77 godina od kraja Drugog svetskog rata i 33 godine od kraja Hladnog rata zasnovanog na delikatnoj ravnoteži straha gledamo uznemirujuće prizore iz rata na evropskom tlu jednostrano pokrenutog od strane Rusije. On je po intenzitetu bez presedana, a medijsko izveštavanje o njemu preplavilo je našu svakodnevicu. Svestan snage slika, ukrajinski predsednik šalje upečatljive poruke, dok scene sirovog razaranja i šokantnog stradanja odjekuju kanalima društvenih medija na zapadu. Ta novina emitovanja i proračunatog publiciteta nepredvidivih ratnih dešavanja ima veći uticaj na nas starije nego na mlađe, koji se daleko bolje snalaze u takvom medijskom okruženju.

Bez obzira na veštu obradu, radi se o duboko potresnim činjenicama, posebno zbog svesti o neposrednoj blizini tog nasilja. Sa svakom smrću raste uznemirenost među posmatračima na zapadu, svako ubistvo pojačava naš šok, svaki ratni zločin izaziva veći gnev i potrebu da se nešto hitno preduzme. Na pozadini ovih emocija narasta negativan odnos prema Putinu i ruskoj vladi koja je pokrenula varvarsku agresiju sistematski kršeći međunarodno pravo i humanitarne principe.

Uprkos opštoj saglasnosti o prirodi ovog sukoba, u Nemačkoj se vodi žestoka rasprava o vrsti i obimu vojne pomoći koju treba pružiti Ukrajini. Zahtevi za pomoć iz nepravedno napadnute Ukrajine, koji nam pogrešne procene i politiku brojnih nemačkih vlada ispostavljaju kao moralne optužbe, razumljivi su baš kao i naše uzburkane emocije, empatija i potreba da pomognemo.

Pa ipak, smeta mi samouverenost i moralna indignacija onih koji u Nemačkoj optužuju saveznu vladu zbog njenog preispitivanja i rezervisanosti. U intervjuu za magazin Der Spiegel, nemački kancelar je svoju politiku sažeo u jednoj rečenici: „Suočavamo se sa strašnom patnjom koju Rusija nanosi Ukrajini svim mogućim sredstvima, ali bez izazivanja nekontrolisane eskalacije koja bi dovela do neizmerne patnje celog kontinenta, možda čak i celog sveta“. Odluka zapada da ne učestvuje u ovom sukobu kao zaraćena strana ograničava naoružavanje Ukrajine. Solidarnost nemačke vlade sa njenim saveznicima iskazana na sastanku u vazduhoplovnoj bazi Ramštajn ponovo je aktualizovala ta ograničenja, kao i ponovljena pretnja ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova potencijalnom nuklearnom eskalacijom. Oni koji to ignorišu i agresivno i samouvereno guraju nemačkog kancelara preko praga eskalacije sukoba previđaju ili ne razumeju dilemu zapada, koji je moralno utemeljenom odlukom da ne učestvuje u ovom ratu sebi svesno vezao ruke.

Dilema koja je naterala zapad da bira između dva zla, poraza Ukrajine i eskalacije sukoba u Treći svetski rat, je jasna. S jedne strane, naučili smo iz Hladnog rata da se rat protiv nuklearne sile ne može dobiti u bilo kom razumnom smislu. Nuklearna pretnja znači da ugrožena strana, bilo da poseduje nuklearno oružje ili ne, sukob ne može okončati pobedom već u najboljem slučaju kompromisom koji obema stranama daje časni uzmak. Tako nijedna strana nije prinuđena da prihvati poraz ili da napusti bojno polje kao poražena. Pregovori o prekidu vatre koji se sada vode istovremeno sa borbama izraz su ovog uvida i omogućavaju recipročno tretiranje neprijatelja kao mogućeg partnera u pregovorima. Potencijal ruske pretnje zavisi od procene zapada da li je Putin spreman da upotrebi oružje za masovno uništenje. CIA je poslednjih nedelja upozorila na opasnost upotrebe „taktičkog“ nuklearnog oružja (napravljenog da nuklearnim silama omogući da vode rat jedna protiv druge). To ruskoj strani daje asimetričnu prednost u odnosu na Nato, koji zbog apokaliptičnih razmera potencijalnog svetskog rata – uz učešće 4 nuklearne sile – ne želi da bude strana u ovom sukobu.

