Na čelu egipatskog ministarstva snabdevanja je Ali Moselhi, bivši Mubarakov prijatelj, čiju je karijeru 2017. obnovio sadašnji predsednik Egipta Abdel Fatah el Sisi. Egipatski mediji već nedeljama prenose Moselhijeve izveštaje o zalihama pšenice u rezervama zemlje. Takvi bilteni bi inače bili ignorisani kao dopisi iz čudnog sveta vladinih komunikacija (egipatski ministar vodenih rezervi i navodnjavanja slao mi je nekad redovne izveštaje o nivou vode na Novoj asuanskoj brani). Ali najnoviji brojevi ukazuju na to da rezervi ima za oko 11 nedelja. Egipat uvozi više pšenice nego bilo koja druga država u svetu. Smanjivanje rezervi je važno jer je subvencionisani hleb glavni način da se spreči masovno umiranje od gladi među siromašnim stanovništvom. Doduše, ta situacija nije jedinstvena. U svojim „strateškim rezervama pšenice“ Saudijska Arabija čuva dovoljno pšenice za nešto više od godinu dana – oko 3,3 miliona tona. Veliki deo je uskladišten u ogromnim silosima severno od Burajde, u središtu Arabijskog poluostrva. Silosi su okruženi navodnjavanim farmama koje se na satelitskim slikama vide kao zeleni krugovi zasejanih površina u beskraju pustinje.

Saudijske rezerve su male u poređenju sa 650 miliona tona žitarica koje je uskladištila Kina. Do 1996. Sjedinjene Države koje imaju nepregledne farme na srednjem zapadu čuvale su u rezervi svega 4 miliona tona pšenice.

Nacionalne rezerve pšenice su osetljiva tema: one su pokazatelj osnovne sposobnosti administrativne države. Prazna državna žitnica je nekad značila da predstoji politički kolaps. Ruska invazija Ukrajine i američke sankcije Rusiji ozbiljno su ugrozile izvoz pšenice iz obe zemlje. Rusija i Ukrajina zajedno proizvode oko 15 odsto svetske pšenice. Međunarodni fond za razvoj poljoprivrede procenjuje da je oblast oko Crnog mora postojbina 12 odsto kalorijskog unosa na globalnom tržištu. Pored toga, moderna industrijska poljoprivreda u velikoj meri se oslanja na hidrougljenike. Pošto su porasle cene energije, poskupelo je i đubrivo, a posledica je naglo poskupljenje svih osnovnih namirnica osim pirinča. Najednom analitičari investicionih banaka konsultuju tabele plodnosti zemljišta. Politički komentatori obraćaju pažnju na indeks cena hrane koji objavljuje Organizacija UN-a za hranu i poljoprivrednu (FAO). Cene rastu od leta 2020, ali samo u aprilu ove godine dogodila su se 3 velika skoka zaredom.

Rast cena već ima globalne posledice. U martu je Alžir ograničio izvoz hrane. U aprilu su prestala da rade 4 mlina u Kazahstanu zbog nedostatka jeftine ruske pšenice. U Turskoj je inflacija dostigla 61 odsto, a cene hrane rastu još brže. Glavni proizvođač indonezijskih instant rezanaca (10 milijardi pakovanja godišnje) upozorio je na nestašice.

U Rusiji i Ukrajini nalazi se veći deo visoko produktivnog černozema (crne zemlje), koji je bogat humusom. Ali glavna osobina ruske i ukrajinske poljoprivrede nije toliko produktivnost koliko odnos između proizvodnje i broja stanovnika. Ukrajina proizvodi 4 puta manje pšenice od Indije, ali je njeno stanovništvo 30 puta manje od indijskog. Zato mnoge od najsiromašnijih zemalja u svetu znatan deo hrane uvoze iz Ukrajine i Rusije. Rat donosi velike probleme i mimo neposredne činjenice da polja ostaju neobrađena. U poslednjih desetak godina, da bi povećala prinose, Ukrajina koristi hladnu plazmu za klijanje koja se proizvodi u Meksiku. Zbog rata plazma više ne stiže, što će uticati na buduće prinose. Rast cena može da podstakne farmere da se preorijentišu: u brazilskoj državi Sao Paolo farmeri već kažu da će sejati pšenicu umesto šećerne trske, jer žele da iskoriste visoke cene. Indija je obećala da će povećati izvoz, iako su joj poslednjih godina prinosi bili slabi. Ali nije izvesno da će siromašne zemlje koje se oslanjaju na uvoznu hranu moći da nadoknade gubitak ukrajinske i ruske pšenice uvozom iz Gudžarata, Esperanse ili Buenos Ajresa.

