Evropljani su 2008. zarađivali ukupno deset odsto više od Amerikanaca. Do 2022. godine Amerikanci su zarađivali 26 odsto više od Evropljana. Ove sedmice, Wall Street Journal je potvrdio da Evropljani postaju siromašniji, ne samo kolektivno, već i privatno. Ovaj šokantan preokret bio je uzrokovan neviđenim nivoom štednje koje su evropske vlade nametnule svojim ekonomijama nakon globalne finansijske krize 2008. godine.
Štednja nije loša samo za ugrožene ljude kojima je potrebna podrška države u teškim vremenima; ona guši ulaganja. U svakoj ekonomiji, kolektivni rashodi jednaki su kolektivnom prihodu. Značajnim smanjenjem javne potrošnje u vrijeme kada su privatni rashodi opadali, evropske vlade su ubrzale stopu smanjenja ukupnog prihoda.
Da li se treba čuditi što su evropska preduzeća odbila da ulažu u kapacitete za proizvodnju stvari za koje potrošači ne bi imali novca da kupe? Tako je štednja nakon 2008. uništila investicije na cijelom kontinentu i stavila Evropu na put sekularnog pada.
Svaka mjera štednje prvo i jako pogađa jednu oblast fiskalnih rashoda: javne investicije, koje su, u poređenju s drugim relativno neelastičnim državnim izdacima, poput penzija i plata u javnom sektoru, najblaža meta rezača budžeta. Dakle, dugoročni efekat štednje na javne investicije, a ne samo efekat na ukupnu tražnju i privatne investicije, ostavio je Evropu s trajnim ožiljcima.
Danas, više od decenije kasnije, eurozona ima niže nivoe javnih investicija (kao procenat ukupnog prihoda) od bilo koje druge napredne ekonomije ili ekonomskog bloka. A ako izuzmemo Irsku, kao što moramo (s obzirom na to da njen BDP sadrži prihod multinacionalnih kompanija koje Irci nikada ne vide), evropska ekonomska sila, Njemačka, je na posljednjem mjestu u Evropi po stopi ukupnih investicija.
Osim luksuzne robe (gdje prednjače kompanije kao što su LVMH, Hermes, Porše i Ferari) i fudbala, Evropa postaje ekonomski beznačajna. Moćna njemačka automobilska industrija je možda zadržala svoju proizvodnju, ali njena dodatna vrijednost je u dugoročnom padu.
Širom Evrope, ulaganja u proizvodnju zelene tehnologije su žalosna. Baterije, vještačka inteligencija i sve digitalne tehnologije koje pokreću globalni rast ostavile su Evropu za sobom. Još 1990. godine Evropa je proizvodila 44 odsto svjetskih poluprovodnika; sada čini samo devet odsto (SAD proizvode 12 odsto). Big Tech je gotovo isključivo američki i kineski. Od 20 najboljih tehnoloških kompanija širom svijeta, samo dvije, ASML i SAP, su evropske.
Pandemija je zaustavila evropsku štednju na nekoliko godina jer su fiskalna pravila EU suspendovana, a vlade krenule u nalet potrošnje kako bi podržale poslovni rezultat. Najavljen je Fond za oporavak, koji su mnogi požurili da predstave kao evropski hamiltonovski trenutak. To, naravno, nije bilo nešto tako (kao što sam tada upozorio).
Pandemija je bila još jedna globalna kriza koja je Evropu stavila u nepovoljan položaj u odnosu na Ameriku. Evropski podsticaj nije bio samo manji od američkog paketa; takođe je imao manji efekat za svaki potrošeni euro jer, za razliku od Sjedinjenih Država, gdje je veći dio javnog novca dat kao grant direktno građanima, evropske vlade su favorizovale firme. A budući da je znatno manje vjerovatno da će kompanije u lošim vremenima trošiti novac (osim na vlastite dionice) nego građani, evropski stimulans bio je čak i manji nego što sugerišu brojevi iz naslova.
Ekonomski istoričari će se osvrnuti na finansijski krah iz 2008, krizu javnog duga nakon 2009. koja je uslijedila i pandemiju kao niz prilika koje su evropske elite odlučile da propuste, umjesto da pribjegnu mjerama štednje čim su okolnosti dozvoljavale. Većina komentatora za to krivi iracionalni strah od inflacije (zbog, recimo, kolektivnog sjećanja Njemaca na Vajmarsku Republiku), makroekonomsku nepismenost ili druge faktore. Tvrdio sam da je to prvenstveno motivisano trajnim klasnim neprijateljstvom prema evropskim radnicima.
Bez obzira na razlog, činjenica je da će Evropa napraviti istu grešku u najgorem mogućem trenutku. Dok naša industrija i infrastruktura venu nakon godina nedovoljnog ulaganja, SAD doživljavaju investicijski bum, zahvaljujući politici predsjednika Džoa Bajdena, koja odobrava enormne subvencije kompanijama (uključujući evropske firme) koje ulažu u Americi, uglavnom u zelenu tehnologiju.
U međuvremenu, EU reaguje na jedini način na koji se čini da zna: potezima za vraćanje fiskalnih pravila koja će oživjeti politike štednje koje su uzrokovale relativno siromaštvo Evrope. Sve je jasno… Evropa će dizati buku oko osnivanja sopstvenog investicionog fonda kako bi se suprotstavila novoj američkoj industrijskoj politici, ali rezultat će biti razočaravajući i izazvaće razdor, kao što je bilo sa Fondom za oporavak.
Kako Evropa nastavlja gubiti tlo pod nogama, a njen neto izvoz u Ameriku i Kinu opada (takođe zbog politike “smanjivanja rizika” koju SAD nameću EU), evropski protekcionisti će dobiti prednost, okrećući svoj bijes više prema Kini nego Americi. Uprkos troškovima prelaska sa jeftinog Gaspromovog gasa na skupi tečni prirodni gas koji se isporučuje iz Meksičkog zaliva, uskoro će troškovi naprednih solarnih panela (koje samo Kinezi mogu da obezbjede po niskim cijenama) porasti, zajedno sa troškovima cijene zelene tranzicije.
Trenutno je evropska stručna javnost i dalje zabrinuta zbog inflacije, što je razumljivo s obzirom na to da su naši konglomerati iskoristili svoju tržišnu moć da povećaju svoje profitne marže tokom krize troškova života. Ali, ispod površine evropske ekonomije, prava opasnost je nova recesiona dinamika – koju već možemo vidjeti u podacima o ponudi novca i ukupnim investicijama.
Nije potreban prorok da vidi šta se sprema Evropi kada se štednja vrati. Život u Evropi će nastaviti da poskupljuje kako realne plate budu padale, a kvalitet poslova pogoršavao. U međuvremenu, Evropa će, kao ideja i entitet, pratiti većinu evropskih radnika na uzanom putu na kom su više od decenije.
Janis Varufakis
Copyright: Project Syndicate, 2023.
(Prevod: S. K.)
