Kada je 12 evropskih zemalja odlučilo da krene putem potpune integracije u novoosnovanu Evropsku uniju, njihove stanovnike čekao je put u nepoznato.

Ugovor je potpisan u holandskom gradu Mastrihtu 7. februara 1992, a ubrzo posle toga promene će nastupiti širom Evrope.

Lokalne valute će zameniti evro, sloboda kretanja postaće neograničena, a mnoge odluke se više neće donositi u Madridu, Atini, Kopenhagenu ili Parizu, već u Briselu.

Elisavet Dalampira, tada studentkinja prava iz Soluna, potpisivanje ugovora nije smatrala naročito važnim, ali će uskoro spoznati teškoće privikavanja na nove okolnosti, kao i prednosti činjenice da je postala građanka Evropske unije.

„U početku je bilo teško izračunati koliko šta košta kada smo prešli sa grčke drahme na evro, a i sve cene su odmah skočile”, prepričava ova 50-godišnja advokatica za BBC na srpskom.

Uprkos početnim problemima, evro će se ubrzo pokazati kao bolje rešenje od grčke drahme, a slobodan prelazak granica, liberalizacija grčkog društva i sredstva iz evropskih fondova pomoći će njenoj državi da postane bolje mesto za život tokom prethodne tri decenije, objašnjava Dalampira.

Ugovorom iz Mastrihta uvećan je značaj Evropskog parlamenta i Evropske komisije, a blok je, pored ekonomske, krenuo putem političke integracije, navodi Slobodan Samardžić, profesor političkog sistema Evropske unije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

„Često je mišljenje, i ja ga delim – ovo je najznačajniji akt u istoriji evropskih integracija i njime je napravljen epohalni prodor na tom polju,” objašnjava Samardžić za BBC na srpskom.

Priča prva – Grčka i Španija

Kada su Ugovorom iz Mastrihta udareni temelji monetarne unije i usvajanja evra kao zajedničke valute, predviđeno je da buduće članice te unije moraju uskladiti fiskalne i ekonomske politike kako ne bi bilo velikih razlika unutar bloka.

Španska vlada na čelu sa premijerom Felipeom Gonzalesom insistirala je na obezbeđivanju sredstava iz evropskih fondova za zemlje sa najmanjim bruto domaćim proizvodom, među kojima su bile Španija, Portugal, Grčka i Irska, navodi se u tekstu na sajtu Univerziteta u Luksemburgu.

Španija je bila i jedna od najglasnijih zagovornica ukidanja granica, dodaje se.

Hoze Marija Sabate Visente iz Barselone imao je 13 godina kada je ugovor potpisan.

Iako se jasno seća 7. februara 1992. godine, pamti i da mu je bilo „nepoznato” u šta se njegova zemlja upušta, priča ovaj tehničar za održavanje bankomata za BBC na srpskom.

Kada se osvrne na ovu odluku posle 30 godina, primećuje da je ona bila „dobra stvar”, ne i idealna.

„Otvaranje granica je bilo dobro za život i posao, ali je na prvi pogled delovalo da ekonomija gubi.

„Međutim, deluje da je dobro što je Španija u ovoj zajednici zemalja sada, kada su došla vremena krize”, dodaje ovaj Španac.

Sabate Visente danas nema negativan stav prema evru, ali je tada verovao da monetarna unija donosi loše stvari za njega i njegove sunarodnike – promena je dovela do „potpunog haosa” pošto su troškovi života tada veoma brzo porasli, ističe on.

U istoj situaciji našli su se i na drugom kraju evropskog juga – Grčka je uvela evro istovremeno, a sa napuštanjem drahme, dotadašnje grčke valute, stanovništvo se suočilo sa problemima.

Advokatica Elisavet Dalampira seća se da su troškovi života porasli sa promenom valute, ali i da se evro kasnije pokazao stabilnijim od drahme.

„Prednost je bila i što ljudi nisu morali da razmenjuju novac kada putuju u druge zemlje monetarne unije”. dodaje ova pravnica.

Kada se posle 30 godina podvuče crta, Dalampira smatra da je situacija u Grčkoj danas „mnogo bolja” nego 1992. godine, mahom i zbog nekih promena koje su tada uvedene.

„Dobili smo sredstva iz evropskih fondova za ekologiju, puteve, nove tehnologije, podsticanje zapošljavanja.

