U odličnoj knjizi Kako je Kina izbegla šok terapiju (na čijoj promociji na Amherstu sam govorio sa Jamiem Galbraithom i Binom Wongom) Isabella Weber piše o tome kako je Kina, možda samo sticajem srećnih okolnosti, uspela da zaobiđe šok terapiju i ekonomski „veliki prasak“ koji je zadesio zemlje istočne Evrope i pronađe sopstveni put razvoja.
Autorka tek usputno pominje da je Kina uspešno izbegla još jednu veliku opasnost: zamku dugova. Ta opasnost se nadvila nad Kinu oko 1978, kada je Hua Guofeng pravio planove za pokretanje ekonomije primenom istočnoevropskog modela ekonomskog razvoja. Isabella Weber piše o delegacijama kineskih ekonomista koji su 1988. posetili Mađarsku i Jugoslaviju da bi videli rezultate ekonomskih reformi u ovim zemljama. Ocene sa kojima su se vratili u Kinu bile su prilično nepovoljne zbog anemičnog rasta i visoke inflacije u obe zemlje. Verujem da su u Kinu odneli i poučnu priču o opasnostima pada u zamku dugova.
Zato je korisno detaljnije istražiti kako su se Jugoslavija, Rumunija, Poljska i Mađarska u periodu posle naftnog šoka 70-ih godina 20. veka, kada je petro-dolara bilo u izobilju, svaka za sebe zaduživale kod državnih i privatnih kreditora na zapadu. Zaduživanje je bilo motivisano željom da se ubrza ekonomski rast. Isti motiv stajao je iza ekonomskih reformi u Jugoslaviji 1965. i Mađarskoj 1968, kao i smene vlade u Poljskoj 1970, posle nereda u Gdanjsku. Plan reformatora bio je da novac sa zapada iskoriste za izgradnju industrija koje će omogućiti supstituciju uvoza (što je u tom periodu i učinjeno u velikom delu sveta) ili za razvoj izvozno orijentisanih sektora koji će osigurati priliv čvrste valute. U oba slučaja plan je bio da krediti sami sebe otplate, uštedom novca potrebnog za uvoz roba koje su se plaćale čvrstom valutom ili proizvodnjom roba koje se mogu izvoziti na zapad. (Takav tip programa bio je najjasnije definisan u Poljskoj pod Gierekom.)
Takođe, uzimanje kredita bilo je politički prihvatljivije od pokušaja da se privuku strani (zapadni) investitori. Zadužene zemlje su tako zadržavale punu kontrolu nad odlukama o tome kako će se novac koristiti. Rukovodstvo je moglo odlučiti da sredstva usmeri na ciljeve kao što su razvoj zaostalih regiona, kupovina političke podrške ili čak potrošnja. Da se novac nalazio pod kontrolom stranih investitora, sve odluke bi bile u njihovim rukama.
Kao što je dobro poznato, ta logika je skupo koštala sve socijalističke zemlje. Investicije su bile neefikasne, a nova preduzeća su dodatno opteretila budžet. (Odličnu knjigu o lošim investicijama u tom periodu, Na zgarištu promašenih investicija, napisao je Ratko Bošković. Objavljena je 1990, kada sam je prvi put pročitao, i od tada je uvek imam na polici.) Stope povraćaja od investicija bile su niže od kamatnih stopa za kredite dobijene sa zapada. Sasvim je moguće da su stope povraćaja u nekim slučajevima bile i negativne. Uglavnom, posle Volckerovog šoka i naglog skoka kamatnih stopa, socijalističke zemlje koje su se zaduživale 70-ih, preko noći su bile primorane da veliki deo bruto nacionalnog proizvoda usmere na otplatu duga stranim kreditorima.
(Moglo bi se tvrditi da je Volcker tako srušio socijalizam. Naravno, to je pomalo neozbiljan komentar – jer ono što je zaista srušilo socijalizam bila je, između ostalog, niska efikasnost investicija. Volckerov šok je tu neefikasnost samo učinio očiglednom.)
