Ako ljudima date hiljadu eura mjesečno, bez ikakvih obaveza, hoće li oni potrošiti taj novac ne radeći ništa ili će ga iskoristiti kao odskočnu dasku?
Ovo pitanje je u srži polemika o osnovnom prihodu, radikalnoj ideji socijalne politike kojoj se u poslednje vrijeme pridaje puno pažnje.
Prošle godine, Finska je najavila veliki eksperiment vezan za osnovni prihod, a slične najave stižu i iz drugih zemalja i gradova, uključujući 4 holandska: Utreht, Tilburg, Groningen i Vageningen, javlja portal Fastcoekist.
Za neke, osnovni prihod je skup poklon. Za druge, to je način kako da poprave probleme u sistemu socijalne pomoći, kako da podstignu produktivnost, kao i neophodna prilagođavanje u vreme automatizacije kada će skupo plaćeni poslovi koji ne zahtijevaju neke posebne vještine biti sve ređi i na koncu nestati.
Savjetnica Zelene stranke iz Utrehta, Helen de Boer, misli da je to dobra ideja jer će podstaći primaoce socijalne pomoći da se aktivnije uključe u društvo.
“Mislimo da je socijalna pomoć vrlo demotivišuća jer ljudi moraju da traže posao, ispunjavaju sve te administrativne zahtjeve, a imaju jako malo novca”, kaže de Boer.
“Njima nije dozvoljeno posjedovanje malog obrta, a ljudi su prisiljeni da traže posao kojeg jednostavno nema. Zbog toga imaju lošu sliku o sebi. Mislimo da će ljudi, ako im dozvolimo da budu slobodni, više razmišljati o tome šta žele da rade, poput pokretanja kompanije ili da rade nešto na pola radnog vremena. Tako će biti aktivniji članovi društva”, kaže ona.
Osnovni dohodak bi zamijenio razne oblike javne pomoći – od zdravstvene zaštite do poreskih olakšica – samo jednim oblikom isplate, a ljudi bi imali više slobode u odlučivanju kako će to potrošiti. Ovaj aspekt je naročito privlačan libertarijancima i konzervativcima koji mrze vladu i žele da ljudi preuzmu odgovornost za svoje živote umjesto da se oslanjaju na vladu da odlučuje u njihovo ime
Utreht je podnio molbu centralnoj vladi da započnu eksperiment pod nazivom “Vidi šta radi / funkcioniše”. Upoređivaće četiri tipa osnovnog prihoda sa kontrolnom grupom.
U prvom slučaju će davati ljudima oko 900 eura, neće ništa tražiti zauzvrat i dozvoliti će ljudima da rade koliko žele (čista verzija osnovnog prihoda).
U drugom slučaju tražiće od ljudi da volontiraju – recimo, odu u kupovinu ili na neki drugi način pomažu starijima – a novac će se oduzeti onima koji ne budu željeli da rade.
U trećem slučaju, ljudi će osim osnovnog dohotka dobijati još novca ako budu volontirali.
U četvrtom slučaju, ljudi će dobijati osnovni prihod, ali neće moći da rade.
U saradnji sa Univerzitetom Utreht, grad želi da regrutuje 250 ljudi za projekat “Vidi šta radi / funkcioniše”, a zatim i da odabere volontere i podijeli ih u pet grupa.
Zatim će da posmatraju kakav efekat na ljude ima primjena svakog od ova četiri modela, nivo njihovog zadovoljstva kao i korišćenje javnih servisa poput zdravstvene zaštite. Ako eksperiment odobri vlada u Hagu, program će trajati dvije godine.
Ljudi često kažu da je osnovni dohodak zapravo davanje ljudima novca da ne rade ništa. Ali kako kaže de Boer, ta se kritika više odnosi na sadašnji sistem socijalne zaštite u kojem ljudima, uopšteno, nije dozvoljeno da rade ako žele da primaju pomoć.
Sa osnovnim prihodom – koji bi u svom punom obliku bio isplaćivan svim građanima bez obzira jesu li zaposleni ili nisu – ljudi bi mogli da rade onoliko malo ili onoliko puno koliko žele. To bi zavisilo samo od njih. Zagovornici kažu da osnovni prihod nije “besplatna vožnja” – 1.000 eura nije dovoljno za bezbrižan život, to je tek odskočna daska.
“U stvari, sada dajemo ljudima novac da ne rade ništa, a oni se trude da nađu posao, ali ništa ne daju društvu”, kaže de Boer. “Mi smatramo da ljudi nisu lijenji. Ako im date novac, oni neće besposleno sjedeti na kauču jer su društvene životinje. Ako im date prostora da razmisle o tome šta žele, oni će se uključiti više nego do sada”, dodaje ona.
Postoje i drugi razlozi zašto je osnovni dohodak dobra ideja. Kao prvo, to bi mogao da bude način kako pojednostaviti sistem socijalne pomoći jer vlada više ne bi morala konstantno da provjerava nečiji status prije nego mu se isplati novac.
U teoriji to znači plaćanje samo onima kojima treba, ali u praksi to često dovodi do birokratskih zavrzlama i pokušaja izigravanja sistema od strane primaoca pomoći.
B92, Jutarnji list