Veći deo pšenice i ostalih stubova ishrane koji se konzumiraju u celom svetu uzgaja se u okviru nacionalnih granica. Na mestima koja uzgajaju malo tih kultura ili ih uopšte ne uzgajaju, gubitak ruske i ukrajinske pšenice može biti težak udarac. U Somaliji i Beninu, 100 odsto uvezene pšenice dolazi iz Rusije i Ukrajine, u Laosu 94 odsto, u Egiptu 82 odsto, a u Sudanu 75 odsto. Samo polovina pšenice koju uvozi Libija stiže iz Ukrajine, ali ta polovina zadovoljava oko 20 odsto potrošnje. Tako je i u Avganistanu. Prošle godine Ujedinjene nacije su predvidele da će 97 odsto avganistanskog stanovništva biti siromašno do narednog leta. U međuvremenu je rečeno da je to predviđanje bilo suviše optimistično. Da stvar bude još gora, smatra se da će najava američkih Federalnih rezervi o nastavljanju trenda rasta kamatnih stopa tokom ove godine imati ozbiljne posledice u zaduženim zemljama. Niz država u podsaharskoj Africi i na Bliskom istoku suočava se s porastom troška državnih dugova koje i u ovom trenutku jedva podnose. Neke od tih država moraju i da uvoze velike količine hrane. FAO upozorava na „uragan globalne gladi“, a Svetski program hrane tvrdi da će uskoro stotine miliona ljudi pretrpeti veliko smanjenje kalorijskog unosa. Mnogi ruski i ukrajinski žitni silosi su puni (nedavno sam se u to lično uverio u blizini Ternopolja), ali ruska vlada je na zapadne sankcije odgovorila prestankom izvoza žitarica. Ukrajinske luke na Crnom moru i dalje su zatvorene.

U Egiptu su rizici od rata u Ukrajini bili unapred jasni. Ta zemlja ima vrlo veliko, vrlo siromašno stanovništvo koje preživljava zahvaljujući tome što je cena hleba niža od troškova njegove proizvodnje. Ona uvozi 13 miliona tona pšenice godišnje, dovoljno da se Katedrala sv. Pavla napuni stotinu puta. Većina te pšenice uvozi se iz Rusije i Ukrajine, doprema se preko Mediterana u luke Aleksandrije i Damijete, a odatle se prevozi u mlinove u delti Nila ili severno od Kaira. U prvim nedeljama rata, cena hleba u privatnim pekarama porasla je za 50 odsto. Vlada je uvela ograničenje cena, ali rast cene pšenice je već postao preveliko opterećenje za državnu kasu. Egipatska funta je izgubila 15 odsto svoje vrednosti. Samo u martu vlada je više puta morala da podigne cenu za prolaz kroz Suecki kanal. Dvadeset trećeg marta Egipat je zatražio pomoć od MMF-a.

U aprilu je vlada podigla cenu benzina, što je poslednje u nizu poskupljenja koja MMF podstiče od 2016. Direktori fabrika velikih egipatskih kompanija smanjivali su plate radnicima čiji su sindikati raspušteni ili obesmišljeni posle državnog udara iz 2013. godine. Vlada pregovara o uvozu pšenice iz Bugarske, Nemačke i Indije, ali po višim cenama. Zato je morala da zatraži pomoć od bogatih država u Persijskom zalivu. Godine 2013, monarhije iz Zaliva su ponudile pomoć, uglavnom u obliku grantova i finansijskih transfera. Ali sada, ako se izuzme Saudijska Arabija, koja je pristala da prebaci 5 milijardi dolara direktno na račune egipatske centralne banke, države Zaliva uglavnom su ponudile da kupe udeo u egipatskim kompanijama. Obećane investicije, međutim, nisu tako korisne kao pomoć. U međuvremenu, kontrola koju vrši egipatski aparat bezbednosti bila je dovoljna da spreči buđenje bilo kakve stvarne opozicije. Dovoditi u pitanje državu znači rizikovati kaznu u nekom od velikih zatvora koje je vojska izgradila na Sinajskom poluostrvu posle 10 godina vojne represije.

Liban uvozi daleko manje žita nego Egipat, ali 75 odsto njegovog uvoza dolazi iz Ukrajine i Rusije. Libanska ekonomska kriza, čiji je uzrok bezočna korupcija, počela je mnogo pre kovida, a pogotovo pre rata u Ukrajini. Od oktobra 2019. ta zemlja doživljava veliki porast stope siromaštva, a vrednost lire se smanjila za 90 odsto. Nedugo posle ruske invazije Libanska banka nije uspevala da plati kupljenu pšenicu. Zalihe hleba počele su da se tanje. U aprilu su libanske novine izveštavale da pekare ostaju bez brašna i zatvaraju peći. Državne medijske agencije počele su da izveštavaju o svakoj isporuci žita koja bi stigla u libanske luke. Kao i Egipat, Liban je zatražio pomoć od MMF-a. Početkom aprila potpisan je zajam od 3 milijarde dolara za plan reforme libanskih banaka. Za ostatke libanske ekonomije vodiće se borba na parlamentarnim izborima u maju.

