Devet godina kasnije i Erin Vesling i dalje može da se sjeti osećaja kada je prvi put posjetila Fongoli, savanu u Senegalu. “Kao da ste ušli u rernu”, kaže.

Temperatura u Fongoliju može da se popne do 43 podioka Celzijusove skale a i više. Tokom suše, požari haraju ostavljajući iza sebe dreće bez lišća i sprženo narandžasto tlo.

“Pravo ludilo”, kaže Vesling, sada diplomac Maks Plank Instituta za evolutivnu antropologiju u Nemačkoj.

Pa ipak, Vesling i njene kolege se vraćaju ovdje. Razlog je taj što je savana dom izvanrednim stanovnicima: šimpanzama.

Da bi ih proučavali, naučnici mahom odlaze u afričke kišne šume i na visoravni gdje ovi majmuni žive u čvrsto povezanim grupama. Šimpanze koje žive u savanama u zapadnoj i centralnoj Africi su manje poznate.

Zbog toga što su naši najbliži živi rođaci, šimpanze bi mogle da nam kažu nešto o našoj istoriji. Prije više miliona godina, naši majmunoliki preci su postepeno sišli sa visoravni i savana i počeli da uspravno hodaju. Fongoli šimpanze su pokazatelj koliko je taj prelazak bio težak – i kako je taj izazov podstakao našu evoluciju, od razvoja znojnih žlijezda do gubitka krzna i hodanja na dvije noge.

Savana je postala predmet dugotrajnog istraživanja 2000. kada je savjetnica Veslingove na Državnom univezritetu jove, Džil Pruec posjetila Fongoli.

Tim je tada počeo da pravi katalog čudnih ponašanja. Šumske šimpanze dobijaju dovoljno vode od voća pa im je potrebno manje pijaće vode i mogu da tragaju za hranom. Fongoli šimpanzama je potreban redovan pristup pijaćoj vodi i obitavaju oko pouzdanih izvora vode.

I dok su šumske šimpanze aktivne aktivne po cijeli dan, dr Pruec je otkrila da se šimpanze iz savane odmaraju pet do sedam sati. Dr Pruec ih je posmatrala kako proviruju iz pećina tokom sušne sezone a tokom kiša satima bi se brčkali u kišnim baricama.

Šumske šimpanze noć provode u gnijezdu na drvetu. Fongoli šimpanze luduju noću. Prec je otkrila da one tragaju za hranom kada sunce zađe. “Kao da sam gledala dnevna dešavanja”, rekla je,

Ovakvo ponašanje pokazuje da se šimpanze muče sa opstankom u teškim uslovima. Ali Pruec nije mogla da zna šta se dešva u njihovim tijelima. Zbog toga im je Vesling prikupila urin.

Poput ljudi, šimpanze imaju molekule u urinu koji odražavaju njihovo stanje. Kada su pod stresom, proizvode hormon kortisol. Pankreas proizvodi c-peptid kao odgovor na hranu. Njegovi nivoi pokazuju da li šimpanze dobiju dovoljno energije. Ako su dehidrirale, protein kreatinin se gomila u njihovom urinu.

Šimpanze su proizodile visoke nivoe kortisola, što je ukazivalo na stresan život. Nivoi kreatinina su takođe bili visoki što je znak dehidracije.

I pored svih pokušaja da se zaštite od vrućine on ih je i dalje pritiskača. “Šipannze su na ivici svojih mogućnosti”, rekla je Pruec.

Što se prvih ljudi tiče, Danijel Liberman, paleoantropolog sa Hrvarda kaže da je “kako i kada su se homini izborili sa vrućinom je fascinantan problem koji je još uvjek bez odgovora”.

Neki stručnjci misle da su prvi hominini počeli da se uspravlju kako bi ubrali voće. Piter Viler, sa Džon Muris Univerziteta u Liverpulu smatra da je uspravljen položaj pomogao homininima da se rashlade. U savani, uspravno hodanje znači rashlađeno hodanje.

Nedeljnik.rs