Lav Tolstoj je 1886. objavio kratku priču pod nazivom „Koliko zemlje treba čoveku?“ Njegov glavni junak, siromašni farmer po imenu Pahom, sanja da postane zemljoposednik. On ovako razmišlja: „Kad bih imao mnogo zemlje, ne bih se plašio ni samog Đavola!“ Đavo to sluša i odlučuje da stvori određeni niz događaja. Pahom pozajmljuje novac da kupi još zemlje. Uzgaja stoku i gaji kukuruz i postaje uspešan. Prodaje svoju zemlju uz zaradu i seli se u novu oblast gde može da kupi ogromne površine zemlje po niskim cenama. Nakratko je zadovoljan, ali kako se navikava na svoj novonastali napredak postaje nezadovoljan. I dalje mora da iznajmljuje zemlju da uzgaja pšenicu, a oko iste zemlje se svađa sa siromašnijim ljudima od sebe. Zemljoposedništvo bi sve još više olakšalo.

Pahom uskoro čuje za Baškire, daleku zajednicu ljudi koji žive na plodnoj ravnici pored reke i koji prodaju zemlju gotovo u bescenje. Kupuje čaj i vino i druge poklone i odlazi da ih upozna. NJihov vođa mu objašnjava da zemlju prodaju po danu. Po niskoj cenu od hiljadu rubalja, Pahom može dobiti onoliko zemlje koliko može da prepešači za jedan dan, samo da se vrati na početnu tačku pre zalaska sunca. Sledećeg jutra, Pahom kreće kroz visoku travu stepe. Što dalje ide, zemlja izgleda bolja. Hoda sve brže, sve dalje i dalje, namamljen dalekom perspektivom. Tada sunce počinje da klizi prema horizontu. On kreće nazad, ali nastupa umor. Stopala su mu u modricama, srce mu lupa, a košulja i pantalone su natopljeni znojem. Bolnih nogu žuri uz brdo ka vođi, koji uzvikuje: „Dobio je mnogo zemlje!“ Ali Pahom se već srušio, a iz njegovih usta teče mlaz krvi. Baškiri cokću jezicima u sažaljenju, a onda Pahomov sluga uzima lopatu i iskopava jednostavan grob, dugačak šest stopa. Na pitanje iz naslova priče dat je odgovor, to je sva zemlja koja je čoveku potrebna.

Tolstoj nije bio ekonomista; u stvari, bio je toliko velik rasipnik da je jednom izgubio seosko imanje svoje porodice u kartanju. Ali “Koliko zemlje treba čoveku?” pruža mnogo uvida u vezi sa novcem, psihologijom i ekonomskom razmišljanju. Pahom, jureći za bogaćenjem po svaku cenu, nastoji samo da maksimizuje svoj profit; on se nemilosrdno širi na nove oblasti mogućeg prosperiteta, ignorišući negativne „spoljašnje karakteristike“, kao što su ispošteno tlo i šteta koju nanosi svojim odnosima sa drugima. Neko vreme se njegov ciklus ekspanzije čini uspešnim, a Pahom u svakoj fazi naizgled ima dobre razloge za širenje. NJegovi susedi su odvratni; neuzimanje zemlje u najam je efikasnije; dobra zemlja je jeftina. U užem smislu, on se ponaša racionalno.

Ali niz naizgled racionalnih odluka nekako kulminira katastrofom. Na svakom novom nivou bogatstva, umesto da uživa u resursima koje već ima, Pahom brzo postaje nezadovoljan, vraćajući se na prethodni nivo sreće. Pri kraju priče, kada je očajnički iscrpljen, lako bi mogao da odluči da izgubi hiljadu rubalja, da se odmori u travi, a zatim da se opušteno vrati na početno mesto. Ipak, veruje da je uložio toliko truda da bi bilo glupo da odustane, i nastavlja da rasipa sve više energije na poduhvat osuđen na poraz. Nekoliko trenutaka pred smrt, Pahom shvata svoju suštinsku grešku. „Previše sam zahvatio i tako upropastio celu stvar“, misli on. Kako je proračunati poslovni poduhvat mogao poći tako užasno naopako?

