Borbeni grčki ministar finansija Yanis Varoufakis i njegov arhineprijatelj Wolfgang Schauble, bivši njemački ministar finansija, sukobljavali su se oko grčkog duga tokom čitavog Varoufakisovog mandata. Ipak, slagali su se u pogledu centralnog pitanja budućnosti eurozone. Smatrali su da monetarna unija mora postati i politička unija i da nema srednjeg puta.
To je jedna od zanimljivosti koje nam Varoufakis otkriva u fascinantnom prikazu vremena koje je proveo na mjestu ministra finansija. „Vi ste vjerovatno jedini čovjek koji shvata da je eurozona neodrživa“, navodno mu je rekao Schauble. „Eurozona je pogrešno postavljena. Moramo napraviti političku uniju, u to nema sumnje.“
Naravno, Schauble i Varoufakis su imali različite ideje o ciljevima takve unije. Schauble je političku uniju vidio kao sredstvo nametanja fiskalne discipline koja bi spriječila „neodgovorne“ ekonomske politike u državama članicama. Varoufakis je vjerovao da bi politička unija smanjila pritisak povjerilaca na ekonomiju njegove zemlje i otvorila prostor za progresivne politike širom Evrope.
Ipak, zanimljivo je da su dvojica državnih zvaničnika sa suprotnih krajeva političkog spektra prihvatali istu dijagnozu stanja eura. Ta konvergencija je indikativna za sve snažniji osjećaj potrebe za fiskalnom i konačno političkom unijom, ako zaista želimo da održimo euro u životu i pritom ne ugrozimo ekonomske performanse ili demokratske vrijednosti. Francuski predsjednik Emmanuel Macron zastupa slične ideje. A i lider njemačkih socijaldemokrata Martin Schulz se nedavno založio za „Sjedinjene Evropske Države“.
Ali postoji i alternativan i znatno manje ambiciozan stav da nam ni fiskalna ni politička unija nisu potrebne. Umjesto toga je potrebno raskinuti veze između privatnih i javnih finansija i tako zaštititi ove dve sfere od pogubnih uzajamnih uticaja.
Takvim razdvajanjem privatne finansije bi se mogle potpuno integrisati na evropskom nivou, dok bi javne finansije bile prepuštene pojedinačnim državama članicama. Na taj način bi zemlje izvukle najveću korist od finansijske integracije, dok bi nacionalne političke strukture mogle samostalno da upravljaju svojim ekonomijama. Brisel više ne bi bio babaroga koja insistira na merama fiskalne štednje i izaziva bes u državama članicama visokim stopama nezaposlenosti i niskim stopama rasta.
Martin Sandbu iz Financial Timesa bio je jedan od najglasnijih zagovornika ideje da funkcionalna monetarna i finansijska unija ne podrazumeva fiskalnu integraciju. On smatra da je najvažnija reforma u ovom trenutku ukidanje mogućnosti da državna uprava pruža finansijsku pomoć propalim bankama sredstvima iz javnog budžeta. Cijenu propasti banaka moraju snositi njihovi vlasnici i povjerioci.
Sandbu vjeruje da bi se na taj način javne finansije zaštitile od rizičnih poslova banaka; to bi takođe dovelo do uspostavljanja ravnoteže koja oponaša fiskalno deljenje rizika između zemalja koje su neto zajmoprimci i zemalja koje su neto zajmodavci. Kada banke naprave gubitak u prvima, troškove bi snosili zajmodavci u drugima. „Ako postoji bankarska unija, nema potrebe za fiskalnom unijom“, kaže on.
U knjizi koju će uskoro objaviti Univerzitet u Berkliju, ekonomista Barry Eichengreen takođe se zalaže za renacionalizaciju fiskalne politike, što on smatra presudno važnim za zaustavljanje plime populizma u Evropi. On smatra da bi vraćanje fiskalne politike u nacionalne okvire podrazumijevalo i sprečavanje preuzimanja previše državnog duga od strane banaka da neodgovorna fiskalna politika na nacionalnom nivou ne bi urušila bankarski sistem. Vlade koje bankrotiraju morale bi da restrukturišu svoje dugove, umjesto da čekaju finansijsku pomoć iz drugih EU država.
Zagovornici presijecanja Gordijevog čvora koji povezuje privatne i javne finansije priznaju da se odnos država prema bankama mora radikalno promijeniti ako želimo da razdvajanje uspije. Ali nije sasvim jasno da li bi predloženo rješenje funkcionisalo. Dokle god ekonomska politika bude u nadležnosti nacionalnih vlada, rizici koje prihvata država vjerovatno će nastaviti da remete funkcionisanje prekograničnih finansija. Suverene države uvjek mogu retroaktivno promijeniti pravila, što znači da je puna finansijska integracija nemoguća. A troškovi lokalnih finansijskih šokova ne mogu se lako diversifikovati.
Razmotrimo šta se događa kada bankrotira neka velika banka u SAD – ekonomskoj uniji u kojoj Sandbuova i Eichengreenova pravila već važe. Regionalna ekonomska prelivanja su limitirana činjenicom da ostali zajmoprimci mogu nastaviti normalno da funkcionišu: kreditni rejting zajmoprimaca se određuje na osnovu finansijskog stanja, a ne prema državi u kojoj žive. Niko ne očekuje da se državna uprava miješa u sistem plaćanja između država, da mijenja pravila stečaja ili emituje sopstvenu valutu u slučaju ekstremnih teškoća.
Državne uprave u SAD nemaju mnogo suvereniteta zato što im suverenitet nije potreban: njihovi stanovnici primaju transfere iz centra i šalju svoje predstavnike u Vašington da učestvuju u kreiranju federalnih politika.
Ali članice EU se nalaze u drugačijem položaju u odnosu na institucije EU u Briselu. Budući da zadržavaju nacionalni suverenitet, one se ne mogu jednako kredibilno obavezati da se neće miješati u rad finansijskih tržišta. Otuda postoji rizik da će se svaki dovoljno snažan finansijski šok unutar EU odraziti na položaj svih zajmoprimaca unutar jedne zemlje. Pretvaranje da možemo razdvojiti privatne i javne finansije moglo bi pogoršati intenzitet ciklusa finansijskog rasta i opadanja, umjesto da ga ublaži.
U savremenim društvima finansije se moraju staviti u službu javnih interesa koji nadilaze logiku profitabilnosti finansijskih tržišta. Zato su finansije neizbježno politizovane – i iz dobrih i iz loših razloga. Čini se da su i konzervativni i progresivni političari spremni da prihvate tu stvarnost.
Dani Rodrik
Preveo Đorđe Tomić
Preuzeto sa Peščanika
