Prije tačno 20 godina, puštanjem u opticaj novih kovanica i novčanica, zajednička evropska valuta je postala opipljiva stvarnost. Ministri finansija eurozone obeležili su godišnjicu izdavanjem saopštenja u kom zajedničku valutu opisuju kao jedno od „najopipljivijih dostignuća evropskih integracija“. Istina je, zapravo, da euro nimalo nije doprinio evropskim integracijama. Naprotiv.
Primarna svrha nove valute bila je da olakša integraciju eliminisanjem troškova valutnih konverzija i, još važnije, otklanjanjem rizika destabilizujućih devalvacija. Evropljanima je obećano da će nova valuta podstaći rast trgovine između država, da će se životni standardi u različitim zemljama ujednačiti, da će se fluktuacije poslovnih ciklusa ublažiti, da će cijene biti stabilnije, i da će investicije unutar eurozone donijeti brz rast produktivnosti i ujednačavanje ekonomskog rasta u zemljama članicama. Ukratko, euro će omogućiti da čitava Evropa postane Njemačka, na jedan dobar način.
Dvadeset godina kasnije, nijedno od datih obećanja nije ispunjeno. Otkako je eurozona uspostavljena, trgovina unutar zone porasla je za 10%, što je znatno niže od rasta globalne trgovine od 30% u istom periodu i, još važnije, od rasta trgovine između Njemačke i tri zemlje EU koje nisu prihvatile euro, a koji je iznosio 63%. Te zemlje su Poljska, Mađarska i Češka.
Isto je i sa produktivnim investicijama. Džinovski talas zajmova iz Njemačke i Francuske preplavio je zemlje kao što su Grčka, Irska, Portugalija i Španija, što je bio izvor krize eura prije 10 godina. Takođe, najveći broj stranih direktnih investicija iz zemalja kao što je Njemačka usmjeren je u onaj deo EU koji je odabrao da ne uđe u monetarnu uniju. Dok su razlike u investicijama i produktivnosti unutar eurozone rasle, konvergencija je zabilježena jedino u odnosu na zemlje koje su ostale izvan zone.
Što se tiče dohotka, na svakih 100 evra dohotka koji je prosječan Njemac ostvario 1995. godine, prosječan Čeh je zarađivao 17, prosječan Grk 42, a prosječan Portugalac 37. Od ove tri zemlje jedino u Češkoj nije bilo moguće podići eure sa bankomata posle 2001. godine. A opet, do 2020. godine prosječan dohodak Čeha približio se ostvarenom njemačkom dohotku od 100 eura za cijela 24 eura, dok je u Grčkoj i Portugaliji to pomeranje iznosilo 3 i 9 eura.
Ključno pitanje nije zašto euro nije donio konvergenciju, već zašto su svi verovali da će euro to učiniti. Kratak osvrt na tri para dobro integrisanih ekonomija ovde može biti od koristi: to su Švedska i Norveška, Australija i Novi Zeland i Amerika i Kanada. Bliska povezanost ovih zemalja nikada nije bila ugrožena upravo zato što su izbegle monetarnu uniju.
Da bismo uočili kakva je bila uloga monetarne nezavisnosti u održavanju bliskih veza između povezanih ekonomija pogledaćemo kako su se kretale stope inflacije. Posle 1979. godine, stope inflacije u Švedskoj i Norveškoj, Australiji i Novom Zelandu i Americi i Kanadi bile su uglavnom slične. S druge strane, bilateralni valutni kursevi su u istom periodu značajno fluktuirali da bi apsorbovali šokove asimetričnih recesija i bankarskih kriza.
Nešto slično događalo se i u EU, u odnosima između Njemačke, vodeće ekonomije eurozone, i Poljske, zemlje koja ne koristi euro. Kada je nastao euro poljska zlota je izgubila 27% vrijednosti. Onda je posle 2004. porasla za 50%, da bi za vreme finansijske krize 2008. ponovo pala za 30%. Poljska je izbegla generisanje rasta zaduživanjem u inostranstvu, što je bilo tipično za članice poput Grčke, Španije, Irske i Kipra, kao i ogromnu recesiju kada se zahuktala kriza eura. Treba li onda da nas čudi što je od svih EU ekonomija najviši stepen konvergencije s Njemačkom dostigla upravo Poljska?
U retrospektivi, gotovo da se čini da je arhitektura eura postavljena s ciljem da proizvede najveće moguće udaljavanje između zemalja članica. europljani su ustanovili zajedničku centralnu banku koja iza sebe nije imala zajedničku državu koja će je podržati kada je to potrebno, i ostavili zemlje članice da se snalaze bez centralne banke koja će ih podržati kada nastupi finansijska kriza, a države su prinuđene da pokrivaju gubitke banaka koje posluju na njihovim teritorijama.
Stranim zajmovima u dobra vremena nagomilana su neodrživa zaduženja. Na prvi znak finansijske krize (bilo privatnog ili javnog duga), događa se neizbježno: finansijski grč čitave eurozone, koji nužno produbljuje razlike i donosi nove disbalanse.
Laički govoreći, europljani su odlučili da uštede tako što će skinuti amortizere s automobila, a onda su upali u prvu rupu na putu. Razlog zašto su zemlje poput Poljske, Novog Zelanda i Kanade bolje podnele globalnu krizu (ne zaostajući dodatno za Njemačkom, Australijom i Amerikom, i ne predajući im sopstveni suverenitet) jeste to što su se oduprle monetarnoj uniji sa moćnijim susjedima. Da su podlegle iskušenju zajedničke valute, krize 1991, 2001, 2008. ili 2020. pretvorile bi ih u dužničke kolonije.
Neki tvrde da je Evropa izvukla potrebne pouke. Kriza eveura ra i pandemija donele su eurozoni nove institucije kao što su evropski mehanizam za stabilnost (zajednički fond za pokrivanje gubitaka), Jedinstveni nadzorni sistem za Evropske banke i plan oporavka NextGenerationEU.
To su velike promjene. Ali to je tek minimum onoga što je neophodno da bi se euro održao u životu, a da pritom ne promeni svoj karakter. EU je tako potvrdila spremnost da promeni sve da bi sve ostalo isto – ili tačnije, da bi izbjegla jedinu promjenu koja je zaista važna: a to je formiranje pune fiskalne i političke unije, što je preduslov za uspješno upravljanje makroekonomskim šokovima i eliminisanje regionalnih disbalansa.
Dvadeset godina posle nastajanja, euro je konstrukcija koja dobro funkcioniše samo u dobra vremena, dok u međuvremenu doprinosi rastu nejednakosti umesto da je smanjuje. To je donedavno inspirisalo žučne rasprave – i nadu da je Evropa svjesna snaženja centrifugalnih sila koje ugrožavaju njene temelje.
Ali nije više tako. Kada su ministri finansija eurozone objavili zajednički hvalospev jedinstvenoj valuti, dogodila se zanimljiva stvar: ništa. Niko im se nije pridružio u slavlju. Niko nije osjetio potrebu da izrazi neslaganje. Takav stepen apatije nije dobar znak za uniju ugroženu sve izraženijim nejednakostima i ksenofobičnim populizmom.
Janis Varufakis
(Project Syndicate; Peščanik.net; prevod: Đ. Tomić)