Jedan od načina da se razume Pahomova nesreća bio bi da kažemo da nije razmišljao trezveno. Danas, bihejvioralni ekonomisti, koji proučavaju psihologiju ekonomskog života, govore o „hedonističkoj traci za trčanje“ i „zabludi o nepovratnim troškovima“, smatrajući ih greškama u rasuđivanju, verovatno bi rekli da Pahom postaje žrtva ovih obrazaca pogrešnog razmišljanja. Ali Tolstoj je te iste obrasce video drugačije, kao rizike unutar pejzaža moralnih mogućnosti. Sam Đavo ih koristi da dobije vlast nad Pahomovom dušom; traganje za sticanjem koju oni izazivaju ima moralne posledice, deformišući Pahomova uverenja i ponašanje. Pre nego što se Đavo umešao, Pahom je gajio vrednosti skromnosti: „Iako život seljaka nije unosan, on je dug“, kaže njegova žena na početku priče. „Nikada se nećemo obogatiti, ali uvek ćemo imati dovoljno za hranu”. Na raspolaganju je imao život neopterećen samodestruktivnom pohlepom. Ipak, kako se Tolstojeva priča bliži kraju, izrazito ograničeno interesovanje Baškira za bogatstvo ne dovodi u pitanje njegove sopstvene vrednosti, već predstavlja poslovnu priliku; on Baškire ne doživljava kao mudre, već kao „neznalice“.

NE MOŽETE PROMENITI ZAKONE FIZIKE. MOŽETE, MEĐUTIM, PROMENITI PRAVILA EKONOMSKE IGRE.

Tolstoj je uvideo moralnu dimenziju u ekonomskom razmišljanju. Jedno vreme su to uviđali i mejnstrim ekonomisti. „Iz dana u dan sve je jasnije da se moralni problem našeg doba odnosi na ljubav prema novcu“, napisao je ekonomista DŽon Mejnard Kejns 1925. Kejns je, poput Tolstoja, prepoznao da su mnoge glavne teme ekonomije neizbežno moralne i političke: „majstor ekonomije“, napisao je jednom prilikom, „mora biti matematičar, istoričar, državnik, filozof – u određenom stepenu“. Sa optimizmom koji se pokazao preuranjenim, Kejns je opisao budućnost u kojoj će „ljubav prema novcu kao posedu — za razliku od ljubavi prema novcu kao sredstvu za uživanje i realnost života — biti smatrana za ono što jeste, odvratna morbidnost u izvesnom smislu.” Kritikujući „dekadentnu“ i „individualističku“ prirodu međunarodnog kapitalizma posle I svetskog rata, on je napisao: „on nije inteligentan, nije divan, nije pravedan, nije čestit“.

Danas je teško zamisliti mnoge mejnstrim ekonomiste koji koriste ovakvu vrstu moralnog i estetskog jezika. Umesto toga, ekonomija se oslanja na tehnokratski, kvazinaučni rečnik, koji zamagljuje etička i politička pitanja koja leže u srcu ove discipline. Na primer, u svom eseju iz 1953. Milton Fridman je pisao o tome da bi ekonomija mogla biti „’objektivna’ nauka, u potpuno istom smislu kao i bilo koja prirodnih nauka.” Nebrojeni drugi ekonomisti su kasnije prihvatili ovo gledište. Iz ove perspektive, moralne ocene Kejnsa, Tolstoja ili bilo koga drugog su irelevantne. Ova poza naučne nepristrasnosti omogućava mejnstrim ekonomistima da prokrijumčare sve moguće vrste sumnjivih tvrdnji – da ekonomski rast zahteva visoku nejednakost, da je sve veća korporativna koncentracija neizbežna, ili da ljudi samo u očajanju mogu naći motivaciju za rad – i u politiku i diskurs. Ovo postaje izgovor za održavanje statusa kvo, koji se predstavlja kao rezultat neizbežnih i nepromenljivih „zakona“. U skladu sa čuvenom frazom Margaret Tačer – „Nema alternative“.

Pa ipak, neki ekonomisti su, vraćajući stavove Kejnsa i Tolstoja u život, bili otvoreniji za ideju da je ekonomija grana političke filozofije. Toma Piketi je opisao „moćnu iluziju večne stabilnosti, do koje ponekad vodi nekritička upotreba matematike u društvenim naukama“. Ekonomista Albert Hiršman je sugerisao da oni na vrhu društva često nastoje da „impresioniraju širu javnost“ proklamujući da je njihov status „neizbežan ishod trenutnih procesa“. On kaže dalje: „Ali posle toliko neuspešnih proročanstava, zar nije u interesu društvenih nauka da prihvate kompleksnost, bilo da se radi o nekoj žrtvi svog prava na moć predviđanja?“ Godine 1900, u knjizi pod naslovom Ropstvo našeg vremena, Tolstoj je izneo neke slične stavove. „Krajem XVIII veka, ljudi u Evropi počeli su malo po malo da shvataju ono što se činilo prirodnim i neizbežnim oblikom privrednog života, naime, da je položaj seljaka koji su bili potpuno u vlasti svojih gospodara, nije u redu, da je nepravedan, nemoralan i da zahteva izmene“, napisao je. Ne možete promeniti zakone fizike. Možete, međutim, promeniti pravila ekonomske igre.