U Tunisu se naglo smanjenje isporuka pšenice podudarilo s već postojećom političkom krizom druge vrste. U julu 2021. predsednik Kais Said prigrabio je svu vlast tako što je suspendovao parlament i raspustio vladu. U decembru je uhapsio potpredsednika konzervativne stranke Enahde. U februaru je raspustio sudsko veće i imenovao novo. Posle ruske invazije, pekare u Tunisu – koji polovinu svog brašna i cerealija dobijaju iz Rusije – zatvorene su zbog nedostatka brašna. Kako razmere nestašica postaju jasne, vlada je kriminalizovala „lažne vesti“ o zalihama hrane. Tridesetog marta Said je raspustio suspendovani parlament. Iako se čini da ima podršku vojske, njegova vladavina više podseća na noviju tursku istoriju nego na vojni puč u stilu bivšeg egipatskog predsednika El Sisija. Pored toga, za razliku od Egipta, Tunis još uvek ima opozicione stranke, među kojima se ističe Enahda. Inicijativa civilnog društva Građani protiv puča održavala je sedeće proteste u Tunisu koji se nisu završili masakrom. Vladavina putem predsedničkih dekreta daleko je od stabilne. U Tunisu sad vlada možda najteža nestašica hrane u Magrebu, a situaciju dalje pogoršava činjenica da Maroko decenijama nije bio pogođen ovakvom sušom – očekuje se da će izgubiti više od polovine ovogodišnjih prinosa. Said optužuje svoje protivnike da „seju seme haosa“.

U Egiptu, Libanu i Tunisu kriza hrane će izazvati ozbiljnu štetu. Ali u Siriji je potencijal za ljudsku patnju mnogo veći. Čak i pre rata u Ukrajini, više od 50 odsto Sirijaca imalo je nedovoljan pristup hrani. Decenija građanskog rata i suše uništila je zadovoljavajući poljoprivredni sistem. Američke sankcije su se podudarile s hiperinflacijom. Damask je donedavno uvozio velike količine pšenice s Krimskog poluostrva, ali taj uvoz je sada neizvestan.

Najbliži Siriji po potencijalu za humanitarnu katastrofu verovatno je Sudan, koji uvozi tri-četvrtine svojih žitarica iz Rusije i Ukrajine. Godine 2021. kontrarevolucionarni puč s generalom Abdelom Fatahom al Burhanom na čelu doveo je do obustavljanja međunarodne pomoći i ubrzao dugotrajno ekonomsko propadanje. Svetski program za hranu procenjuje da će se u narednih nekoliko meseci broj Sudanaca koji se suočavaju s akutnom glađu udvostručiti, to jest da će porasti na 18 miliona. Jedina zemlja u goroj situaciji je Jemen, čije stanovništvo već 8 godina trpi glad ili je na ivici gladi. Nastavlja se blokada koju je nametnula Saudijska Arabija – uz podršku Sjedinjenih Država i Velike Britanije – uz masovne zločine o kojima se jedva izveštava. Stanovnici Jemena su uglavnom zavisni od humanitarne pomoći i uvozne robe. Ali i to je sad neizvesno: u martu je UN dobio upola manje odgovora na potražnju sredstava za humanitarnu pomoć.

Arapsko proleće 2011. podudarilo se s naglim globalnim porastom cena hrane. Siromašni žitelji Kaira odigrali su ključnu ulogu u zauzimanju trga Tahrir 25. januara; prvi zahtev pokreta Tahrir bio je hleb. Prirodno se nameće pitanje da li sadašnja kriza hrane može doprineti novim pobunama. U zemlji u kojoj se u vreme izbora deli šećer, vlastodršci će krizu hrane uvek videti kao opasnost po sebe. Visoke cene energije i isključenja struje bili su glavni razlozi političkog sloma u Šri Lanki, ali su i visoke cene hrane odigrale važnu ulogu. Ponekad se čini da u Libanu, Tunisu, Sudanu, Siriji i Jemenu nema velikih pobuna zato što nema dovoljno ustrojenog poretka protiv koga bi se nezadovoljno stanovništvo borilo.

Ruska invazija Ukrajine dogodila se u trenutku kad su globalne cene pšenice već bile ekstremno visoke. FAO tvrdi da rat nije toliko izazvao krizu koliko je otkrio „slabost dominantnog globalnog prehrambenog sistema“. U februaru je Svetski program za hranu upozorio na opasnosti od „besprimerne globalne krize gladi“. Sadašnji ciklus je počeo u leto 2020. Navođen je veći broj uzroka: od nestabilnih vremenskih uslova do promene režima ishrane u Kini i Indiji. Važniji činilac je dugotrajni uticaj pandemije kovida na transnacionalni prevoz robe i proizvodnju: u ovom trenutku 500 brodova čeka da uđe u šangajsku luku. Poremećaj je doveo do svih vrsta nestašica: globalne zalihe aluminijuma, nikla i cinka su opale za 70 odsto. Ali na razmere problema ukazali su najvažniji proizvodi: ugljovodonici i žitarice.