Putin trenutno procenjuje da je zapad prešao granicu definisanu međunarodnim pravom i da je vojna podrška zapada Ukrajini učešće u ratu.

S obzirom na rizik od globalnog rata koji se mora izbeći po svaku cenu, zapad mora zatvoriti prostor za ove rizične spekulacije. Čak i da je dovoljno ciničan da dopusti rizik impliciran „upozorenjem“ o mogućoj upotrebi „taktičkog“ nuklearnog oružja od strane Rusije, to jest da u najgorem slučaju prihvati upotrebu tog oružja, zapad ne može da garantuje da je u stanju da kontroliše i zaustavi takvu eskalaciju sukoba. Preostaje nešto prostora za argumente koji se moraju pažljivo odmeriti u svetlu neophodnog stručnog znanja i svih potrebnih informacija, od kojih nisu sve javno dostupne, da bi se donele dobro utemeljene odluke. Sa uvođenjem drastičnih sankcija već na početku invazije, zapad ne ostavlja nikakvu sumnju u svoje de facto učešće u ovom sukobu, pa stoga mora pažljivo da odmeri svaki dodatni stepen vojne podrške kako bi procenio da li bi to moglo da znači prekoračenje neodređene granice formalnog ulaska u rat – neodređene jer nju sada određuje Putin.

S druge strane, Rusija dobro zna da zapad nekako mora da odgovori na njene ucene. Kada bi saveznici prepustili Ukrajinu njenoj sudbini to ne bi bio samo političko-moralni skandal, već bi to bilo i u suprotnosti sa interesima zapada. Jer onda bi se isti ruski rulet nastavio u Gruziji, Moldaviji i ko zna gde sve ne. Ova asimetrija snaga koja zapad dovodi u sve bezizlazniju situaciju postojaće sve dok se zapad bude klonio, s dobrim razlogom, rizika nuklearnog rata. U tom smislu, argument da Putina ne treba saterati u ćošak jer će onda biti spreman na sve – ne stoji, jer upravo ta „politika straha“ mu daje odrešene ruke da u svom tempu eskalira sukob, kako je Ralf Fiks nedavno istakao na stranicama ovog lista. I taj argument, naravno, samo potvrđuje prirodu situacije koja je u osnovi nepredvidiva. Jer sve dok smo s dobrim razlogom rešeni da izbegnemo učešće u ratu na strani Ukrajine, vrsta i obim vojne podrške koju nudimo takođe moraju biti kvalifikovani u skladu s tom odlukom. Oni koji se protive „politici straha“ na racionalno opravdan način u stvari podržavaju argumentaciju na kojoj ispravno insistira kancelar Olaf Šolc, dakle argumentaciju pažljivog razmatranja na politički odgovoran i činjenično sveobuhvatan način.

To razmatranje, međutim, pretpostavlja poštovanje onoga što smatramo Putinovim prihvatljivim tumačenjem pravno definisane granice koju smo sami sebi nametnuli. Ogorčeni protivnici politike nemačke vlade su nekoherentni do te mere da negiraju moguće implikacije fundamentalne odluke koju ne dovode u pitanje. Odluka da se izbegne učešće u ratu ne znači da zapad prepušta Ukrajinu njenoj sudbini u borbi sa nadmoćnim protivnikom. Jasno je da isporuke naoružanja sa zapada mogu imati pozitivan uticaj na tok rata, koji je Ukrajina odlučna da nastavi čak i po cenu ozbiljnih žrtava. Ali nije li samoobmana verovati u ukrajinsku pobedu protiv ubilačkog agresora bez spremnosti da i sami uzmete oružje u ruke? Zapadna militantna retorika ne odgovara poziciji sa koje se izgovara. I ne umanjuje nepredvidljivost protivnika koji je spreman da sve stavi na jednu kartu. Zapad signalizira Putinu, koji je možda spreman da krene u nuklearnu eskalaciju, da insistira na integritetu nacionalnih granica u Evropi pružanjem ograničene vojne podrške Ukrajini i da tako ostaje na bezbednoj strani crvene linije koja pravno definiše umešanost u oružani sukob.

