Zvanični podaci da je u Crnoj Gori registrovano 188.000 zaposlenih, a 191.000 penzionera, korisnika socijalne pomoći i nezaposlenih su zabrinjavajući. Ovo je izazov koji država mora da riješi, a ne da zatvara oči pred problemom, saglasni su sagovornici CdM-a.

Profesor na fakultetu za menadžment u Herceg Novom i ekonomski analitičar Vasilije Kostić, za CdM kaže da navedenih podatak treba, ne da zabrine, već da bude “trajna briga” dok se odnos između navedenih kategorija prvo ne preokrene u korist broja zaposlenih, a potom i odnosi u strukturi ovih kategorija znatno ne unaprijede u odnosu na sadašnje stanje.

“Sve i da se to dogodi ne bi se moglo, čak ni tada reći, da treba da budemo bezbrižni jer u makroekonomskim relacijama stvari ne funkcionišu jednoznačno i jednosmjerno, a daleko od toga da su logične-mnogo su kompleksnije nego što to logika može da objasni. Jasno je da je za život čovjekov temeljna pretpostavka da ima posao. Druga, suštinski važna pretpostavka jeste raspodjela dohotka i treća, takođe izuzetno važna za životni standard odnosno kvalitet života, jeste proizvodna sposobnost odnosno produktivnost rada ili bolje rečeno sposobnost privrede jedne zemlje da u dugom roku povećava životni standard”, istakao je Kostić.

On naglašava da je svima poznato da je stopa nezaposlenosti visoka (nije nimalo olakšavajuće što je i kod drugih u okruženju tako) i da je broj zaposlenih mali da podnese sav teret ostalih kategorija o kojima govorimo.

“Uzmimo samo odnos broja zaposlenih i broja penzionera pa ćemo doći do odnosa otprilike 1:1,6 u korist zaposlenih što je apsolutno nedovoljno. Uz to, Crna Gora je, kako god to nekome izgledalo, socijalno izdašna po broju korisnika nekog oblika socijalnog davanja (bez obzira koliko to pojedinačno davanje iznosilo) što u ukupnom čini značajno dodatno opterećenje za one koji stvaraju novu vrijednost. Ako sve stavimo u kontekst produktivnosti koja je daleko ispod evropske (negdje na nivou 40 odsto) i odnosa u društvenoj raspodjeli za koje se ne može reći da su pravedni slika je prilično nevesela i naravno zabrinjavajuća”, poručuje Kostić.

Iz ovoga, dodaje on, nedvosmisleno proizilazi da je jedan od glavnih pravaca crnogorske ekonomije rast broja radnih mjesta odnosno dinamičan rast zaposlenosti.

“Bez sumnje je da brojke koje su navedene čine ozbiljan izazov za javne finansije koji neće biti nimalo lako prevazići ni u dugom roku, a kamoli kratkoročno”, rekao je Kostić za CdM.

Da je postojeći ekonomsko-socijalni model u Crnoj Gori neodrživ, za CdM ističe član Predsjedništva SDP i portparol ove partije Mirko Stanić.

“Kad pogledamo broj zaposlenih u odnosu na broj penzionera, on bi trebao da bude minimum 3-1 u korist zaposlenih da bi Fond PIO bio održiv, međutim danas je taj broj manji do 1,5-1 sa 125.000 penzionera na 188.000 radnika. Ta situacija dovodi do toga da je Fond u konastantnom minusu i da mora biti dotiran od strane države, odnosno budžeta. Očigledno je za vlast DPS-a u ranijem periodu bilo najlakše da pitanje viška zapošljenih ili neodrživosti određenih privrednih grana rješava prijevremenim penzionisanjem, tako da su mnogi građani sa samo 48 ili 50 godina u punoj životnoj snazi odlazili u penziju čija visina danas ne može podmiriti ni najosnovnije potrebe”, smatra Stanić.

On navodi još neke zabrinjavajuće podatke. Tvrdi da broj ljudi koji rade u državnom sektoru prelazi 50.000, čime dolazimo do još poraznije statistike, da samo nešto preko 120.000 radnika u privatnom sektoru izdržava cijelu državu od 625.000 stanovnika.