Ipak, uprkos svoj šteti koju je pričinila pandemija, njom se ne može u potpunosti objasniti veliki porast cena hrane koji se dogodio pre rata u Ukrajini. Važan deo priče su kretanja na slabo regulisanim tržištima sirovina, kojima dominira šačica finansijskih institucija i korporacija. Godine 2008. spekulacije investitora su doprinele da se cene hrane vinu van domašaja siromašnog stanovništva. Investicione banke su sklone poricanju uloge spekulacija u neobičnom porastu cena hrane i sirovina. Džef Kari, glavni analitičar tržišta sirovina u Goldman Saksu, pripisao je to pogrešnom investiranju kapitala – previše u Netfliks, premalo u naftu, rudnike i industrijsku poljoprivredu – kao i, očekivano, prevelikoj regulaciji banaka. Ali to nije baš ubedljivo. Velike finansijske institucije i trgovci koje se klade na cene energije i hrane gotovo izvesno doprinose skokovima cena. Likvidnost čak i tako velikih specijalista za sirovine kao što su Trafigura, Vitol, Glenkor i Kargil ograničena je zbog spekulisanja finansijskim derivatima. Svi oni imaju dugu istoriju veza s centrima političke moći – bivši izvršni direktor Vitola jednom je odleteo u Bengazi u pratnji NATO drona; tokom perioda hiperinflacije u Zimbabveu, Kargil je ilegalno štampao sopstvenu valutu koristeći mašine u Harareu; Glenkor je opljačkao Rumuniju i otkupio australijsku rudarsku industriju – ali takvi manevri neće uvek garantovati njihov opstanak. Propast bilo kog od njih može dovesti do nestašica i racionisanja hrane.

Krize hrane nisu samo još jedna od posledica geografije – recimo, neravnomerno raspoređenog aluvijalnog zemljišta – na ljudske planove. Predsednik Bajden je javno priznao da cenu američkih sankcija „ne plaća samo Rusija“. Ali njegova administracija utiče na tu cenu i na druge načine. U aprilu je olabavila pravila koja se odnose na prodaju benzina pomešanog sa kukuruznim etanolom. Čak 40 odsto američkog roda kukuruza koristi se za proizvodnju biogoriva. Tim kukuruzom se ne mogu hraniti ljudi (životinje mogu), a podsticanje poljoprivrednika da seju više kukuruza smanjuje proizvodnju drugih kultura. Ta odluka je doneta u nastojanju da se održe niske cene benzina, a njoj su bili naklonjeni i poljoprivredni lobisti. Komentatori govore o multipolarnom svetu, ali Sjedinjene Države i dalje imaju presudan uticaj čak i na najudaljenije delove globalne ekonomije. Zahvaljujući američkim sankcijama, Brazil mora da traži dozvolu za kupovinu potrebnog đubriva od Irana. Rat u Ukrajini nije jedini činilac koji doprinosi daljem siromašenju u sirotinjskim četvrtima Bliskog istoka.

Tokom protekle decenije, Svetska banka je objavila niz izveštaja koji najavljuju „ogroman napredak“ u smanjivanju ekstremnog siromaštva. Njeni zaključci su bili zasnovani na podacima punim šupljina i sumnjivoj metodologiji. Bivši specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija za ekstremno siromaštvo i ljudska prava Filip Alston pokazao je 2020. da su mere Banke uglavnom zamišljene tako da ispunjavaju razvojne ciljeve. Umesto da radi na ublažavanju siromaštva, ona ga definiše na takav način da se niko ne uklapa u definiciju, pa ispada da ono zapravo i ne postoji. Iskorenjivanje siromaštva je prikazano kao trijumf postojećeg poretka i opravdanje za nejednakosti globalne ekonomije. Taj trijumf je, međutim, iluzoran. Rat u Ukrajini i kriza hrane koju je produbio imaće za posledicu rast siromaštva i oskudice. Cene na tržištu pšenice padaju ili rastu u zavisnosti od vesti o mirovnim pregovorima. Što duže traje rat, to je veća izvesnost da će nastupiti glad. Trinaestog aprila 8 najvećih američkih proizvođača oružja pozvano je u Pentagon na brifing o povećanju isporuke oružja Ukrajini. Po neimenovanom američkom zvaničniku, taj sastanak je bio posvećen pripremama za dugačak sukob.

Tom Stevenson

London Review of Books, 12.05.2022.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 19.05.2022.