„Mislim da je sloboda kretanja jedna od ključnih prednosti, a kao balkansko društvo dosta smo napredovali zahvaljujući politikama EU i Grčka je danas mnogo liberalnija zemlja”, smatra ova advokatica.

Priča druga – Danska kao izuzetak

Krajem osamdesetih godina, Vesna Bjelica Ćurčić se doselila u Dansku iz Jugoslavije sa suprugom i ćerkom.

Početak 1992. godine dočekala je u Kopenhagenu, gde je javnost bila podeljena oko potencijalnog pristanka Danske na uslove ugovora o formiranju Evropske unije.

U toj zemlji je odluka o daljoj integraciji donesena referendumom – prvi je organizovan u junu 1992. godine, četiri meseca posle potpisivanja ugovora, a drugi u maju 1993.

Vesna i njena porodica su u to vreme više bili zaokupljeni ratom u bivšoj Jugoslaviji, potpisivanje u Mastrihtu bilo je u drugom planu, ali pamti reakcije Danaca na pristupanje EU.

„Sećam se da su u Danskoj jedva izgurali referendum – mnogi su ovde bili protiv prihvatanja ugovora.

„Jesu bili za zajedništvo i Evropsku uniju, ali protiv menjanja valute, prihvatanja zajedničkog pasoša, uticaja EU na unutrašnju politiku i protiv sprovođenja politike migracija,” prepričava 67-godišnja turistička menadžerka.

Jedna od novina donesena Ugovorom iz Mastrihta bilo je uvođenje evropskog državljanstva – svaki državljanin zemlje članice dobio je pravo da se kreće, nastani ili glasa na lokalnim i izborima za Evropski parlament u bilo kojoj drugoj članici bloka.

Prvi pokušaj ratifikacije u Danskoj je propao, da bi posle revizije, kojom je toj zemlji omogućeno da ostane van monetarne unije, ova skandinavska zemlja na drugom referendumu glasala za priključivanje Evropskoj uniji.

Građani nisu odmah osetili neke od efekata nove stvarnosti u EU pošto je prošlo i nekoliko godina do njihovog stupanja na snagu.

Tako je i Vesna Bjelica Ćurčić, kao preduzetnica u oblasti turizma, postepeno uvidela dobre strane promena koje je doneo Ugovor iz Mastrihta.

Slobodna razmena dobara, radne snage i ukidanje granica „prilično su joj olakšali život” – i kao građanki i kao preduzetnici, smatra ona.

„Niste više morali da prolazite kroz maltretiranje na granici, a za posao u turizmu je ova vrsta povezivanja, kao i pad Berlinskog zida, dosta pozitivnog donela”, navodi Vesna.

Zbog veće kulturne i obrazovne integracije, njena ćerka je deo studija provela na razmeni u Španiji i za to nije morala da izdvaja novac, što ranije ne bi bilo izvodljivo, dodaje.

Ali je spoznala, kako kaže, i drugu stranu medalje.

Zajedničko tržište je dovelo do „jednoobrazne ponude” i narušavanja autentičnosti različitih država i društava, što otežava opstanak malim preduzetnicima na lokalu.

„Ne postoji više ništa što je originalno – sada imate gotovo istu ponudu proizvoda svuda u Evropi i mali preduzetnici imaju sve manju prođu.

„Zbog toga danas u Kopenhagenu vidim nesaglediv broj praznih kancelarija i poslovnog prostora, više nego ikad ranije”, priča Vesna.

Kada se pobroje sve pozitivne i negativne strane, smatra da je za Dansku i njene građane odluka da potpišu Ugovor iz Mastrihta bila dobra.

„Mislim da je pozicija za koju se Danska izborila dosta dobra – prilično je slobodna u političkom smislu i zadržala je svoju valutu”, zaključuje 67-godišnja menadžerka u turizmu.

Priča treća – Nemačka i rastanak sa markama

Ideja o stvaranju jedinstvene valute u Evropskoj uniji formalizovana je Ugovorom iz Mastrihta, ali monetarna unija je u praksi zvanično zaživela 1999. godine, dok je evro počeo da se koristi tek tri godine kasnije.

Države članice su postepeno prelazile sa sopstvenih valuta na zajedničku, a Nemačka je to učinila u prvom talasu 2002. godine.

Tranzicije se jasno seća i Vasilije Petrić, 70-godišnji penzioner koji od 1969. godine sa porodicom živi u Bad Mergentajmu, mestu u centralnoj Nemačkoj.