Trezveno razmatranje potrebno za takvu ograničenu vojnu pomoć dodatno se komplikuje procenom motiva koji su rusku stranu doveli do očigledno pogrešne odluke da izvrši invaziju. Fokus na Putina izazvao je neosnovane spekulacije koje šire naši vodeći mediji, slično kao na vrhuncu ere spekulativne sovjetologije. Trenutno preovlađujuća slika odlučnog, revizionističkog Putina u najmanju ruku zahteva racionalno preispitivanje procene njegovih interesa. Čak i ako Putin veruje da je raspad Sovjetskog Saveza bio ogromna greška, predstava o ekscentričnom vizionaru koji, uz blagoslov Ruske pravoslavne crkve i pod uticajem autoritarnog ideologa Aleksandra Dugina, veruje da će postepena obnova Ruskog carstva biti njegovo životno delo, teško da otkriva celinu njegovog karaktera. Postoji široko rasprostranjena pretpostavku da se Putinove agresivne namere protežu izvan Ukrajine, do Gruzije i Republike Moldavije, možda i do baltičkih država članica Nato saveza, pa čak i do Balkana.

Ova predstava o poremećenom i opsesivnom vladaru koji hoće da preokrene istoriju, u suprotnosti je sa biografijom društvenog uspona i karijere čoveka koga je obučavao KGB i koji je proračunato težio moći, uznemiren protestima sve liberalnijih krugova u vlastitoj zemlji, a posebno okretanjem Ukrajine zapadu i političkim pokretom otpora u susednoj Belorusiji. Sa ove tačke gledišta, ponovljena agresija Rusije se najbolje može razumeti kao frustrirana reakcija na odbijanje zapada da se uključi u pregovore po Putinovoj geopolitičkoj agendi, pre svega o međunarodnom priznanju njegovih osvajanja protivnih međunarodnom pravu, kao i o neutralnosti „tampon zone“ Ukrajine, kako je shvata ruski predsednik. Spektar ovih i sličnih spekulacija samo produbljuje neizvesnost dileme koja „zahteva izuzetan oprez i rezervu“, zaključuje poučna analiza nedavno objavljena u nemačkom dnevniku Frankfurter Allgemeine Zeitung.

Kako onda možemo objasniti burnu unutrašnju debatu koja je izbila o politici solidarnosti sa Ukrajinom koju je kancelar Šolc više puta potvrdio i koja je u saglasnosti sa nemačkim partnerima u EU i Natou? U interesu rasplitanja svih pitanja koja se time pokreću, ostaviću po strani spor o politici detanta koja se pokazala uspešnom do raspada Sovjetskog Saveza i kasnije – i njene kontinuirane i očigledno pogrešne primene na sve nepredvidljivijeg Putina. Takođe ću ostaviti po strani greške niza nemačkih vlada koje su popustile pod ekonomskim pritiscima i učinile zemlju zavisnom od uvoza jeftinih energenata iz Rusije. Istoričari će jednog dana doneti svoj sud o kratkom sećanju demonstriranom u aktuelnim kontroverzama.

Zadržaću se na debati o takozvanoj „novoj nemačkoj krizi identiteta“, koja je započela trezvenim pristupom „prekretničkom“ zaokretu nemačke politike koji je kancelar Šolc najavio na početku ruske invazije, njenom uticaju na odnos prema Rusiji i povećanje nemačkog budžeta za odbranu. Ova debata je pokazala zapanjujući preokret kod nekadašnjih mirotvoraca, najavila istorijsku promenu u nemačkom posleratnom mentalitetu i kraj perioda nemačke politike široko fokusirane na dijalog i očuvanje mira.