“Crnoj Gori je danas, po mišljenju nas iz SDP-a, potreban novi ekonomski model, koji će se bazirati na osnaživanju proizvodnje, kao što je bilo do početka devedesetih. Crna Gora danas ne prozivodi dovoljno ni da podmiri sopstvene potrebe, čak ni u sektoru poljoprivrede, gdje uvozimo preko 400 miliona eura hrane, dok nam je čitav izvoz nekoliko desetina miliona eura manji. Zbog toga moramo izvršiti snažan zaokret kako bi otvorili mogućnost da zaposlimo naše građane i smanjimo jednu od najvećih stopa nezaposlenih u Evropi. Da u Crnoj Gori ne brojimo nove socijalne slučaje, nego nove radnike, da dođemo u situaciju da u našim gradovima otvaramo nove fabrike, a ne narodne kuhinje”, jasan je on.

Dodaje da poslije neuspjeha neoliberalnog koncepta u kojem veći naših radnika radi za minimalnu zaradu, treba pokrenuti reforme koje će za cilj imati razvoj industrije, IT sektora, poljoprivredne proizvodnje, razvoja energetskog i turističkog sektora u kojem će se naši mladi ljudi dobijati dobro plaćena radna mjesta i neće im glavni cilj biti odlazak iz naše zemlje.

Da situacija u na ovom polju nije dobra smatraju i u Alternativi Crne Gore.

Funkcioner Alternative Zarija Pavićević za CdM tvrdi da za funkcionisanje jedne ozbiljne države, sa ozbiljnim rukovodećim kadrom, statistički gledano, odnos radnika u odnosu na penzionere i socijalno ugrožene mora biti 3:1.

“To znači da bi za normalno fukcionisanje trebalo imati minimum tri radnika na jednog penzionera ili socijalno ugroženog slučaja. Sve ispod toga je neodrživo. Sa sigurnošću mogu da kažem da je država na vjestačkim plućima i da se održava visoko kamatnim kreditima”, kaže on.

Pavićević dodaje da u jednom trenutku, kad prestanemo da dobijamo kredite, prestaće i isplata penzija, plate u javnom sektoru će ubrzo biti mnogo manje, doći će do velikog broja otpuštanja i tada neće više biti bitno ko je na ovoj ili onoj strani.

“Mišljenja sam da je krajnji rok totalnog bankrota 2020.godina. Sve to će izazvati otpuštanje 30. 000 radnika i dodatno otežati već prilično težak ekonomski sistem. Ako uzmemo u obzir da je zvaničan podatak nezaposljenih ljudi 181.000,kad se na to doda jos dodatnih 30.000 počeće ozbiljni problemi i učestali protesti, ali će tada biti već kasno za ispravke. Opšte je poznato da veliki broj mladih školovanih ljudi napušta državu tražeći bolje uslove zivota,tragajuci za svim onim sta drzava ne moze da ponudi”, smatra on.

Upozorava da moramo imati u vidu da smo u ovoj godini do sada već imali tri rebalansa budžeta, odnosno, imali smo još tri ozbiljna, neplanirana zaduživanja u iznosima od nekoliko stotina miliona, izlaza je sve manje, kredita je sve više i dan kad ćemo morati proglasiti i totalnu propast je sve bliže.

“Sve to će imati i mnogo šire posledice u vidu umiranja od gladi. Ne tako davno smo imali već jednu takvu situaciju u Beranama, tako da nam i taj dio neće postati stran. Zauzvrat, nećemo uraditi nista, opet ćemo ćutati, jer je to jedino što umijemo i da uradimo. Jedini način da se država vrati na pravi put, da pokuša da se izvuče iz ove skoro bezizlazne situacije je hitna promjena vlasti, hitno oduzimanje funkcija i pokušaj vodjenja države i institucija na pravi način, sa pravim kadrom, ozbiljnim i sposobnim ljudima, sve ostalo je totalno neprihvatljivo i vodi ka dnu ubrzanim koracima. Trebao bih naglasiti da se Alternativa svakodnevno bavi problemima radnika, da se svakodnevno bori u rješavanju problema istih i da nudi i ima plan zapošljavanja 50.000 radnika u narednoj deceniji, izuzetno precican, konkretan i finansijski održiv. Vjerujemo, borimo se i nadamo se da će usled nedostatka osnovnih zivotnih uslova i svakodnevnim viđanjem sa svojim “frižiderom”, ovaj narod morati dići svoj glas i poslati ovu višedecenijsku torturu u istoriju, da će doći kraj istoj prije nego što bude i suviše kasno”, zaključio je on.

Izvor: CdM