„Više sam voleo marku nego evro”, započinje Petrić priču za BBC na srpskom.

„Napuštanje marke i dalje smeta mnogima u Nemačkoj i ne zna se koliko još milijardi maraka stoji kod ljudi u zemlji i van nje – evro je odjednom bio dva puta vredniji od marke, ali su se i cene udvostručile”, dodaje on.

Prema Petrićevom mišljenju, na taj način su „izvozali nemački narod”, jer su se ljudima prepolovile ušteđevine i mnogi su zbog toga bili nezadovoljni.

Petrić je decenijama bio antikvar, držao je nekoliko radnji u mestu u kojem živi, pa je kao preduzetnik imao i korist od rasta cena koji pominje.

„Što se posla tiče, nama nije bilo loše – za nešto što si ranije naplaćivao 1.000 maraka, sada si mogao da tražiš 1.000 evra”, dodaje ovaj penzioner koji u Nemačkoj živi 53 godine.

Zamerki je tih godina bilo, ali ne i velikog skepticizma po pitanju odluke Nemačke da pristupi novoj uniji – većina ljudi u njegovom okruženju ga je podržavala, kaže on.

Priseća se da su se „svi veselili” što će granice biti uklonjene, ali i da je zbog veće otvorenosti „život postao brži”.

„Kad smo došli ovde, radilo se osam sati, bilo je posla, a posle ukidanja granica počelo je da dolazi više radne snage i postalo je teže u tom smislu”, ističe Petrić.

Iako smatra da se Nemačka kao država imala najviše koristi od ulaska u Evropsku uniju i da se njena reč poštuje u ovoj grupi zemalja, primetio je da ljudi u njegovom okruženju nemaju novca kao pre 30 godina.

„Nekada je čistačica kod mene u antikvarnici pazarila za nekoliko desetina hiljada maraka u roku od nekoliko godina i obični ljudi u Nemačkoj su sebi mogli da priušte antikvitete – sada to više nije tako”, tvrdi ovaj penzioner.

„Bez obzira na to, kad sve sagledam, Evropska unija je dobro radila u ovih 30 godina – moja porodica i ja smo srećni što smo ovde”, dodaje.

Zašto je važan Ugovor iz Mastrihta?

U gradu na jugu Holandije potpisan je ugovor kojim je dotadašnja Evropska zajednica preimenovana u Evropsku uniju – novi blok činile su Belgija, Danska, Francuska, Nemačka, Grčka, Republika Irska, Italija, Luksemburg, Holandija, Portugal, Španija i Velika Britanija.

Tri stuba na kojima je počivao ovaj ugovor bile su promene u oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova, uvođenje zajedničke spoljne i bezbednosne politike, kao i promene evropskih zajednica, navodi se na sajtu Evropske unije.

Mnogi su ove promene videli kao epohalne, a među njima je bio i Maks Konstam, holandski istoričar, diplomata i jedan od osnivača Evropske zajednice za ugalj i čelik, preteče Evropske unije.

„Sudeći prema sporom istorijskom razvoju Evropske zajednice, ono što je dogovoreno u Mastrihtu izgleda kao džinovski korak ka ujedinjenijoj Evropi.

„Ako merimo prema neverovatnim izazovima sa kojima se suočavamo sada u Evropi i van nje, može izgledati i kao skroman korak na daleko ambicioznijem putovanju,” rekao je tada Konstam, a preneo BBC.

Osnivački akti Evropske unije:

• Pariski ugovor o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i čelik – 1951
• Ugovor iz Rima o osnivanju Evropske ekonomske zajednice (EEC) i Evropske zajednice za atomsku energiju (Euratom) -1957
• Ugovor iz Brisela o osnivanju Evropske komisije i Evropskog saveta – 1965
• Jedinstveni evropski akt o reformi evropskih institucija, potpisan u Luksemburgu i Hagu – 1986
• Ugovor iz Mastrihta o osnivanju Evropske unije – 1992
• Ugovor iz Amsterdama o reformi institucija i pripremi proširenja EU – 1997
• Ugovor iz Nice o reformi institucija EU zbog proširenja na 25 članica – 2001
• Ugovor iz Lisabona o izmenama Evropskog parlamenta i Evropskog saveta, uvedena institucija Visokog predstavnika EU za spoljnu politiku – 2007

Izvor: sajt Evropske unije

Značaj ugovora prepoznaje i profesor Samardžić, koji kaže da su ovim „prekretnim aktom” izmenjeni odnosi država sa institucijama Evropske unije, ali su i same institucije postale drugačije.

