrota. To zavisi od banke do banke. Meni je najbitnije da Komercijalna banka, zahvaljujući dobroj kapitalnoj osnovi, može da ispuni sve zahteve takve vrste, uključujući i one koji su proizašli iz „dijagnoze“ NBS.

Za razliku od većine, koji bi da se što pre otarase loših kredita, vi razmišljate i o kupovini takvih kredita od drugih banaka, ne samo uSrbiji već i regionu. Šta je cilj takve strategije?

Moja prethodna iskustva me uče da se bankari generalno nisu dobro snalazili u rešavanju i naplati problematičnih kredita. Predrasude i strah od skrivenih santi leda u vidu novih troškova, sprečavaju ih da vide i ploveću poslovnu šansu koju ti loši krediti nose. U tom strahu oni su prodavani uz velike diskonte, ponekad i u bescenje, a kad ni to nije išlo, potraživanja su otpisivana, uz pritajenu nadu da će se nešto ipak vanredno prihodovati. Uvođenjem odgovarajućeg „vork-aut“ tima, koji će biti korak napred od „tima za naplatu“, planiram da preokrenem situaciju u našu korist. Da prividno suvo drvo podmladimo i da sutra sa njega ubiramo plodove.

Da li je gubitak povećao nervozu akcionara, koji su u nekoliko poslednjih godina kroz dokapitalizaciju u banku uložili 230 miliona evra i hoće li to promeniti plan privatizacije?

Iskren da budem, to bi bilo bolje da pitate njih, ali ja tu nervozu nisam primetio. U gubitak smo ušli svesno, jer bez jasnih i čistih bilansa nema ni realnih planova za budućnost. U plan privatizacije moj tim i ja ne ulazimo. Naš jedini plan je da banku učinimo mnogo kvalitetnijom i uspešnijom, da bude najbolja opcija i za partnere, i za klijente, i za vlasnike.

Trenutno Komercijalna banka na berzi vredi tek nešto više od 200 miliona evra. Na osnovu čega tvrdite da to nije njena prava vrednost? Zar to ne određuje tržište?

Vaše pitanje je dobro, ukoliko prihvatimo teoretski ispravan stav da se cena kompanije utvrđuje kapitalizovanjem tržišne cene njenih akcija. Tu matematiku trenutno kvari generalni pad vrednosti akcija i izuzetno plitko tržište, na kome, u nedostatku platežno sposobne tražnje, čak i mali rast ponude akcija izaziva pad njihove cene. Uz to, tržište vrednuje samo ono što direktno vidi, uz izvesnu korekciju onim što može da se očekuje u relativno skoroj budućnosti. Mislim da realnu vrednost banke čine tri osnovna stuba: tržišna pozicija, mreža i njeni zaposleni. A grubom oku tržišta, mnogi od elemenata koji sačinjavaju ova tri stuba su prilično skriveni. U slučaju Komercijalne banke tako dobro skriveni da sam je nazvao uspavanom lepoticom. Sada je vreme da taj potencijal probudimo, pa ćemo videti kako će tržište reagovati. Uveren sam onako kako bismo svi želeli.

Može li u dogledno vreme Komercijalna postati „udavača“ za koju će biti zainteresovani i neki jači svetski igrači?

Nemojte da mi zamerite, ali ne bih da odgovaram na pitanje koje je uputno postaviti vlasnicima. Moj posao je da banka postane lokalni i regionalni lider, a vlasnici neka odluče da li će je, kome i kada prodati, ili kako vi kažete „udati“.

Ceo svet strepi da se kriza iz realnog sektora može vratiti u bankarski, a u Srbiji je udeo rizičnih kredita veći nego u bilo kojoj zemlji iz okruženja?

Kriza u realnom sektoru po mnogo čemu utiče na bankarski sektor, jer su oni deo istog ekonomskog sistema. Taj uticaj postoji i u lošim fazama, i u fazama prosperiteta. A što se tiče rizičnih kredita, opšta logika ne važi do kraja. U slučaju Srbije, i pored njihovog relativno visokog učešća, mora se u obzir uzeti i visoka kapitalna adekvatnost banaka. Zato ni posle „dijagnoze“ NBS nijedna banka ne mora da povećava svoj kapital.

Šta je, po vama, najbolje rešenje za loše kredite, zbog kojih su već propale neke banke, u kojima je država bila suvlasnik?

Ne postoji jedno rešenje za sve. Ni teško naplativi krediti nemaju isti uzrok kod svih banaka. Nije realna ni opcija da svi budu smešteni na jedno mesto, u „kontejner“ banku. Bolje je da banke same rešavaju te probleme. Zato svako individualno rešenje treba da bude kreirano primereno strukturi rizičnih kredita upravo kod date banke. Uostalom, ako se fondovima isplati da uz diskont kupuju loše kredite, zašto se to ne bi isplatilo i bankama? Tu je ključan tim, koji zna da od tih loših kredita napravi dobar biznis.

Kakve su perspektive bankarskog sistema kome je problem višak novca na računima? I mogu li dobrim rezultatima da se nadaju banke u zemlji u kojoj već godinama stopa privrednog rasta nije bila veća od dva odsto?

Zdravlje bankarskog sektora u najvećoj meri zavisi od zdravlja ukupne ekonomije. Ako nema bržeg rasta u realnom sektoru, sigurno ga neće biti ni u bankarskom. Međutim moj zadatak nije da razmišljam o celom sektoru, nego da poboljšam poziciju Komercijalne banke, a da od tog poboljšanja korist imaju svi koji su sa njom na bilo koji način u vezi.

izvor: B92, NIN