Jedina uteha koju smo imali u crnim danima pandemije bilo je uverenje da je zapad konačno dobio priliku da ispravi greške koje je odavno trebalo ispraviti. Prošle godine se činilo da je to realna mogućnost. Evropska unija je razmatrala predlog za uspostavljanje fiskalne unije. Pandemija je pomogla da se Donald Trump skloni iz Bele kuće. Činilo se da je zeleni nju dil bliži nego ikada. Onda je došla 2021. i sve se promenilo.

U svom poslednjem izveštaju o finansijskoj stabilnost Evropska centralna banka upozorava da se Evropa suočava s problemom rastućeg mehura u sektoru građevinarstva i nekretnina koji se održava daljim zaduživanjem. U izveštaju je posebno zanimljivo to što Evropska centralna banka odlično zna ko je taj mehur proizveo: ona sama. Učinila je to primenjujući politike kvantitativnog popuštanja – što je samo eufemizam za praksu štampanja novca za potrebe velikih finansijera. U ovom izveštaju lekar nas je upozorio da je lek koji nam prepisuje možda smrtonosan.

Što je najstrašnije, to nije krivica Evropske centralne banke. Službeno obrazloženje za primenu mera kvantitativnog popuštanja glasi da u situacijama kada su kamatne stope ispod nule ne postoji drugi način da se otkloni pretnja deflacije. Skriveni cilj kvantitativnog popuštanja je odlaganje dužničkog sloma korporacija koje proizvode gubitke i bankrota ključnih članica evrozone (kao što je Italija).

Kada su pre desetak godina, na početku evro krize, evropski politički lideri odlučili da zanemare problem ogromnih neodrživih dugova, bilo je sasvim logično da taj vreli krompir završi u krilu centralne banke. Politika koju ECB od tada sprovodi zapravo je politika prikrivanja trajnog stanja bankrota.

Nekoliko sedmica posle izbijanja pandemije, francuski predsednik Emmanuel Macron i 8 šefova evropskih država pozvali su na restrukturisanje duga emitovanjem evroobveznica. U osnovi, predložili su da se u situaciji očekivanog rasta zaduženosti u doba pandemije znatan deo terete koji države članice ne mogu podneti (bez pomoći ECB) prebaci na široka i dugom neopterećena pleća Evropske unije. To je mogao biti prvi korak na putu izgradnje političke unije i podsticanja panevropskih investicija. ECB bi se tako najzad oslobodila obaveze daljeg prenošenja nenaplativih dugova na buduće generacije.

Ali avaj, to se nije dogodilo. Nemačka kancelarka je po kratkom postupku likvidirala ovaj predlog i ponudila Plan oporavka i otpornosti koji je neuporedivo lošije rešenje. Osim što je makroekonomski irelevantan, taj plan je perspektivu federalne Evrope učinio još manje privlačnom za siromašne holandske i nemačke glasače (jer ih gura u još veće siromaštvo da bi oligarsi u Italiji i Grčkoj dobili svoje velike donacije). Uprkos elementu zajedničkog zaduživanja, fond za oporavak ne doprinosi restrukturisanju neotplativih dugova koje ECB prenosi iz godine u godinu, a koje je pandemija dodatno uvećala.

Tako se projekat prikrivanja trajnog stanja bankrota nastavlja, uprkos strahovanju funkcionera od dva nepoželjna scenarija: prvi je da budu pozvani na odgovornost zbog daljeg rasta mehura finansiranog dodatnim zaduživanjem, a drugi da ostanu bez zvaničnog opravdanja za dalju primenu mera kvantitativnog popuštanja ako se inflacija stabilizuje iznad ciljanog nivoa.

Kakva prilika je propuštena u Evropi videlo se na nedavno organizovanoj Konferenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama u Glazgovu (COP26). Kako evropski lideri mogu držati predavanja ostatku sveta o obnovljivim izvorima energije, ako Nemačka nastavlja da gradi nove elektrane u kojima će goreti lignit, Francuska intenzivira razvoj programa nuklearne energije, a prezadužene članice EU su prepuštene same sebi da se snalaze u dolazećoj zelenoj tranziciji?

Pandemija je Evropi pružila šansu da razvije kredibilan plan za izgradnju unije zelene energije. Uvođenjem evroobveznica Evropska centralna banka bi se oslobodila obaveze prikrivanja bankrota i dobila priliku da podrži obveznice koje Evropska investiciona banka izdaje za potrebe finansiranja unije zelene energije. Ali Evropa nije iskoristila šansu da pokaže ostatku sveta kako se možemo osloboditi zavisnosti od fosilnih goriva.

Evropljani, naravno, u tome nisu usamljeni. Dok je američki predsednik Joe Biden sletao u Glazgov, uobičajeno korumpirani političari u američkom Kongresu izdvojili su njegovu već prilično redukovanu agendu zelene energije iz plana za obnovu infrastrukture i tako čitav problem klimatskih promena potisnuli u drugi plan. Istina, Sjedinjene Države, za razliku od Evropske unije, imaju ministarstvo finansija koje sarađuje sa centralnom bankom u nastojanju da zaduženost održi na podnošljivom nivou. Ali i tamo je propuštena prilika za dodatne investicije u zelenu energiju i otvaranje kvalitetnih radnih mesta u procesu energetske tranzicije. Kako zapad može očekivati da pridobije ostatak sveta za svoje ambiciozne planove borbe protiv klimatskih promena ako su posle dve godine razmenjivanja lepih reči Biden i Evropljani u Glazgov došli praktično praznih ruku?

Sa približavanjem kraja 2021, pošto su šanse za preduzimanje konkretnih koraka u borbi protiv pošasti klimatskih promena prokockane, zapadne vlade biraju da se usredsrede na preuveličavanje povoda za zabrinutost. Jedan od tih povoda je inflacija. Rast cena svakako treba staviti pod kontrolu, ali brojna poređenja sa periodom stagflacije 70-ih godina 20. veka potpuno su neumesna. U ono vreme inflacija je bila potrebna da bi Sjedinjene Države demontirale sistem uspostavljen u Breton Vudsu i sačuvale „privilegovani položaj“ dolara. Danas inflacija nije od koristi američkoj hegemoniji; ona je, zapravo, sporedni efekat oslanjanja američke ekonomije na proces finansijalizacije koji je implodirao 2008. godine.

Još jedan popularan povod za paniku je Kina. Iza hladnog rata koji je započeo bivši predsednik Donald Trump i nastavio ga Joe Biden stoji skrivena namera: da se Vol stritu i velikim tehnološkim kompanijama pomogne u preuzimanju kontrole nad finansijskim i tehnološkim sektorima u Kini. Preplašene velikim uspesima Kine, kao što su funkcionalna digitalna valuta centralne banke i makroekonomske politike sofisticiranije od onoga što sami mogu ponuditi, Sjedinjene Države i Evropska unija opredeljuju se za agresivan stav koji ugrožava mir i globalnu saradnju neophodnu za klimatsku stabilizaciju.

Godinu koju smo započeli puni nade završavamo u prilično mračnom raspoloženju. Zapadne političke elite, nesposobne (ili nespremne) da krizu iskoriste kao veliku istorijsku šansu, mogu kriviti samo sebe.

Autor: Jans Varufakis

Project Syndicate, 23.11.2021.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 01.12.2021.