Novi pristup se oslanja na mlade ljude u našem društvu koji su senzibilisani na normativna pitanja, koji ne kriju svoje emocije i koji su bili najglasniji u zahtevima za veći angažman Nemačke u Ukrajini. Nova ratna realnost kao da je raspršila sve pacifističke iluzije. Tako je nova nemačka ministarka spoljnih poslova Analena Berbok odmah na početku rata otvoreno izrazila svoj autentični užas. Bio je to odraz opšteg saosećanja i potrebe da se pomogne Ukrajini, ali i spontanog poistovećivanja sa moralizatorskim insistiranjem ukrajinskog rukovodstva rešenog da pobedi u ovom ratu. Tako je nastao sukob između onih koji su odlučno pohitali da usvoje perspektivu nacije koja se bori za svoju slobodu, politička prava i život, i onih koji su izvukli drugačiju lekciju iz iskustava Hladnog rata i kod kojih se razvio drugačiji, oprezniji mentalitet. Prvi posmatraju rat samo kroz vizuru pobede ili poraza, dok drugi znaju da se rat protiv nuklearne sile ne može „dobiti“ u tradicionalnom smislu te reči.

Ukratko, nacionalni i postnacionalni mentalitet građana osnova je za različite stavove prema ratu uopšte. Ova razlika postaje jasna kada se zadivljujući herojski otpor i očigledna spremnost na žrtvu koju je pokazalo ukrajinsko stanovništvo uporede sa onim što se može očekivati od „naših“ zapadnoevropskih društava u sličnoj situaciji. U našem divljenju prema Ukrajini ima elemenata čuđenja zbog njihove uverenosti u pobedu i nepokolebljive srčanosti vojnika i regruta svih uzrasta, ozbiljno rešenih da brane svoju domovinu od daleko nadmoćnijeg neprijatelja. Nasuprot tome, mi na zapadu se oslanjamo na profesionalne vojnike koje plaćamo da nas brane u slučaju nevolje, upravo da mi ne bismo uzimali oružje u ruke.

Ovaj postherojski mentalitet razvio se u zapadnoj Evropi u drugoj polovini 20. veka pod nuklearnim kišobranom Sjedinjenih Država. S obzirom na moguća razaranja u nuklearnom ratu, u političkim elitama i ogromnoj većini stanovništva prevladao je stav da se međunarodni sukobi mogu rešiti samo diplomatijom i sankcijama i da se, ako do vojnog sukoba dođe, rat mora završiti što pre zbog teško predvidive pretnje upotrebe oružja za masovno uništenje, gde pobeda ili poraz u klasičnom smislu više nisu mogući ishodi. Ili, kako je to rekao nemački pisac Aleksander Kluge: „Rat nas može naučiti samo sklapanju mira“. To nije nužno stav principijelnog pacifizma koji zahteva mir po svaku cenu. Fokus na što brže okončanje razaranja, ljudske patnje i decivilizovanja nije isto što i zahtev da se politička sloboda žrtvuje na oltaru pukog opstanka. Skepticizam prema ratnom nasilju nestaje pod pritiskom autoritarizma, života u kome nestaje svaka svest o kontradikciji između prisilne normalnosti i samoopredeljenja.

Moje objašnjenje zaokreta bivših nemačkih pacifista, pozdravljenog od strane desnih komentatora velikog Šolcovog preokreta, jeste da je to proizvod konfuzije nastale u interakciji tih savremenih, ali istorijski nesimultanih mentaliteta. Ova grupa je uverena u pobedu Ukrajine, ali je pre svega ogorčena zbog kršenja međunarodnog prava. Posle Buče su se umnožili zahtevi da se Putin isporuči u Hag. To pokazuje očigledno normativnu prirodu standarda koje smo navikli da primenjujemo na međunarodne odnose, odnosno na odgovarajuća očekivanja humanitarno senzibilisanog stanovništva.

