Mnogi Norvežani se osjećaju krivima jer su bogati, kaže Elisabeth Oxfeldt.

Profesor skandinavske književnosti na Univerzitetu u Oslu kaže da bogati Norvežani sve više suprotstavljaju svoj udoban život sa životima ljudi koji se bore, posebno u inostranstvu.
„Vidjeli smo pojavu narativa krivice o privilegovanim životima ljudi u svetu u kojem drugi pate“, kaže ona.
Zahvaljujući značajnim rezervama nafte, najvećim u Evropi nakon ruskih, Norveška je jedna od najbogatijih zemalja svijeta. Snaga njene ekonomije, mjerena po članu stanovništva, skoro je dvostruko veća od one u Velikoj Britaniji, a veća je čak i od one u SAD-u.
Norveška ima čak i suficit u budžetu – njen nacionalni prihod premašuje njene rashode. Ovo je u značajnoj suprotnosti sa većinom drugih nacija, uključujući Veliku Britaniju, koje moraju da pozajmljuju novac da pokriju svoje budžetske deficite.

Profesorica Oxfeldt je stručnjakinja za to kako skandinavske knjige, filmovi i TV serije odražavaju širu kulturu svog vremena. Ona kaže da sve češće vidi kako ovi mediji istražuju krivicu Norveške za bogatstvo.
„Posmatrajući savremenu literaturu, filmove i TV serije, otkrio sam da kontrast između srećnog, srećnog ili privilegovanog sebe i ‘drugog’ koji pati izaziva osećanje krivice, nelagode, nelagode ili srama.
„Ne osećaju se svi krivi, ali mnogi se osećaju“, dodaje profesor Oksfeld, koji je skovao frazu „Skeniraj krivicu“.
Zapleti prikazani u nedavnim norveškim dramama uključuju pripadnike „razonode“ koji se oslanjaju na usluge koje pružaju radnici migranti koji borave u krevetima u svojim podrumima. Ili žene koje shvate da su postigle rodnu ravnopravnost na radnom mjestu oslanjajući se na slabo plaćene au pair iz siromašnih zemalja da se brinu o svojoj djeci, kaže profesor Oksfeldt.

Život ima naviku oponašanja umjetnosti. U martu je norveška vlada saopštila da je obustavila davanje radnih dozvola za au pair iz zemalja u razvoju. Tabloidni list VG nazvao je tu praksu „vest end ropstvom“.

Oslobađanje Norvežana od kriviciđe je takođe podstaknuto od strane raznih ljudi i organizacija koje žele da dovode u pitanje da li je bogatstvo Norveške zasnovano na etičkim praksama.
U januaru ove godine, The Financial Times je objavio poseban izvještaj koji je otkrio kako se riblje ulje napravljeno od samljevene cijele ribe ulovljene kod obala Mauritanije u Africi koristilo kao hrana za hranu na velikim norveškim farmama lososa.
Uzgajana norveška riba, koju prodaju veliki trgovci na malo u Evropi, “šteti sigurnosti hrane u zapadnoj Africi”, navodi list.
Grupa za pritisak na životnu sredinu Feedback Global insistirala je na tome da „proždrljivi apetit norveške industrije lososa za divljom ribom dovodi do gubitka sredstava za život i pothranjenosti u zapadnoj Africi, stvarajući novu vrstu kolonijalizma hrane“. Norveška vlada je odgovorila da želi “osigurati održivu hranu” i da radi na “povećanoj upotrebi lokalnih i održivijih sirovina”.
Zaista, Norveška kaže da je željna pokretanja tranzicije na zelenu ekonomiju, tako da će osiguravanje održivosti akvakulture biti od suštinskog značaja jer se naftni sektor smanjuje kako bi se napravio mjesto za takozvanu “zelenu promjenu”.
Ovo bi trebalo da oslobodi finansije, tehnologiju i radnu snagu za pomorske sektore koji su možda spremniji za budućnost, kao što su solarna energija i energija vetra na moru, i proizvodnja algi za hranu i ljekove.

Ali, barem za sada, ovo neće biti dovoljno da ućutka glasne kritičare unosne norveške naftne industrije. Pobornici klimatskih kampanja protive se nastavku bušenja nafte i gasa. Drugi kritičari kažu da se Norveška previše oslanja na svoju zaradu od nafte.

S jedne strane, zahvaljujući bogatstvu baziranom na nafti i gasu, radno vrijeme Norveške je kraće od većine uporedivih ekonomija, njena radnička prava jača, a sistem socijalne zaštite velikodušniji.

Nije iznenađujuće da je Norveška dugo bila jedna od najsretnijih na svijetu, prema Svjetskom izvještaju o sreći. Trenutno je na sedmom mjestu.

Ali s druge strane, iz razloga što je Børre Tosterud, investitor i penzionisani hotelijer, Norveško „potpuno oslanjanje na zaradu od nafte” rezultiralo pretjerano velikim državnim budžetom, naduvanim javnim sektorom i nedostatkom radne snage koji sputava privatni sektor.

„To nije održivo“, insistira on.