MORAMO DA PREMESTIMO SVOJE POIMANJE EKONOMIJE IZ BEZLIČNE SFERE APSTRAKTNIH SILA NA LJUDSKI TEREN ETIČKIH ODLUKA.

Ali kako da ih promenimo? Moguće je zamisliti budućnost u kojoj ljudi gledaju na ekonomske sisteme koji ne pružaju pravu cenu robe – uključujući njihov uticaj na radnike, svet prirode i buduće generacije – kao na neosporno pogrešnu. Oni bi možda smatrali trenutne korporativne modele vlasništva koji dozvoljavaju neobičnu koncentraciju moći i bogatstva, na primer, apsurdnim. Ali šta će ih zameniti? Koje su prave alternative? Tolstojev pristup nam se verovatno neće učiniti privlačnim. On se, uglavnom, koncentriše na moralne i duhovne reforme.

Pa ipak, moguće je spojiti ekonomiju i moral, usvajanjem ekonomskih modela i politika koje daju opipljivu realnost inače praznoj floskuli da je bolji svet moguć. Inicijative kao što su participativno budžetiranje, klimatsko budžetiranje, garancija posla, vlasnički udeo zaposlenih, realne cene, plate od kojih se može živeti, tržište rada u javnom sektoru za neregularnu radnu snagu, manje dogmatsko ekonomsko obrazovanje i novi modeli investicionog kapitala koji smanjuju imovnu nejednakost su snažni elementi pravednije i održivije ekonomije. Što je najbolje, oni već postoje. Nema jačeg odgovora na optužbe na račun utopije od predstavljanja modela koji već funkcionišu.

Moguće je ugraditi ove pristupe u naš postojeći svet. Gradonačelnici i izabrani zvaničnici, na primer, mogu da sprovode klimatsko ili participativno budžetiranje bez drastičnih promena na drugim mestima u vladi. Lideri radničkih odbora i zvaničnici u Ministarstvu rada mogu pomoći u stvaranju javnih tržišta za neregularne radnike — na kraju krajeva, sistemi za individualno zapošljenje u privatnom sektoru, poput Ubera, već postoje. Vlasništvo nad preduzećima može da pređe na nove oblike vlasničke strukture (kao što je Patagonija uradila 2022. godine), ili se roba može prodavati po pravim cenama. Investitori mogu da koriste svoj kapital na načine koji smanjuju imovinsku nejednakost. Profesori ekonomije i biznisa mogu da upoznaju studente i javnost sa alternativnim pristupima. I obični ljudi koji nemaju pozicije moći mogu podržati ova nastojanja. Grad Mondragon, na severu Španije, dom je najveće svetske integrisane mreže radnika i kooperativnog vlasništva nad akcijama, a takođe je eksperimentisao sa participativnim budžetiranjem. Grad Amsterdam, odakle potiče uspostavljanje pravih cena, takođe praktikuje jednu verziju klimatskog budžetiranja. I mnoga preduzeća sa zajedničkim vlasništvom takođe isplaćuju realne plate za život. Stvarni ljudi žive u ekonomskoj viziji mesta sa moralnim delanjem i odgovornošću, a ne u samoregulativnim zonama neizmenjivih zakona bez vrednosti.

Godine 1933, neposredno pre otvaranja Svetske ekonomske konferencije, Kejns se obratio publici preko radija. „Svet je u očajničkoj nudži“, rekao je on. „Loše smo, svi mi, vodili svoje poslove. Živimo bedno u svetu najvećeg potencijalnog bogatstva.” Što se tiče ekonomista, on se zapitao: „Nije li sadašnje šokantno stanje u svetu delimično posledica nedostatka mašte koji su oni pokazali?” Tolstoj nije bio ekonomista, ali može da nas nauči vrednoj lekciji iz ekonimije. Moramo da premestimo svoje poimanje ekonomije iz bezlične sfere apstraktnih sila na ljudski teren etičkih odluka. Učiniti drugačije, da parafraziram, Kejnsa, nije inteligentno, ni divno, ni pravedno niti čestito.

Tekst: Nick Romeo, newyorker.com
Prevod: Danilo Lučić
glif.rs