Bez obzira na moje poodmakle godine, moram reći da sam pomalo zatečen promenom u samom temelju naše političke kulture i njenih podrazumevanih normi i vrednosnih orijentacija naše dece i unuka. Čak i konzervativni mediji prozivaju tužioce Međunarodnog krivičnog suda, iako taj sud Rusija, Kina i SAD još uvek ne priznaju. To pokazuje svu ispraznost strastvene identifikacije sa sve oštrijim moralnim kritikama nemačke uzdržanosti. Ratni zločinac Putin možda zaslužuje da bude izveden pred sud, ali on i dalje ima pravo veta u Savetu bezbednosti UN-a i može da nastavi da preti svojim protivnicima nuklearnim ratom. S njim se još uvek mora pregovarati o završetku rata, ili barem o prekidu vatre. Ne vidim ubedljivo opravdanje zahteva za politikom koja bi, uprkos mučnim, sve nepodnošljivijim patnjama žrtava, de facto dovela do odustajanja od utemeljene odluke da se izbegne direktno učešće u ovom ratu.

Saveznici ne treba da zameraju jedni drugima različite političke mentalitete koji se istorijski ne poklapaju, jer jedni još uvek stvaraju svoje nacionalne države, dok su drugi završili tu fazu svog formativnog procesa. Te razlike treba prihvatiti kao činjenicu i pametno ih upotrebiti u međusobnoj saradnji. Ako se one ne uvaže, samo se produbljuje emotivna konfuzija, kao što je bio slučaj sa reakcijama nemačkih poslanika na moralni apel koji je ukrajinski predsednik uputio u svom video obraćanju Bundestagu. U pitanju je konfuzija između trenutnog odobravanja, prostog razumevanja za poziciju u kojoj se drugi nalazi i neophodnog samopoštovanja. Zanemarivanje istorijski utemeljenih razlika u percepciji i tumačenju rata dovodi, kao u slučaju grubog povlačenja poziva nemačkom predsedniku da poseti Ukrajinu, do značajnih nesporazuma u međusobnom ophođenju, gde se više ne zna šta drugi akter zapravo misli i želi.

Ta spoznaja ujedno baca nešto trezvenije svetlo na preobraćanje bivših pacifista. Jer ni ogorčenje, ni užas i saosećanje koji čine motivacionu okosnicu njihovih preteranih zahteva, ne mogu se objasniti odbacivanjem normativnih orijentacija koje takozvani realisti neprekidno ismevaju. Zapravo, ti zahtevi potiču iz previše optimističnog čitanja upravo tih principa. Pacifisti se nisu transformisali u realiste, nego su suštinski preplavljeni idealizmom. Naravno, ne može biti moralnog suda bez moralnih osećanja, ali i načelni sud treba da povratno koriguje emocije podstaknute traumatskim događajima.

Konačno, nosioci „prekretnice“ nisu slučajno levičari i liberali koji – suočeni sa drastično izmenjenim konstelacijama na međunarodnoj sceni, u senci transatlantskih neizvesnosti – žele da preduzmu ozbiljnu akciju kao odgovor na svoj zakasneli uvid. Naime, Evropska unija je nespremna za spoljnu destabilizaciju ili unutrašnje osipanje svog načina života i skupiće neophodnu političku snagu samo ukoliko bude i vojno samostalna. Reizbor Emanuela Makrona u Francuskoj obezbedio je privremeni predah. Ali prvo moramo pronaći izlaz iz naše dileme. Naša nada je zasnovana na opreznoj formulaciji cilja da Ukrajina „ne sme izgubiti“ ovaj rat.

JÜRGEN HABERMAS

Süddeutsche Zeitung, 29.04.2022.

ResetDOC Europe, 06.05.2022.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 30.05.2022.