Dužnička kriza se u ovim zemljama manifestovala na različite, ali povezane načine. U Jugoslaviji je to dovelo do novog zaduživanja kod MMF-a. Zajam koji je MMF dao Jugoslaviji 1981. bio je u tom trenutku najveći zajam koji je MMF ikada odobrio. Taj veliki iznos odobren je zemlji sa svega 20 miliona stanovnika. Ali Jugoslavija je u tom trenutku bila strateški važna za zapad. (Ne smemo zaboraviti da je to bio trenutak velikih tenzija u hladnom ratu i da je prethodne godine izvršena invazija na Avganistan, što je dodatno uvećalo strateški značaj Jugoslavije. Zapad je verovao da sovjeti pokušavaju da vrate Jugoslaviju u svoj savez.) Zapad je odbio da otpiše stare komercijalne kredite, ali bio je spreman da pomogne (ili „pomogne“) kreditima MMF-a. Jugoslavija se nikada nije izbavila iz „zamke duga“, pa su hiperinflacija, visoka stopa nezaposlenosti među mladima i nerešivo pitanje Kosova polovinom 80-ih godina preusmerili pažnju političkih elita na nacionalizam. Mislim da nema sumnje da je teren za to pripremila ekonomska katastrofa 80-ih godina.
U Poljskoj je kriza platnog bilansa dovela do primene mera štednje, što je već nezadovoljnu radničku klasu podstaklo da se priključi Solidarnosti i dovelo do novog pada vlade. (Gierek je pao na istom ispitu kojim je izvorno došao na vlast 1970.) Poljska je u decembru 1981. proglasila vanredno stanje i objavila da neće vraćati dug kreditorima iz Pariskog kluba. Mada je Poljska 1986. već bila članica MMF-a i Svetske banke, ni jedna ni druga organizacija nisu joj odobrile pomoć. Formalno obrazloženje za uskraćivanje kredita bilo je obustavljanje otplate duga, ali stvarni razlozi su, naravno, bili političke prirode. Sjedinjene Države nisu želele da pružaju pomoć komunističkom režimu koji je upravo proglasio vanredno stanje i stavio van zakona antikomunistički savez sa 10 miliona članova. Poljska je 1988. pokušala da sprovede novi program štednje koji se nije mnogo razlikovao od Balcerowiczevog programa primenjenog godinu dana kasnije, ali taj pokušaj je propao zbog odbijanja radnika da prihvate smanjenje plata. Organizovani su pregovori ne bi li se nekako pronašao izlaz i on je pronađen (prilično neočekivano) u smeni komunističke partije, otvaranju pregovora o reprogramiranju poljskog duga i sprovođenju Balcerowiczevog programa.
Dužnička kriza u Rumuniji navela je Ceausescua da primeni kurs ubrzane otplate dugova stranim zajmodavcima – u pokušaju da se zauvek oslobodi mešanja stranaca u ekonomiju zemlje. Uveo je veoma stroge mere štednje, uključujući drakonske restrikcije električne energije i racionisanje hrane. Ali Ceausescu je 1989. bio usamljena figura u Evropi i ubrzo je zbačen sa vlasti državnim udarom.
Mađarska je patila od niskih stopa rasta i hroničnih problema sa platnim bilansom, ali nije obustavila otplatu dugova, pa čak ni zatražila reprogram. (Neki Mađari su se kasnije žalili što je posle 1989. Poljskoj otpisano 65 odsto duga, dok je Mađarska morala da vrati sve što je dugovala.) I u Mađarskoj je došlo do smene režima.
Kina je, s druge strane, sve ove probleme uspešno zaobišla, možda zato što je imala sreće da relativno kasno uđe u proces reformi, pa je tako dobila priliku da vidi kuda vodi zaduživanje bez odgovarajućih promena u samoj strukturi upravljanja ekonomijom. Izbegla je i transformaciju po modelu „velikog praska“, iako je u tri navrata bila na ivici da i to pokuša, obaveštava nas Isabella Weber. Suprotno događajima u Poljskoj koji su doveli do pada Jaruzelskog, nasilno razbijanje protesta na trgu Tjenanmen 1989. je u ironijskom obrtu preusmerilo energiju u zemlji sa političkih reformi na ekonomski razvoj. Kada je Deng organizovao čuvenu Južnu turneju 1992 (koju je, formalno, obavio u privatnom svojstvu) Kina je već bila spremna da pođe drugačijim putem: putem privlačenja stranih investicija, osvajanja stranih tehnologija i oponašanja „čudesnih“ ekonomija istočne Azije.
Ova priča je važna iz dva razloga. Prvo, pomaže nam da shvatimo da temelji uspeha Kine nisu bili unapred pripremljeni, već su rezultat niza slučajnosti i srećnih sticaja okolnosti. Drugo, ona potvrđuje da su glavni uzroci pada komunističkih režima bili ekonomske prirode. Zapadni politikolozi rado pišu o „slobodi“ i „duhu 1989“, ali većina njih malo zna o komunističkim ekonomijama, pa ne shvata kako su ekonomska neefikasnost i želja da se sprovedu reforme korišćenjem kredita sa zapada proizveli zapaljivu smešu koja je prilično brzo (za manje od jedne decenije) srušila komunizam.
Branko Milanović
