Bnkarski sektor u Srbiji je odolevao krizi još od njenog samog početka. Ipak, izgleda da ni njemu više nije lako. U finansijskim krugovima u Srbiji ne zvoni za uzbunu, gubitaši tu nisu dominantni, ali sigurnih, a posebno visokih zarada, definitivno nema.

To govore podaci o poslovanju banaka u prvom kvartalu ove godine. Lane su zaradile 8,1 milijardi dinara, ali to je gotovo četvrtinu manje nego prethodne godine za isti period. Podaci Udruženja banka stalno bilježe pad ili neznatni rast.

Tako za prvo pola godine pokazuju da je ukupna kreditna aktivnost pala 2,1 odsto, a ukupna suma zajmova je od poslednjeg dana decembra prošle godine sišla s 2.140,09 na 2.080,01 milijardi dinara, odnosno 2,1 procenta.

Najveći krivac za to što se u bankama lakše gubi a teže zarađuje su NPL-i, odnosno krediti koji se ne vraćaju. Oni su kod banaka u Srbiji prešli 20 odsto, a koliko su tačno i po procentu i u brojkama, teško je reći jer ta suma gotovo svakodnevno raste.

Kada se zajmovi ne vraćaju, banke idu na otpis. U prvom tromjesečju bile su prinuđene da otpišu 2,4 milijarde dinara više nego u istom periodu lane. Za otpisom je moralo da posegne 14 banaka.

Koliko su banke same krive što profit pada i što se sve češće susrijeću s rastom gubitka? Sigurno da su same odgovorne za smanjenje zarade i rast gubitaka – to je posledica loših plasmana. Uglavnom se radi o pozajmicama koje su odobravane pre krize.

Tada je tranzicija u Srbiji izgledala veoma ružičasto, zajmovi su lako odobravani a rate još lakše vraćale. Danas je sve drugačije: stari krediti sve više kasne a novih klijenata za koje se sa sigurnošću ili bar s izvjesnošću može reći da će na vrijeme da vrate zajmove, sve je manje.

Kada je prije deset godina kreditna ekspanzija bila u punom jeku, banke su obično kao sredstvo obezbjeđenja uzmale hipoteku i nekretnine za stambene zajmove i kredite privredi. Kada su rate postale neredovne, listom su podizale hipoteke i pokušavale da se preko njih naplate. Ali kriza je već uveliko carovala Srbijom i za ono što su uzele kao obezbjeđenje mogle su dobiti mnogo manje sume novca, ako su uopšte nešto i mogle dobiti. Poslovni prostor u centru većeg grada podjednako je teško prodati kao i kuću na periferiji. Oglasi na sajtu „Doboš“, gdje banke i lizing-kuće nude ono što su zaplijenile, puni su takvih primjera.