„Jedna od najznačajnijih promena je to što Evropski parlament dobija ravnopravan status u odnosu na Savet ministara u donošenju zakona – sistem upravljanja počinje da liči na politički sistem, jer je uspostavljen balans između institucija.

„I Evropska komisija je dobila nadležnosti kojima postaje u većoj meri nosilac izvršne vlasti, a Evropski sud pravde ostaje tumač i primenjivač evropskog prava,” kaže on.

Ugovor iz Mastrihta ima neke osobine ustava – on je i dalje međudržavni ugovor, ali se njime ide ka konstitualizaciji, odnosno uspostavljanju ustavnog poretka, dodaje profesor.

Posle potpisivanja udareni su temelji monetarne unije i osnivanja Evropske centralne banke (ECB), kao i zajedničke policije (Europol) i Evropske agencije za krivično pravo (Eurodžast).

Predviđeno je i osnivanje institucije ombudsmana EU, a građani stiču pravo da se direktno obrate Evropskom parlamentu i da glasaju na lokalnim i izborima za Evropski parlament u bilo kojoj zemlji bloka.

„Sloboda kretanja postaje potpuna, ne samo ekonomska, već i politička – od tada jedan Šveđanin, na primer, može da ode u Španiju da šeta, radi ili samo jednostavno živi sa svojom ličnom kartom, a da ga niko ništa ne pita”, pojašnjava Samardžić.

Ugovor iz Mastrihta je veoma značajan i dobro napisan, ali je pokazao i slabosti u susretu sa nekoliko izazova, smatra profesor.

„Spoljnopolitički se pokazalo da Evropska unija može da igra samo sekundarnu ulogu kada se govori o zapadnoj bezbednosti, unutrašnja bezbednost je zapela na primeru migrantske krize i izlaska Velike Britanije”, navodi on.

Pregovori i tesna podrška promenama

Pregovori vlada evropskih zemalja odvijali su se 1990. i 1991. godine i prethodili su potpisivanju ugovora u februaru 1992.

„Taj period se podudarao sa padom Berlinskog zida, raspadom Jugoslavije i Čehoslovačke, promenama u Sovjetskom Savezu, pa je došlo do ideje da se Evropa zajednički okuša u spoljnoj i bezbednosnoj politici, ne samo ekonomskoj i monetarnoj”, ističe Samardžić.

Ugovor će na snagu stupiti u novembru 1993. godine nakon što je ratifikovan u svim državama potpisnicama.

„Nezgodna stvar je bila i ostala u Evropskoj uniji što je za promenu ugovora potrebno da sve članice ratifikuju te promene”, objašnjava Samardžić, profesor Fakulteta političkih nauka (FPN).

U Danskoj je bilo potrebno organizovati dva referenduma i izmene ugovora kako bi glasanje prošlo, dok je Francuskoj bio dovoljan jedan, na kojem je tesnom većinom (51 odsto za, 49 odsto protiv) izglasana dalja integracija u EU.

„To je bila validna odluka, ali je bilo zabrinjavajuće za predsednika Fransoa Miterana, pošto se pokazalo da se pojavio evroskepticizam u Francuskoj”, napominje Samardžić.

Ratifikacija ugovora zakomplikovala se i u Nemačkoj, iako je čak 543 od 568 poslanika u Bundestagu glasalo je za prihvatanje ugovora, preneo je tada Njujork tajms.

„Savezni ustavni sud u Nemačkoj dobio je zahtev da preispita da li je ugovor u skladu sa ustavom te države – bili su to jako strepeći momenti, pošto je Nemačka i tada bila veoma važan faktor posle ujedinjenja”, objašnjava Slobodan Samardžić.

I u Velikoj Britaniji je glasanjem u parlamentu potvrđen pristup novoj zajednici, ali je podrška poslanika bila manje ubedljiva u poređenju sa Nemačkom.

Tadašnji premijer, Džon Mejdžor, bio je prinuđen da raspiše glasanje poverenja njegovoj vladi, nakon čega je dobio neophodnu podršku za ratifikaciju Ugovora iz Mastrihta, navodi se na sajtu enciklopedije Britanika.

Izvor: BBC na srpskom/Vijesti.me